IDIOTIZAM

Pre neki dan, šetam sa Hambom po kvartu, čekajući prijateljicu. Ispred mene, momak u invalidskim kolicima. Skreće desno, a mi polako za njim. Dodjoh do mesta gde sam trebala da predjem ulicu i krajičkom oka primetim momka u invalidskim kolicima, kako se zaglavio u pesku. Naime, neki pametnjaković je rešio nešto da uradi pametno, ali nije imao i dovoljno pameti da vrati kocke koje je izvadio pa su kolica upala u duboki pesak. Potrčala sam, ne znajući ni sama kako da mu pridjem a da ga ne uvredim.
Pitam ga: Dušo, mogu li nekako da ti pomognem? Kaže on: Ma, zaglavio sam se, pa ne mogu da se isčupam. Uhvatim kolica za drške, podignem ga malo i poguram prema napred. I začas posla smo rešili problem.

Zahvalio se on i otišao!

Razmišljam o tome koliko puta sam naišla na prepreku dok sam šetala sa mojim unukom, ulicama grada. Ne možete ni da zamislite kakve su ulice, dok ne uhvatite kolica u ruke. Grbavo, oni “valovi” od oluka napravljeni u razmacima od 30 – 40 cm, pa svakih pet šest metara. Da otkačiš. Da dete dobije potres mozga. Pa, u manjim ulicama, gde je problem parkinga nerešen, kola parkirana do fasade. Znači, morate biti pravi madjioničar da savladate sve prepreke, pomoću raznoraznih trikova a da ne povredite dete. UŽAS!

Niko ne misli na invalide i dečija kolica, definitivno. O tome sam već pisala, sigurna sam. Znate i sami da u 90 % zgrada invalidi ne mogu da udju, a probijanje po uličicama je onemogućeno. Ko je za to kriv?
Niko, naravno, jer za sva važna pitaja u našem i vašem gradu, NIKO NIJE KRIV.

***

U mojoj ulici, srušena je kuća pa se na tom placu zida zgrada. Kuća, koja je ostala do tog placa, pretrpela je ogromna oštećenja, tačnije, ceo zid od spavaće sobe je urušen. Bilo je to i na televiziji.
Izvodjač radova je OBEĆAO, mrtav hladan, da nema nikakvih problema, da će čoveku nazidati zid i gotovo, tačka.
Prošlo je od tad, otprilike dva meseca, nova zgrada se već nazire, a nazire se i nameštaj u spavaćoj sobi kuće koja je stradala. Koga za m*da? Inspektore ili onog debelog, zadriglog lažova koji je obećao novi zid?

***

Ima još, nije tako strašno, ali me nervira.

Kapija ispod zgrade u čijem dvorištu ja živim, mora da se otvori širom, da bi gospoda, koja imaju džipčine, mogla da izadju iz svojih garaža. Naravno, otvore kapiju, izadju i ostave je tako razjapljenu.
Ne mogu da verujem da su takve lenčuge da izadju iz svojih kola i zatvore je. Svaki dan, JA, BAR TRI PUTA, zatvaram kapiju za lenčugama, samo zato, što tako razjapljena pruža priliku i lutalicama dvonožnim i četvoronožnim a i lopovima, pregled dvorišta i stanova koji direktno gledaju na ulicu.

***

Neću vas više daviti, jer idiotizama ima na pretek.

Ima i lepših tema, pa ću malo da se “hvalim”!

Sve u svemu, počeh o pomoći invalidu! Svaki dan učinim bar jedno dobro delo. Ili pomognem nekoj staroj osobi da nosi tešku torbu, ili prevedem nekog preko ulice, ili pomognem pri silasku niz stepenice u pothodniku invalidu, jednostavno, sve tražim pogledom onog kome je pomoć potrebna. Da li je to baš normalno? Ne znam, ali znam da, isto tako, nahranim bar jednog psa lutalicu, sipam im vode na jednom ćošku gde stoji posuda, a i ovde imam crnu macu, koju hranim.

E, pa, to sam htela da vam kažem!

KOJI MI JE VRAG?

Da li ste se nekada zapitali koji vam je vrag? Da, da, koji mi vrag ili možda: da li je sa mnom sve u redu?

Već sam vam bezbroj puta opisala koliko volim životinje i kako sam bolećiva prema starim ljudima. Moguće je da je to normalno. No, ja TRAŽIM ljude kojima je potrebna pomoć. Ako sam na ulici, samo buljim oko sebe ne bih li pronašla nekoga kome mogu pomoći. Ako sam u autobusu, opet, gledam na vrata da li ulazi neka baka ili deka i da li treba da im pružim ruku da se smeste. To i uradim, naravno! Strašno mi ih je žao, kada vidim kako se teško penju, dok vozač autobusa, naravno, nema vremena da ih sačeka da se i smeste, ako imaju gde, već kreće, a ovi jadnici balansiraju a ja motrim da li treba nekog da hvatam.

Pre neki dan je u autobus ušla žena sa slomljenom rukom. U onoj što je bila čitava, nekoliko kesa i tašna. Nema treću ruku kojom bi se hvatala. I naravno, priskočim joj ja u pomoć da je smestim na stolicu. Zahvalila se žena, normalno. Desilo se da smo i izlazile na istoj stanici, pa sam je opet sprovela do izlaza i pomogla joj da sidje. Lopov u zgradi joj strgao lanac sa vrata, gurnuo je sa polovine stepeništa, žena padne i slomi ruku. Jeza da te uhvati. Onda, jedan deka, seda na sedište u busu. Tako je sav sladak, čist, očešljan, a otkopčan mu šlic. Ja ga gledam i ne mogu da verujem da to niko od muškaraca nije primetio. Bilo mi je žao, jer sam znala da će mu biti jako neprijatno kada mu to saopštim. Prišla sam mu i šapnula. Jako mi se zahvalio i popravio stvar.

I tako redom. Skoro svaki dan. Moguće, da bih mogla i da volontiram u busu, pružajući pomoć starima, samo da mi nije muka i da lakše podnosim put.

U petak, prošli, vraćam se sa posla i odjednom, stvori se ispred mene, ona, “vrapče”. Samo što ne skakuće, već ide nožicu pred nožicu.

Nalakirani joj nokti na nogama, u japankama. U rukama, kese, oteglile se do zemlje. Sustignem je i pitam je da li mogu da joj pomognem i ponesem te teške kese. Odgovori mi da nema potrebe, da blizu stanuje. No, ne priznah ja to, već joj uzeh kese iz ruke. Za malo mi i ne ispadoše koliko su bile teške.

Pitam je zašto se tako natovarila a ona mi odgovori da su je ovi “pijačari” nagovorili da kupi svašta jer je jeftino, na kraju dana. I tako, malo se prevarila u težini. Kažem joj da može slobodno da me uhvati ispod ruke, te smo nas dve išle polako, ćaskajući. Stanovala je vrlo blizu mene. I reč po reč, saznah da živi sa sinom koji stalno radi i koji je takodje bolestan, kao i ona. Reče mi da je skoro izašla iz bolnice jer su joj, od stresova i teškog života, stradale noge i nije mogla da ide. Eto, popravila se situacija, pa je krenula da nešto kupi. Vidim ja da je bistre glave, bez obzira što joj je kosa bela, lice izbrazdano teškim i dubokim borama, a laka i tanka kao vrabac.

I stigosmo do njene kuće. Predala sam joj kese i tek onda je pogledala direktno u lice. Pitala sam je koje je godište,na šta mi je odgovorila da nema puno godina, već da je život napravio mnogo starijom. Bila je samo 7 godina starija od mene. Siroto vrapče, svašta je prevalila preko svoje grbače. Pokazala mi je gde stanuje i pozvala me na kafu, kad god poželim da dodjem. Verovatno i hoću, jednog dana.

I bila sam zadovoljna, zaista.

I tako, moja potreba za pomaganjem je, čini mi se, svakim danom sve veća. Da li sam ja normalna, pitam se? Imate li vi takvih potreba?

DOK SAM BILA NAIVNA

 

 

Ovo magare me podseti na dan, kada sam imala osećaj da sam baš to! A priča je sledeća:

 

U ono vreme, kada je prestao onaj, poslednji, rat, puno se ljudi vraćalo iz bolnica, kao bivši ranjenici. E, tada, poseti mene jedan takav čovek, ali sa vidnim posledicama. Ukočena noga, neki kaput, kao šinjel, sa zamotuljkom u najlon kesi.

Radila sam svoju, poslepodnevnu smenu, u zlatari, sama. Zimsko doba, oko 18 h, što znaci, mrkli mrak napolju. Skoro da nije bilo ni prolaznika. Nije mi bilo sve jedno, kada sam ga ugledala. Bio je vrlo krupan covek, nekako neuredan  i neobrijan, udje u radnju, ljubazno se javi i počne svoju, tužnu priču.

Kako je iz Slavonije, bio ranjen, ležao u novosadskoj bolnici, ima ženu i troje dece i evo, izašao iz bolnice tog dana, pokušavao da pronadje nekog iz Crvenog krsta,  da mu pomognu. Ja se naravno, upecam, zapostavim mušterije i odmah se latim telefona. Izvadio on i neki papiric, overen, od ne znam ni ja koga, na kome piše da tom i tom, treba pružiti pomoć, jer je čovek bio na ratištu i ranjavan. Nazovem moju sestru, koja je tada aktivno radila u Crvenom krstu, pitam je kako bismo čoveku mogli da pomognemo, na šta se i ona sažali, ali, petak je, po podne i ne može ništa za njega da se učini. I tu drž, ne daj, učestvuju i mušterije u razgovoru. I ukapiram ja, da u stvari i ne znam šta njemu treba. I izbacim ja tu rečenicu iz sebe, a on, sav stidljiv, kaze, treba mu, ne sećam se tacno cifre, ali iznos za autobusku kartu za mesto u kome živi a autobus mu krece u 8 h, a sledeći je tek sutradan, ali, nema veze, zahvali mi se mnogo na pomoci, uze onaj papir, podize kragnu  od kaputa i krene napolje.

Meni žao čoveka, zima napolju, gde će sada jadan, tako bogaljast i viknem mu ja da stane. On se vrati i ja mu ponudim više para od iznosa karte. Ma, neće, kaže on, nikako, dovoljno ste učinili za mene i to što ste se raspitivali, a i posao je trpeo zbog njega.

Nateram ja njega da uzme novac,  njemu sve neprijatno, nudi mi ličnu kartu, kao vratiće mi pare “jednog” dana, samo da vidi svoju ženu i dečicu. Sve se klanjao,  kada je izlazio. Ja srecna što smo pronašli rešenje i što će čovek, otići svojoj porodici, koju nije dugo video.

I, priča bi imala srećan kraj, da ja sledećeg dana nisam videla istu individuu, kao šećka po pijaci u kožnoj jakni, noga mu se otkočila iznenada, baš te noći, a ja, ja sam imala utisak da mi rastu magareće uši.

Malo je falilo da se zaletim glavom u onu njegovu trbuljendu, zakucam mu ceger u “bolesnu nogu” i cepnem ga u cevanicu, za svaki slučaj!

To je bio period moje naivštine. Covek uči dok je živ. Više ne padam na ljude bez noge (čas jedne,  čas druge), ne padam ni na žalopojke tipa “pomozite teto, dajte koji dinar, a vama će Bog pomoći”. Jedino pomazem humanitarnu organizaciju u našem gradu.

Meni je savest čista, a da li je on ima?