Ovo je priča o baka Mici. Pravo ime joj je Milica, ali se ljutila i ispravljala me da je zovem Mica.
Sretala sam je mesecima, prolazila pored nje, ali nikada ništa nije tražila od mene. Izlazila je iz jedne stare zgrade, uvek sa smeškom na licu. Mršava, bele kose, prilično zapuštena.
Prošle nedelje, beže to nedelja, vraćala sam se iz grada, vidim nju, udaljavala se od jedne devojke koja je vikala za njom: nemam ni za sebe a ne i za vas. I to me prilično žecnulo.
Sledeći dan, pridjem joj sa pitanjem da li joj treba pomoć? Ona mi se nasmešila i potvrdila, da joj jako treba pomoć. I, tako je počela moja pustolovina sa baka Micom. Taj dan sam joj dala 150 dinara, koliko sam imala u novčaniku, posle obavljene pijace.
Toliko sam razmišljala o njoj da vam ne mogu opisati (sećate se mog posta Statistika, da sam opisivala jednu drugu baku, a ovu sam samo spomenula). Sledeće jutro, zatekla sam je ispred zgrade. Već su bili prilično hladni dani, a ona u nekim pocepanim soknama, majici, koja je nekada bila siva i, dronjavoj, suknji. Nokti na nogama predugački, vire iz sokni.
Kupila sam joj burek (u burekdžinici do njene zgrade) i jogurt. Jako se obradovala i pitala me da li mogu da joj kupim i cigarete. Kupila sam i njih. Tu smo se raspričale i povela me je do stana u kome živi. Nisam se baš obradovala toj ideji, ali, da je ne rastužim, krenula sam. Ušle smo u jednu ogromnu sobu, visokog plafona, zapuštenu. Tu je bila i kuhinja, šporet električni, šporet na drva, razmešten krevet (sa prljavom posteljinom). Imala je i kupatilo. Možete zamisliti koja je hladnoća bila unutra. Kaže, greje se na ringlu. Uf, steglo mi se srce od tuge. Razidjosmo se, da bih sledećeg dana, opet kupila burek i spakovala joj dve kese garderobe. Važno je da napomenem da sam joj dala svoju jaknu, koju sam nosila, u prelaznom periodu, sa kapuljačom. Mislila sam, dobro će joj doći, kad stegne zima. I čizme sa krznom i papuče sobne i pet, šest pari debelih čarapa, donji deo trenerice, nekoliko majica, štrikanu trouglastu maramu za ogrnuti, džemper… oprostite, ako sam nešto zaboravila. Jako se svemu obradovala i opet zamolila za cigarete. Ispunila sam joj želju, šta ću.
Reče mi da ima i penziju od pokojnog muža, ali, ne može da ide u grad po nju, jer, nije uredna. Rekoh joj, jedan dan ću je obući i otići s njom.
Sredila sam da ide po ručak, odmah iza ćoška, kod moje prijateljice, koja kuva HRANU ZA PONETI. Naravno, pristala je bez pogovora, jer, reče mi, poznaje i ona baka Micu.
Sledećeg dana, sretoh je na klupi, nije me prepoznala, što me je frapiralo. Bila je obučena isto onako, kao je bila i prethodnih dana. Kada sam je pitala za jaknu, nije imala pojma. Ušla sam ponovo kod nje u stan da vidim gde je. Otvorila je vrata od druge sobe. U njoj orman, pun solidne garderobe. Rekoh joj, pa što ovo ne nosite, a ona me gleda bledo i kaže, to nije za nositi. Hm!!! A gde je moja jakna, ne zna se. Reče mi onda, da tu prenoći i njen neki rodjak, koji joj je sigurno pokupio i jaknu i sokne. Čizme su mu, očigledno, bile male! Strašno! Počela sam, po malo, i da se bojim.
Sledećeg dana, opet na klupi prema centru, stojim i pričam sa baka Micom, kad prilazi jedan momak na biciklu. Kaže: bako, doneću ti ručak. Upoznajemo se i on tvrdi da radi u SUP-u i da joj odande svaki dan donosi ručak. Videla sam kod bake mnogo prljavog posudja, pa sam poverovala u tu priču. Dogovorili smo se da kontaktiramo Centar za socijalni rad. Razmenili telefone te me je on zvao u roku od dva sata da me pita da li je baka jela. Baka je totalno dementna i nije zapamtila da treba da ide po ručak, pa sam je ja odvela. Obradovala se pilećem paprikašu sa rezancima.
Sledećeg dana, sretoh jednu komšinicu koja mi je ispričala priču o baki. Tek tada sam se i uplašila i zabrinula. Kod bake u stan dolaze razni neki ljudi i neki rodjaci. A neko od tih rodjaka je baki, na prevaru, uzeo ličnu kartu, kojom podiže njenu penziju. Lično mislim, da im je baka, potpisala i neku punomoć da to čine. Od penzije, ona ne vidi ni P, a kamoli lovu.
Reših da više tamo ne ulazim. Bojala sam se i šta ću zateći. Obećala sam baki i grejalicu, odnosno radijator na struju, ali, nisam imala kako da ga donesem, jer je jako težak, a drugi razlog je, što sam verovala u to da će ga neko odneti i prodati i baki opet neće ostati ništa. Pomislila sam i na mogućnost smrtnog slučaja, pa da ne budem i u to umešana.
Juče me je zvala prijateljica iz one HRANE ZA PONETI, da mi kaže, da ih baka opseda, da sedi tamo i neće da ode. Traži hranu, grdi ih kako joj nisu dali da jede, što nije istina. Juče sam prošla pored nje, nije me uopšte prepoznala. N isam joj se ni obratila, jer sam smišljala šta da radim.
Rešila sam: baki je potrebno da se smesti u neki dom, jer, naći će je naći smrznutu. Pozvala sam danas Centar za socijalni rad, prijemnu kancelariju. Predstavila sam se, ispričala ceo slučaj o Mici, na šta mi je devojka rekla: pa vi ste se baš zauzeli za baka Micu, na šta sam ja rekla da mi je jako žao žene, koja ima 83 godine i zaista nije zaslužila tako da živi.
Obećala mi je da će sutra izaći na teren njen kolega i da je pozovem da mi kaže njegovo ime i da me obaveste o svemu što se uradilo u slučaju baka Mice.
Eto, zato me nije bilo, zato nisam još zakazala pregled grudi, zato nisam uradila još neke druge stvari! Sada mi je mnogo lakše, jer, baka će, sigurna sam, biti smeštena u toplom, biće nahranjena a neko će joj dati i po koju cigaretu.
Čim nešto novo saznam, javljam!
Puno pozdrava i ne zamerite ako sam vas udavila!
NAJNOVIJE VESTI-petak pre podne!
Kontaktirala sam sa ženom koja vodi baka Milicin slučaj. Već je nekoliko puta bila kod nje. Poslednja poseta je bila julu, prošle godine. Kontaktirala je i njenu familiju koja je OBMANULA, tj. slagala da sa bakom živi rodjaka i brine o njoj. Možda je tako i bilo prošle godine, ali, u medjuvremenu, baka je jako propala i o njoj niko ne brine. Molila sam službenicu iz Socijalne službe, da me kontaktira kada krene kod nje u utorak, pre podne, da budem i ja tamo.
Ponovo sam ispričala kako baka živi i APOSTROFIRALA NJENU DEMENCIJU. Žena je skroz ok, veruje mi, što je najvažnije i zamolila sam je da ne javlja rodjacima za posetu, dok se sama ne uveri u njihovu NEBRIGU.
