Kada se moja ćerka udala za vaterpolistu, to je automatski začilo GLEDAM VATERPOLO i NAVIJAM! O vaterpolu, do tada, nisam znala baš nista, a ne mogu baš da se pohvalim da i sada mnogo više znam, ali se trudim.
Prvo značajnije takmičenje, od kada je Sloba u našoj familiji, bile su Olimpijske igre u Pekingu. Naravno, znali smo uvek kada će igrati reprezentacija. On je tada bio drugi golman. Medjutim, nikada se ne zna kog će golmana ubaciti u igru.
Prvu utakmicu sam gledala sama. Važna je svaka, naravno. Ali, prva je prva.
Sedim sama u sobi i čekam početak. Stomak mi drhti, a utakmica još nije ni počela. I kreću. Naši napadaju, ja urlam: pucaj, pucaj, ma daj, šta čekaš, skačem sa troseda, šetam oko stola i psujem, na glas, kao kočijaš! Postižu gol, i bravooooooo, tako treba, bravo momci!
E, sada naš gol napadaju, opet skačem, majku majčinu odbrani, GDE STE, PIČKA VAM MATERINA, pa golman je sam, nikog nema da ga zaštiti, mamicu vam vašu, pucaju ONI, naš golman brani i ja srećna! Mi vodimo!
I tako redom, utakmica po utakmica i dodje red da brani moj zet!
Srce mi tuče, hoće da iskoči! Hajde Slobo, drži se, znaš da će tebe da okrive za svaki izgubljeni gol. Kao da si ti sam u terenu, ali, hoćeš vraga. Brani zetonja, kao pravi. Sa onolikim rasponom ruku, teško da može koja lopta da mu promakne. Naravno, ja sam malo pristrasna, ali, ako i malo pratite ovaj sport, videćete i sami! Na ovim Olimpijskim igrama, Sloba postaje prvi golman naše reprezentacije i prvi golman Partizana. Da vam ne kažem da su utakmice bile u raznim noćnim terminima. Nije mi bilo teško, jer sam mislila da im je svaka pozitivna vibracija bitna, pa makar bila i tako daleka. Izgleda da je upalilo. Navijala sam punom parom, dopisivala se sa ćerkom i sestrićem koji živi u Americi, komentarišući igru i naših i NJIH!
I tako naši osvajaju bronzu na Olimpijskim igrama! Bravo momci, svaka vam čast!
Ove godine je bilo Svetsko prvenstvo u Peskari. Osvojili zlato a moj zet je branio u svakoj utakmici!
I tako sam ja postala navijač, pravi pravcati a da o tome nisam ni sanjala, a i kako bih, kada me ni jedan sport u životu nije zainteresovao.
Od kada imamo vaterpolistu u familiji, počela sam da pratim i ostale sportove, no, ne tako strastveno, kao ovaj, ali sam u toku.
Posle svake odigrane utakmice, konstatujem kako sam dobro ostala živa i da je sva sreća da nisam ranije bila strastveni navijač, jer bi me već odavno, strefio srčani udar.
Polako učim i termine. Nekako, u vreme svetskog prvenstva, u našem tv studiju, obično sedi neki iskusan bivši vaterpolista, koji pomaže komentatoru u objašnjavanju pojedinih akcija i poteza. Poče taj tip da spominje reč “sidraš”. Ja ga samo slušam, slušam, slušam, poludim i nije mi jasno otkud odjednom taj termin. Nazovem ćerku i ona mi objasni da je to igrač koji ima poziciju “centra”. Aha, sad znam, ali ko bi ih povatao sve onako u onoj peni, kada se dohvate, jedan na jednog, pa frka tamo, frka amo…
No, svakako, navijam i dalje, mada mi je ovaj poslednji turnir u Bg, Partizanove legende, malo promakao, odnosno, nisam uspela baš sve da odgledam, ali sam bila sa njima, tamo na Banjici. I osvojili su trofej, nisam ni sumnjala, a moj zetonja je proglašen za najboljeg golmana. Mašala Slobo!
Kada Partizan gostuje u Novom Sadu i igra sa nekim trećim klubom, lako je navijati za njih i gledati ih uživo, ali, kada igraju sa Vojvodinom, onda se navija u sebi. Ne zna se koja luda sedi u publici i da li ćeš dobiti koju pikslu u glavu!
Eto, sada znate koji je moj sport NUMBER ONE i kako navija tašta!
