Živimo u vrlo diskutabilnom vremenu, kada je lepih dogadjaja sve manje, kada se smejemo samo tudjoj gluposti ili životinjama, a i to sve redje.
Juče smo, nas troje iz familije, morali u sud da overimo neke izjave. Sestra, sestrin muž (on je glavni u priči) i moja malenkost.
Podelili brojeve, ispotpisivali se tamo u čekaonici i čekamo da se na onom “semaforu” u sudu, pojavi naš broj.
Nismo dugo čekali. Udosmo u malu šalter kancelariju. Tri službenika za overe, sa one strane, a sa ove, nas desetoro i svi pričaju u glas. Frka opšta. Predaje moj zet papire na šta, ljubazna službenica, pita da li je uplatio taksu. Moj zet se frapira, jer mu to niko nije rekao. Naravno, u našoj zemlji ništa nije za DŽ. Ok, kaže ona, dok ona to sve završi, ON da ode na prvi sprat da uplati dve takse, na dve uplatnice, a za to vreme ćemo nas dve, kao svedoci, da odradimo šta treba. Napisala je ona njemu iznose na papirče, i on kreće. Moja sestra, kao što je i navikla, ponudi se da ode ona (štedeći svog muža, srčanog bolesnika), na šta službenica drekne, da ne može ona nego on, jer ona mora još štošta da potpiše.
Kako je zet zatvorio vrata sa one strane, tako smo, nas dve, počele da se smejemo. Užasno! Zašto? Pa zato što on nije navikao da išta popunjava, plaća, uglavnom to radi moja sestra. Onda smo pretresale varijantu kako će, verovatno, zamoliti nekoga da mu to uradi, vadeći se da nije poneo cvikere. I, na taj naš smeh, oglasi se službenica sa osmehom na licu. Ispričamo zašto se smejemo (ja brišem suze), počne i ona da se smeje sa nama i objasni nam, da se uglavnom takve situacije dešavaju, svakodnevno. Žene se uvek trpaju da odrade posao, jer se muškarci slabo snalaze na šalterima. Ona namerno šalje muškarce. Počele smo da razradjujemo temu uplate mog zeta na prvom spratu suda i smejale se sve jače.
Kada smo potpisale šta smo imale, krenule smo na prvi sprat da virimo kako će se on snaći sa uplatnicama. Zatekle smo ga kako stoji u redu za uplatnice.
Na kraju, deblji kraj je izvukao onaj ko se smejao! Sestra je ipak popunila uplatnicu, vrteći se u krug da pronadje na oglasnoj tabli žiro račun i kome se uplaćuje. Naravno, svi troje smo se sudarali da joj olakšamo posao.
Možda vam sve ovo neće izgledati smešno, ali, ne poznajete mog zeta, koji je inače vrlo sposoban da se snadje i u vrlo neverovatnim situacijama.
Kada smo izašli iz suda, pita ga sestra gde je parkirao kola. Kaže on: pa na službenom parkingu, naravno. Šta ko zna da li sam ja službenik suda ili ne! Ovo je samo sitnica u odnosu na ostale smejurije.
Potcenile smo čoveka, ali se zato dobro nasmejale!
Želim vam lep dan! 
