moram da ispljunem iz sebe, inače ću pući, a verujem i vi.
Na mom blogu se ne piše o političkim partijama, primetili ste. Ne navijam ni za koga, ali mi GENERALNO, svi zajedno, izazivaju užasan osećaj mučnine i gadjenja.
I samo čekam momenat, kada ću završiti kao ova devojka na slici, s tim, što ja baš ne bih grlila wc šolju, već bih to uradila civilizovanije.
Elem, svo to q-rčenje, na svim tv kanalima, kad god prebaciš na neki program, vidiš dobro poznate face kako obećavaju, obećavaju, obećavaju, slikaju se sa kravama, kao da ih to baš, baš interesuje, slikaju se na njivama, ispred sagradjenih mostova, zgrada, puteva, i da više ne gnjavim, ali nikako da se fotkaju ispred onoga što su obećali u prethodnoj predizbornoj kampanji a nisu ispunili. Poj’o vuk magarca.
Znači, cilj je samo srati mulcima, kao što smo mi, misleći da ćemo nasesti na sva njihova obećanja.
Žao mi je ako sam nekoga od vas uvredila, tj. stranku kojoj pripadate, ali, zaista, trenutno, ne postoji AMA BAŠ NIKO za koga bih glasala.
Lako bih izabrala kandidata kada bi se birao po lepoti i zgodnoći. To bi sigurno bio Džordž Kluni, kada bi se kandidovao.
Nismo još jedino imali u ponudi neku žeMsku osobu da bude predsednik države, neku “čeličnu ledi” da pokaže “glavonjama” kako se vodi zemlja. Mislim da to ne bi bila loša ideja. Probali smo svašta, pa što ne bi i to.
Pitam se samo kako izdržati još mesec i po dana slušajući sva ta lažna obećanja. Pa ko je hteo, mogao je da uradi ono što obećava, zar ne?
E, a da mene pitaju, za promenu, ne bih dala, od momenta donošenja odluke o izborima, NI JEDNOJ STRANCI DA PISNE, niti da se iko slika ni za novine ni za tv. Pa da vidimo, da glasa narod, po sećanju i po delima. Jebem li ga, ali, niko mene ništa ne pita, pa ću tako i glasati.
Eto, tako ja mislim, a vi?
