Pronadjoh u kutiji u svom ormanu, plavu maramu, koju je nosila moja mama. Obradovah se i odmah je pomirisah. Navalila sećanja. Volela je da nosi marame. Nameštala ih nonšalantno. Vezivala ih odmah ispod brade. Bio je to pokret koji nije iziskivao poseban napor.
Posle dvadeset godina, od kako više ne pripada njoj, marama nije mirisala na mamu. Ali sećanje na njen miris je ostalo duboko u meni.
Mirisala je na mene!
Bila sam po malo razočarana!
