Dobih knjigu na poklon. Onako, ćorakasto, pročitah naslov i obradovah se. Pomislih, sada ću tu pronaći baš nešto ŠTO JOŠ NIKO NIJE OTKRIO, dok ne ugledah pisca: Dzejn Garton. Aha, tu smo dakle. Dobro, za početak, bez predrasuda. Ali, posle par strana, uverih se u iste.
Prvo, nema ni reči o tvorcu ove knjižice, da ne kažem zbirke “pametnih” saveta, kako da ubijete vreme u penziji. Ni na početku, ni na kraju iste.
Podeljena je na 8 poglavlja:
(kliknite na fotku da bolje pročitate sadržaj)
Neću vas klati redom po brojevima jer bi vam dosadilo da čitate, već sam samo htela da vam kažem neka svoja zapažanja.
Pitam se, kome je palo na pamet da prevede na srpski jezik ovako nešto, što nema veze sa mozgom srpskog penzionera?
Ovaj priručnik, da ne kažem savetnik za retardirane, bogate penzoše, napisan je ISKLJUČIVO za one tamo na zapadu, koji ne znaju, pretpostavljam, kako da potroše svoje penzijetine, pa treba neko da im TO kaže, predloži, posavetuje ih.
Sve ono što je normalno u ovoj knjizi su rečenice, dobro poznate i penzionerima i onima koji su još vrlo radni i živahni, a one su tipa:
osmehujte se, šetajte se, jedite zdravo, slušajte muziku, napravite novu frizuru, radite facijalne vežbe protiv bora, nije vam prošao rok upotrebe itd, truć, broć, bljak.
Ono što nije normalno za naše penzionere je to, što sa penzijama koje imamo (većina nas), možemo jedino da slušamo muziku i da se šetamo, ukoliko nam to dozvoli zdravstveno stanje dobrano načeto, finansijskim vežbama i akrobacijama a sve iz razloga: KAKO ŽIVETI OD PENZIJE A OSTATI NORMALAN i KAKO NE BITI DUŽAN I BOGU I SVETU?
U ovoj dzepnoj knjižici vam lepo savetuju u poglavlju 3. OKOLO NAOKOLO, da se upustite u putešestvije oko sveta. Ako ne baš to, onda izaberite neku bližu destinaciju: popnite se na Tibet, čuvajte kamile u Tar pustinji na indijsko-pakistanskoj granici, rezervišite let na lokalnom aerodromu u jedrilici, iznajmite bicikli i vozite se do vojnog groblja u Normandiji, u Francuskoj,uskočite na brod koji u zoru kreće iz Atine u Grčkoj, plovite parobrodom po jezeru Garda, bacite novčić u fontanu Trevi u Rimu i živite la dolče vita.
Primetili ste da je tačno objašnjeno gde se nalazi Normandija, Atina, fontana Trevi, što, našem penzioneru nije potrebno. Mi još u osnovnoj školi učimo gde se šta nalazi i koristimo geografsku kartu i žmurećki pokazujemo što god se od nas tražilo.
I, šta sam ono htela da vam kažemmmm, a… da, pa da, eto, samo uzmeš pasoš, (sad nam ukinuli vize) i put pod opanke ili patike nasledjene od dece ili rodjaka, izandjali kofer, koji se ne vidi od paučine, stojeći, neupotrebljavan na tavanu, godinama, prazan novčanik u dzep i da te vidi svet.
E, to sam htela da vam kažem. Priručnik za penzionere, koji znaju za šta su radili silne godine. Penzionere, koji sebi mogu da priušte svašta. Penzionere, kojima su isprali mozgove, pa im trebaju ovakve knjige.
Penzionerima, kojima je ostalo još malo mozga i dostojanstva, nije potreban priručnik da bi znali ŠTA SVE MOGU, SADA, KADA SU U PENZIJI.
Njima je potrebna samo LOVA, pa da vam pokažu šta sve mogu, jer, čega god da se sete da bi MOGLI da urade, stoji tabla sa natpisom:
TO KOŠTA TOLIKO I TOLIKO, a njihovi su novčanici prazni.
Prema tome, Dzejn, nećeš TI da mi kažeš šta bih ja mogla….
