Danas je moj unuk napunio 4 meseca, tek da se zna. Veliki bebac, dobar kao dobra vekna hleba, kao dobra rakijica, vedar kao današnji dan, smešljiv i zadovoljan. Ljubi ga baka! 
No, ispričaću vam šta mi se desilo neki dan.
Idem ulicom, kao i svako jutro.
Kosovskom. U njoj sam živela dobar deo života. Promenila se, izgradjeno je mnogo novih zgrada. U jednoj od njih, pre ćoška perionica veša, pa trafika pa pet šop, pa kladionica pa kafić na samoć uglu sa ulicom Djordja Jovanovića, koja je sporedna.
I taman da udjem u perionicu, vidim krajičkom oka, kako je nešto protutnjilo sporedno ulicom, presekavši Kosovsku, pa zatim prasak. Pogledam i vidim samo oblak prašine. Počne srce da mi tuče, kolena me ne slušaju. Izleteše svi iz svojih prodavnica. Mnogi potrčaše da vide treba li kome pomoć. Cisterna nije poštovala prvenstvo prolaza i presekla put momku u pikapu, PIKAPNULA ga u punoj brzini. Sva sreća, momak je samo povredio ruku. Kada se sva malo stišalo, prišla sam mu i rekla da ne mrda. U tom momentu, iz daljine, čula se hitna pomoć.
Nastavila sam svojim putem. Dugo nisam mogla da se saberem.
***
Kada sam se vraćala popodne kući, primetila sam oko onog kafića i po asfaltu, neki beli prah. Uopšte mi ništa nije padalo na pamet. Udjoh u pet šop da kupim hranu za ljubimce i pitam “Gizma” šta je to oko kafića i po putu. On, počne da se smeje, onako kiselo i poče da mi objašnjava:
- Sećate se one saobraćajke? E, pa, kada ste vi otišli, znači, posle par minuta, komšija iz trafike je zgrabio vatrogasni aparat, videvši dim (čitaj prašinu od udarca), pomislio da se upalio auto. Izvadio sigurnosnu iglu, što je značilo da aparat treba aktivirati. Pritisnuo on ručicu a ja držim crevo. Gledam, nigde ništa ne gori i razmišljam, brzinom svetlosti, u šta da uperim mlaznicu. Krene da šiklja prah iz aparata, a ja ne znam ni gde ću, ni šta ću. Panduri, koji su došli na uvidjaj, vataju se za stomake od smeha (kao i ja, dok mi je momak sve ovo pričao, zamišljajući scenu). Ja mlaznicu, čas na pločnik, čas na staklo od kafića, čas po kolima, nikada da iscuri sav prašak. Jaoooooo, majko mila!!! Kada je konačno bio prazan aparat, svima je laknulo, ali, prizor koji je ostao je bio, više nego, tužan. Kola na parkingu, kafić, moja prodavnica, sve je bilo belo- sivkasto od praška. Evo, vidite, upravo sve pomeram i brišem.
Ja sam se presavijala od smeha.
Eto, sva je sreća, da niko nije ozbiljno povredjen i da se sve završilo smehom.
Inače, ta raskrsnica je fatalna. Prilično je nepregledna zato što su ulice uzane, naročito ova sporedna. Kada je Kosovskom prolazio autobus, skoro svaki dan se neko zakucavao u njega. Nepažnja, uglavnom, i nepoštovanje prvenstva prolaza. A mi, koji smo stanovali oko te raskrsnice, vrlo često smo imali blage šokove od sudara. Nebrojeno puta smo zvali i miliciju i hitnu pomoć.
Baš nezgodno.
***
Ovo sam napisala čisto da znate da sam živa. Nemam vremena ni za šta. A kada sve bude “na svom”, sve ću vam ispričati.
Dotle, ljubim vas!
