NOVA BEBA U FAMILIJI

Sećate se moje sestre iz posta od 23. avgusta prošle godine, UDOVICE, RASPUŠTENICE I PO KOJA “NORMALNA” (Ivane, izvini, “ono” mi nije uspelo!)?

E, ta moja sestra je juče postala baka i to od najmladjeg njenog deteta, sina i snajke, koja je polu Filipinka, polu Srpkinja.

Rodila se devojčica koja ima dugačku crnu kosicu.

Mama je primljena u bolnicu 22. ali devojčica je želela i rodila se baš juče, 25. januara u 15,20 h.

Ime devojčice se još ne zna!

Baka je jako srećna, jer je konačno, u 63. godini, to postala!

Srećno bebi, mami, tati i svoj ostaloj rodbini. Bebi želim, dug i srećan život, da izraste u jednu divnu i voljenu damu!

OPTIMIZAM

Kad god se razbolim, što je vrlo retko, setim se moje koleginice Teodore. Ja cu se sada možda ponoviti sa postom, ali moram opet da je spomenem.

Naime, nas dve smo, nekada, radile u istoj firmi. Obe bile mlade. Onda su nam se putevi razišli i nisam je srela do proletos. Sa svim slučano i jako smo se obradovale jedna drugoj.

Osim formalnosti, ono, kao, kako si, dobro, sam, kako si ti, kreće priča:

- Ja: Pa, Teodora jesi li se udala, imaš li dece?
- Bila sam udata, ali mi je muž umro pre 5-6 godina i, sva sreća, nismo imali dece.
- Kako, izvini, sva sreća?
- Pa, tako, ziveli smo zajedno u ono nesrećno vreme. Otvorili našu štamparijicu, naravno, pojeli nas veliki, mi se zadužili, radili šta smo stigli, samo da se prehranimo. A jako smo se voleli. Onda se on jako razboleo, i otputovao, na onaj svet.

Zaboravih da napomenem, Teodora mi sve ovo, prethodno, i ovo što ću napisati, priča, smireno i sa osmehom na licu, kao da se to sve desilo nekom drugom.

- Ti si sada sama?
- An, ne, živim sa majkom, jer je tata, isto, umro pre par godina, a mama je dementna, ne priča, samo leži i ima napade besa, ili šta već, nemam pojma. Menjam joj pelene.
- A jel imaš brata ili sestru?
- Imam sestru, koja živi isto sa nama. Znaš, ona ima Daunov sindrom.
- Koliko ima godina Teodora?
- Ima 40 godina.
- A jel ona može da ti pomogne oko mame?
- Pa može, ali samo ako joj ja pokažem sta treba da uradi, onda to i uradi.
- Pa sta radi ceo dan?
- Voli da piše. Kupujem joj sveske i ona tu po ceo dan piše crtice. Uveče joj upalim Pink, voli narodnjake i onda je vesela i sve cupka i diže ruke. Onda se i ja s njom smejem.
- O bože Teodora, pa imaš li ti vremena malo za sebe?

Imam, sada sam angažovala jednu zenu da bude sa njih dve svako pre podne dva sata, da ja mogu da obavim lekara.

- Kakvog lekara, za koga?

- Znaš, u decembru su mi pronašli na dojci kvržicu, izvadili je, kažu kancerogena, pa čekam da me pozovu na zračenje!

Ja u zabezeku, ne mogu da verujem da je tako mirna, realna i pomirena sa svim što joj se dešava. Ali, samo taj mir, kako je njega stekla?

Pitam je, ne mogavši više da izdržim: Teodora, priznaj mi, da li si na lakšim ili težim drogama?

Kad je ona stala da se smeje, da crkne od smeha. Nemoguće!

- Ma nisam, veruj mi, ja sam se pomirila sa situacijom, pa one su mi sve što imam i ništa mi nije teško da uradim za njih!

- Verujem ti, ali sada si i ti bolesna!

- Ma, ja ću se izlečiti, videćeš!

Rastasmo se i počele da se dopisujemo sms.

Na sledećoj kontroli, ipak su morali da joj amputiraju dojku i izvade par limfnih čvorića ispod pazuha, pa, kada se oporavi, ide na zračenja.

Sretosmo se ponovo, ona u majici i vidi se prazno mesto. Kažem joj da se primeti, na šta ona, sa smehom, konstatuje, da mora dodati još vate u brus.

Smislim ja kako da joj od nekih mojih naramenica, koje su napravljene od filca, napravim “pomagalo”, što i učinih i poslah joj poruku da imam za nju malo iznenadjenje i da dodje do radnje.

Došla je i jaaaako se iznenadila i beskrajno mi se zahvalila.

Srele smo se ponovo, kada sam ja vadila zdravstvenu knjižicu (grrr). Tada je ona išla da podnese zahtev za protezu. Kaže, krenula je na hemoterapiju i super se oseća. Neverovatna žena.

Onda se nismo čule do pre desetak dana. Malo sam se zabrinula, pa sam joj napisala poruku. Odgovorila mi je da je bila sa sestrom i prijateljicom na moru u Crnoj gori a mamu je čuvala neka treća osoba. Mama je bez promene, a ona se oporavlja od hemo terapije. Odlično se oseca i jako joj je prijalo more u septembru. Razmišlja da to sve ponovi i sledeće godine.

Pitala me je da li sam postala baka i kako su moje ćerke! Nije ništa zaboravila u vezi samnom. Divna jedna žena.

I sta reći na ovo sve? Kako postati Teodora?

UDOVICE, RASPUŠTENICE I PO KOJA “NORMALNA”

 

 

Prošle srede, stigne meni poruka od najstarije sestre od tetke, sledeće sadržine: Pozivaju se Vesele udovice, raspuštenice i po koja “normalna” na druženje, kod mene u šumi. Očekujem vas u ranijim prepodnevnim satima, nemojte kasno, da mi ne razjebete koncepciju!

 

Ovo je ta šuma u Čortanovcima u kojoj su ona i pokojni muž, kupili kućurdu od poznate novosadske porodice, davnih dana. Ona provodi celo leto u ovoj kući i zaista uziva.

Ono “razjebavanje koncepcije” je značilo: da ne dodjemo kasno i ne odemo kasno, jer je ona navikla da leže u 9 – maksimalno pola 10 h, a ustaje kao veštica. Tako je navikla.

Sada bih kratko da se osvrnem na naslov. Ona je udovica, snajka (od nedavno preminulog nam jedinog brata u familiji, sa tatine strane) udovica, jos jedna sestra od tetke raspuštena, kao i ja, a tri su nam “normalne”. Ima nas raznih, ali nam je jedno zajedničko – zajebancija i smeh, kao i crni humor. Sestra je ostala udovica pre jedno 17 godina, a snajka pre tri meseca. No, ostala je normalna, bez obzira koliko joj je teško na duši. Trudi se da zivi normalno, ali, samo ona zna kako joj je. Uklopila se u naše društvo i familiju. Na zalost, tek posle smrti svoga muža, a našeg brata.

Od kada njega nema (a i sestrina mama je umrla dan pre bratove saobraćajke), mi se češće okupljamo, uglavnom na dan njegove smrti, svakog 25. u mesecu a i čujemo se telefonom.

E , ta sestra je pokušala sve da nas okupi, ali je jedna omanula. Morala je baš danas da peče paprike, mada je znala i mogla je planirati da to ne uradi baš danas. Da je znala kako će nam biti, sigurno ne bi propustila.

Sedele smo na ogromnoj terasi nas 6, pile domaću rakijicu, kafu i evocirale uspomene na detinjstvo. Svaka od nas je po nešto dodavala, karikirala, pa je sve ispadalo smesno. O crnjacima je malo degutantno ovde da pišem, ali i njih je bilo “puna kola”. Kako je kuća na samoj obali Dunava, ispod njene terase je kafana (koju je ona izdala nekom tipu), tako da se tu skupljaju uglavnom domoroci i svi se poznaju. Bilo je tu dobacivanja sa obe strane. Na donjoj terasi su uglavnom sedeli “momci” a na našoj “devojke”, od kojih ni jedna nema manje od 53 godine.

U jednom momentu, jedna od sestara, snimi dva tipa kako gola izlaze iz vode. Kako je to rekla, tako smo sve mahinalo poskalale i iznenadjeno povikale: kako, pa ovaj ima gaće! Ma ne taj prvi, onaj drugi! Kad stvarno, tip go golcijat, sa sunčanim cvikerima. Ha, ha, to ga je baš sakrilo od radoznalih zenskih pogleda. Ova naša najstarija sestra, ustade i poviče mu: Ne vredi ti sada da  se sakrivaš (pokrio medjunožje obema šakama , sve smo videle. U tom momentu, neko sa donje terase povika: On je Talijan, na sta sestra, okuražena, nastavi: Nemaš čega da se stidiš, nisi ti kriv, u tom momentu viknem ja: a i hladna je voda, na šta počesmo svi u glas da se smejemo, a Talijan, onako kiselo, gleda i, postidjen, dodje na terasu i zamače nam sa vidika. Eto, svašta u šumi možes videti! Pristigao i pecaroš sa dve ogromne ribetine, za kafanu večera!

Ta sestra ima još dve sestre i sve tri su prosvetarke. Dve u penziji a jedna je još aktivna.

Posle ručka, nastavismo cerepačenje i pade predlog da nastavimo malo kod njene srednje sestre, koja zivi u selu Čortanovci. I krenusmo. Vreme je nesto bilo blesavo, tako da smo se malko i posmrzavale na terasi, pa smo u novoj kući rešile da sedimo u kuhinji, pijuckajući kafu sa nekim novim pričama!

Nas šest sestara smo se jako družile kada smo bile male. Ova sestra je najstarija, ja sam treća po redu, a razlika izmedju nas dve je 8 godina. Ona nam je bila “duhovni” vodja. Da nije bilo nje bile bismo osakaćene “neznanjem” o pušenju, kao sto to obično biva, kada imaš stariju sestru ili brata. Ona nas je vodila i u bijonju, jer su stanovali blizu bioskopa u Petrovaradinu. Ona nas je vodila i na Oficirsku plažu s obećajem da će nas paziti, ali joj to nije bilo ni na kraj pameti. Pazile smo se same, a ona je samo povremeno bacala poglede i prebrojavala nas.

Zimi smo se sankale kod njih na Petrovaradinskoj tvrdjavi, na vojničkim sankama, na koje je stalo bar nas desetoro. Sjurili bismo se do puta, a posle je bilo teško vući te ogromne sanke do gore.

Posle bismo, onako mokre i promrzle, dolazilile kod njih, skidale se a tetka bi nam skuvala čaj i mazala pekmez od šljiva, dok smo mi sedele oko šporeta sa nogama u rerni. Bila su to lepa i bezbrizna vremena.

Eto, i toga smo se ponovo sećale, sve upadajući jedna drugoj u reč!

Predivan dan, pun emocija, razne fele!

REINKARNACIJA

Pre dve nedelje, okupila se familija kod snajke i dece u kući, jer su davali svom tati, a nasem bratu, 40 dana. S obzirom da je on bio jedno čudno i neobično biće, nije sahranjen sa popom, pa ni ovom prilikom, isti, nije bio.

Onda smo se svi dogovorili da ce to, u stvari, biti “zurka” na groblju, kao sto bi Brane i voleo. Okupile se mi, sestre, nesto naše dece, kao i njegova zena i deca.

Udarili smo po rakiji, raspričali se viceva, ismejali se, da ne bi plakali, pa isto nastavili i kod njih u stanu.

I, kao sto to obicno biva, krenule su razne price od nekada, a pricala ih je naša najstarija sestra, koja puni 60 godina, a nikada joj covek ne bi dao, toliko. Bila je profesor istorije (najomraženiji predmet većine mojih sestara).

Uvek smo je bockali zbog predmeta koji je izabrala.

Ispricala nam je cudnu pricu o tome sta joj se dešavalo, posle smrti muža.

Jedno vece, sedela je na terasi, vikendice, na obali Dunava. Svetlo na ćoršku kuce, obasjavalo je i deo dvorista i veliko drvo, koje je tu stajalo, godinama.

U jednom momentu, začu ona šuškanje u krošnji i baci pogled. Ugleda puha (lat. glis-glis) kako čuči na grani i gleda je! Nikada do tada nije tu stajao, ali je znala da prepozna zivotinjku.  Krene ona njemu da priča, ali on ni da se pomeri. Samo je gleda i ne skreće pogled.

 

Ustane ona, prošeta malo po terasi, udje u sobu, izadje, a on tamo, čuči i ne mrda.

Doslo vreme za spavanje, udje ona unutra, baci pogled na granu, javi se komšiji, ugasi svetlo i legne.

Sutradan, uvece, ista prica. Gledaju se njih dvoje i tajac. Pade njoj na pamet misao, da je to mozda njen pokojni muz “reinkarniran” u puha, došao da pazi na nju.  Bilo je sramota da bilo kome to isprica, da ne pomisle da je poblesavila. Inace, to se sve dešavalo pre jedno 15 godina.

I tako još nekoliko dana, dok jedno veče puh nije doveo mladu. Bila je sitnija od njega pa je tako i konstatovala da je zenka. I tako su njih dvoje sada, čučali na grani i gledali je.

Ona, jadna, krene da ljubomoriše, daleko bilo! Sve joj nešto neprijatno, da ih gleda zajedno na grani. I ovo se ponavljalo par dana, dok njoj nije pukao film, uze metlu i krene da ih tera: iš, iš, odlazite već jednom, šta ste se tu navadili na moje drvo! I pobegoše njih dvoje! Nikada više se nisu pojavili!

E, sada, da li je to trebala da bude njoj neka poruka, ko zna? Možda, da treba da nadje sebi životnog saputnika da ne bude sama, tako, kao što je i on sebi pronašao!

No, kako bilo da bilo, ona jeste sebi pronašla prijatelja, a onaj na grani, možda to sve gleda iz prikrajka i neće da se meša!

Ili iz ljubomore ili iz zadovoljstva!