Početkom juna meseca kod Marije sam pročitala post koji me je dobro prodrmao. Nisam dugo razmišljala i prijavila se da postanem dobrovoljni davalac organa, posle smrti. Ovo, naravno ne znači, da ne bih i za života dala sve ono što nekome život znači, a mene ne ugrožava.
I, konačno, danas, postadoh “drugarica ČLAN” .
Kartica izgleda ovako:
Srećna sam što sam i to obavila.
Razmislite dobro, koliko života možete usrećiti a vama to ništa neće značiti, posle smrti.
Moja deca su me podržala u tome i znaju za moju odluku!
Daj Bože da me “iskoriste” u što većem procentu. Ja ZNAM da ću to sve videti “odande” i biću vrlo zadovoljna!
Srećno i vama, ako se odlučite na ovakav potez i čestitam na odluci!
Već sam pisala o kumovima koji su otišli u Ameriku, davne 1986. godine. Dolazila je kuma par puta, posednjih godina češće, a kum nije bio, do prošle godine, 23 godine. Želeo je da dodje i vidi rodni grad. Nije ga prepoznao, naravno, toliko se izgradio.
Danas mi je pala na pamet ova simpatična reč. Trenutak, tren! Pomislih kako iza njenog značenja može da stoji niz neverovatnih dogadjaja, situacija, što lepih, što tužnih.
I koje posledice mogu da proisteknu iz tog “trenutka”.
Trenutak istine, može da vas košta braka, veze, ljubavi uopšte.
Trenutak laži, nekada spas, uglavnom nevolja iz koje se mora čupati.
Trenutak nepažnje, koštaće mnoge života: vozače, radnike na skeli, mornare, pilote, pešake…
Trenutak izjave ljubavi, vinuće vas u nebo od sreće!
Trenutak tuge, spustiće vas do najniže tačke!
Trenutak rodjenja deteta, to je teško opisati! Prvo muke, pa onda olakšanje, pa postepeno neizmerna sreća, kada vam saopšte da je dete normalno, da ima na broju sve što treba da ima!
Trenutak objave smrti najdražeg bića, šok, neverica, beskrajna tuga i beskrajno isčekivanje osobe, koju više nećete videti, bar ovde, na ovom svetu!
Zato svaki tren u kome nema ničega ružnog, iskoristite do maximuma! Tren sreće i zadovoljstva, neka vam se proširi na večnost!
Malo sam filozofirala, mada, baš i nisam neki stručnjak!
Ako imate potrebu, opišite neki vaš “poseban” trenutak!
Srećan vam Dan, dragi moji zaljubljeni prijatelji!
Volela bih da sam i ja tu toj kategoriji, ali, eto, mene NIKO NEĆE!
Neću ja one koji mene hoće i tačka!
Probirljiva sam, šta ću, pa ako ne u ovom, opaliće me neka ljubav na onom, svetu.
Čekaću, strpljivo!
Nisam ja neko ko je operisan od zaljubljivanja. Znate vi da je mene tresnula pre dvanaest godina (čitaj DVANAEST), dobro me prodrmala, izmamila mi silne suze, otkinula mi par kila, no, završilo se pre nego što je i počelo. Očigledno je tako trebalo da se desi. Bez reči i bilo kakvog izvinjenja!
No, neću da patetišem, želim, povodom ovog divnog dana a i rodjendana naše blogo prijateljice Zelene, da vam napišem par redaka o ljubavi, prepisanih iz knjižice koja se zove VOLIM TE LUDO od Helen Exley!
Mislim da će vam prijati i da će vas vratiti (ukoliko niste) u dane kada jeste bili zaljubljeni!
***
Lutah usamljen sve do juče,
željan da poletim,
ustrašen od leta.
A onda, neko kao što sti ti, srete nekog kao što sam ja.
I ništa više ne bi isto.
(Leslie Bricusse)
***
Volim te onako kao što se mora voleti:
Preterano, do tačke ludila i očajanja.
Dve stvari na svetu ne smeju biti prosečne:
Poezija i ljubav …
Gledaj na mene kao na nekog
Pogodjenog kobnom bolešću…
(Julie de L’Espinasse)
***
Vidim samo tebe,
mislim samo na tebe,
dodirujem samo tebe,
Dišem tebe,
Želim tebe,
Sanjam o tebi;
Jednom rečju,
Volim te!
(Juliette Drouet)
***
ZBOG TEBE SAM SREĆAN ŠTO SAM ŽIV!
(Stuart i Linda Macfarlane)
***
Ženo, tvoj smeh odzvanja muzikom životnog vrela!
(Rabindranath Tagore)
***
Tvoje reči su mi neophodne kao sunčeva svetlost i vazduh…
Tvoje reči su moja hrana, tvoj dah moje vino – ti si mi sve.
(Sarah Bernhardt)
***
Volim te dragi.
Ne znam ni jedan drugi način kojim bih to izrazila osijm
te stare oveštale fraze.
Ali ja te doista volim.
I uvek ću te voleti.
To ništa ne može izmeniti.
Ni rat, ni požar,
ni poplava.
Ti ćeš uvek biti deo mene i ja deo tebe…
Volim te, dragi. Volim te, volim te.
(Anna Beadle, svom mužu Clintonu)
***
Osećam se luckasto i srećno onog časa kad dopustim sebi da mislim na tebe.
Kovitlam se u predivnom snu u kome u jednom trenu proživim hiljadu godina.
Kakva užasna situacija!
Ophrvan ljubavlju, osećam ljubav u svakoj pori, živim samo za ljubav, i vidim sebe
obuzetog bolom i uhvaćenog u niti hiljade paukova.
(Honor De Balzac, svojoj budućoj ženi Evelini)
I za kraj:
Sve što imam je tvoja ljubav.
Ja imam sve.
(Stuart i Linda Macfarlane)
I ovo je ljubav!
eto,
slavljenica je u drugom planu!
Na današnji dan, pre 31 godinu, rodila se moja prva, željena devojčica. Bila je teška 3550 gr i “visoka” 52 cm.
Doduše, nije se tada znalo da će biti devojčica, ali su sve “vradžbine” ukazivale na to da ću roditi dečaka. Tako da sam se posle porodjaja, prilično iznenadila devojčicom. Ali, nikako i razočarala. No, to u stvari uopšte nije bitno dok su bebe.
Bila je dobra beba do nekih pet meseci, onda je počela da se budi noću. Ustajala sam smorena svako jutro od
ustajanja i guranja flašice u njena ustašca, ne bi li prestala da se dernja. Uspevalo mi je, ali za kratko. No, kako je vreme prolazilo, bivalo je sve lakše sa njom.
Bila je dobra i poslušna devojčica. Vezana za mene. Krenula je u jaslice sa 7 meseci i nije prestajala da ide u obdanište do škole. Teško su joj padali rastanci od mene, bilo da je rastanak bio na par sati ili par dana. Svakog jutra je morala da otplače moj odlazak. Nastavilo se to i u školi. Ne znam zašto.
I u pubertetu je bila prilično normalna. Nije tražila ništa extremno, obzirom da je upisala umetničku školu, textilni smer. Nije to baš želela, ali je tako ispalo. U jednom momentu poželela je da probuši nozdrvu. Nisam se protivila, jer znam da bi to izazvalo suprotan efekat, ali sam joj predložila da prvo proba sa malom srebrnom karikicom, koju će stisnuti za nozdrvu, pa ako joj se to bude dopalo, neka ga probuši. Naravno, bilo je interesantno 3 dana. Više nije ni spominjala bušenje nozdrve.
Posle srednje škole upisala je Višu textilnu u Beogradu, išla jedan semestar, pa je onda krenulo bombardovanje i rešila je da prekine studije. Nije volela da se vraća tamo.
Ali, nastavila je da se bavi umetnošću. Posvetila se keramici (vidi post od 8. oktobra 2009. godine). Jako joj se to dopalo. Pravila je fantastične upotrebne predmete. Uglavnom vaze i razne činije. Dosta toga je prodala
ali je dosta i ostalo za uspomenu na taj period.
Onda se jako zaljubila, posle sedam osam meseci i udala i srećno živi u braku. Sportskom. U Beogradu. Navikle smo se nas dve da Neda nije stalno sa nama. Vikendima obično dolaze njih troje (kuče i oni) i onda smo svi na okupu.
Sestricu je dobila posle četiri godine. Jako je volela a što je još draže meni, kao njihovoj majci, strahovito se vole i sada. Nikada se ne sporečkaju. Uvek imaju zajedničkih tema za razgovor, a toliko su, u stvari, različite.
Neda je lavica i voli da dominira a Marina je rakić, popustljiv, dobroćudan.
No, Neda ima dobro srce, pažljiva je ćerka, supruga i sestra.
Eto, prvenče moje željeno i jedva dočekano, srećan ti rodjendan i želim ti da budeš zdrava, srećna i zadovoljna. Ljubi te majka!
Protekli dan (pišem u 12,55, posle ponoći), mogu reći, bio mi je “razan”, hm, čudno zvuči, možda je bolje da kašem “ufrkisan”.
Od ustajanja u 9,15 h, što mi se desi dva puta godišnje, mislim na kasno ustajanje, preko kafe koju sam dosta kratko ispijala, kao da žurim na trke pa da ne zakasnim, do ćerkinog odlaska na kolokvijum koji nije položila, al nema veze, do kuvanja ručka, čuvanja i šetanja kučića, pa opet ručanja, šetanja i ponovo kafe.
Skrasih se na terasi uz šolju tople crne. Podigoh noge na stolicu. Prošarah pogledom po tudjim terasama. Ptičice su cvrkutale, deca se igrala žmurke u dvorištu. Setih se mojih roditelja, čuh gugutke i setih se sebe u dečijoj bolnici kada sam bila mala i bolesna i obuze me neka tuga na mah. Odjednom, bez neke najave! No, srk kafe je otera!
Popričah malo sa sobom, preleteh preko blogova iščekujući sestričinog klinca na čuvanje i druženje.
I dok sam ga tako čekala, zazvoni mi mobilni telefon. Nepoznat broj, nepoznat glas, no ubrzo ukapirah ko me zove. Ponuda za posao! Juhu, pomislih, al čekam “gazdaricu” da se javi.
I javila se, dogovor pada u ponedeljak. Zvučala mi je ok.
Da ne bih urekla, neću vam ništa više reći, ali ću vas zamoliti da mi držite šipke, u ponedeljak predveče, a ja ću vam ispričati o čemu se radi posle dogovora.
Usput, do tad, tražiću
detelinu sa ČETIRI lista!
kao i
Takodje ću kucati ispod stola tri puta i odradiću neke moje “mantre” za posao i sreću!
Eto, pa, učinite mi to, zaista mi treba sva sreća ovog blogo-sveta!
Poljubac svima od mene! (al vam se šlihtam, a?) 
Danas je divan dan, rodjendan mojoj drugarici Leci.
Želim joj svu sreću ovog sveta, da mi bude zdrava i vesela, da joj se ispune sve želje i da mi bude drugarica dokle god možemo da hodamo ovom našom planetom. Da šetamo naše kuce, da ćaskamo i ćutimo, zajedno. Da ostane takva kakva jeste, meni najbolja!
Draga moja Leci, ljubi te tvoja drugarica!
*******
…. i nešto kasnije….
… vratih se sa Lecinog rodjendana. Bilo je malo, ali odabrano društvo. Mogu da kažem da mi je bila čast, što sam bila jedna od odabranih. Verovatno smo joj nas dve trenutno, najbolje društvo. Smejale se, lepo se naručkile. Kasnije su nam se pridružili Lecina ćerka i njen muž.
Eto, pa da nas i vidite!
Ovaj muškić, crni, dlakavi je Lecin Biblos!
Danas bi moja mama napunila 77 godina. Tačno dvadeset manje od mene. Da, imala je toliko, kada je rodila mene a 19 meseci kasnije, moju sestru.
Ne mogu da je zamislim staru, sa sedom kosom, oronulu. Ne, ona takva ne bi bila, sem ako bi je neka boleština napravila takvom.
Bila je žena zmaj. Od ručnih radova nije bilo onog što ona nije znala da uradi. Jedne godine, bila je prekretnica u našim životima, mama se dala u pravljenje tašni. Kupovala je na metar najlon, od kojeg je sekla trake širine par santimetara i heklala tašnu. Kupovala je bigle, šila postavu sa dzepićem i od plastike, iznad vruće vode, savijala šipku i pravila dršku. Te tašne je prodavala u komisionu u Dunavskoj ulici. Išle su fantastično. Onda je heklala kape, ne znam da li se iko od vas seća, sa onih produžecima koji su se završavali na bradi. I to je fantastično išlo. Zatim je šila ženama razne divne suknje, haljine, kostime. A bogami, šila je i nama. Najviše je volela da nas obuče u ista odela. Ja sam od toga šizila, ali u sebi, naravno, jer je bila prilično stroga i nije dopuštala protivučenost.
I u kuhinji je bila pravi majstor. Postaviti tapete u sobi, aha, mačji kašalj. Malterisanje, gašenje kreča, okopavanje bašte, sadnja cveća, sve joj je išlo od ruke. Volela nas je nesebično, nas troje, njenih.
Ne znam, moguće je da sam nešto propustila, ali je zaista bila prava žena. Volela je da puši i pije kafu. To joj samo nismo smeli uskratiti, nikako. Inače, nije imala drugih želja.
Kako su joj se unučići radjali, tako ih je sve oberučke prihvatala. Vodili su ih na more četvoro, sve do onog kobnog leta, kada su se nama životi promenili.
Od tada, ništa više nije isto. Postale smo siročići!
Draga majo, verujem da si srećna tamo gde si, važno je da je tata sa tobom.
