Sudeći po fotografiji, možete zaključiti da sam i dalje “vodnjikava”, u smislu “želim na neku ovakvu vodu” ili kao u prethodnom postu, more! Ali, nema se “vremena”, dužnost bebisiterke, zove.
Da, čuvam dve devojčice. Za sada je najvažnije da su one mene jako lepo prihvatile, sada je još ostalo meni, da ih dobro upoznam i pohvatam sve cake i fazone. Davno su moje ćerke bile male, pa se treba podsetiti.
Lepo sam provela prethodnih sedam meseci i osetila sve čari pravog, pravcatog srpskog penzoša. Lepo je ustajati kad želiš, piti kafu koliko dugo želiš, ići u šetnju bez gledanja na sat, koristiti svaki slobodan trenutak BAŠ onako kako ti se hoće, niko ti ne zvoca da “moraš” ovo ili ono, doručkovati u pola jedan, ako ti se jede, kuvati ručak posle podne pa kad ko stigne da njupa, gledati tv koliko hoćeš, a da pri činjenju svih tih rabota ne moraš da potrošiš ni jednu kintu, čak i da je imaš! Tako izgleda tipičan srpski penzioner. Srećan, bog zna kako i zašto. Možda i nisam normalna, ko to zna, ali, obzirom da sam još u kući sa ćerkom, verovatno još nisam slučaj za ludaru.
I taman, kada sam se opustila, uleteo mi je ovaj posao, koji mi je bio užasno potreban. Ode moje “ladovina”. Em moram da ustajem rano, kafu moram da sunem na brzaka, jurcam na autobus, štruckam se u JGSP po našim divnim, rupičastim putevima i molim boga da mi ne krene kamen iz bubrega. No, savladać i tehniku “savijenih kolena” i “amortizovanog doskosa” pri odskoku iz rupe! To su sve bitne veštine da biste preživeli 16 autobuskih stanica u toku svakog dana. Sedenje ne dolazi u obzir zbog mučnine! A o mirisima, ne bih ovoga puta. Trudim se da sve to potisnem i samo razmišljam o osmišljavanju dana mojim devojčicama.
Znači, presudna reč u pronalaženju posla i posle “posla”, odnosno, odlaska u penziju je nemanja LOVE. Love kao kinta, a ne ljubav. 
Čudne su ljudske reakcije kada im kažem da čuvam dve devojčice. Obično svi počinju komentarom: jao, super, pa da, inače bi crkla od dosade! Ma koje crno crkavanje od dosade? Ja mislim da samo totalno nemaštoviti ljudi crkavaju od dosade. Hvala bogu, toga mi uopšte ne nedostaje. Još kako bih znala da uživam kada bih imala normalnu penziju. Ne bih ni bila kod kuće. Uglavnom bih bila na onim lokacijama, za kojima patim, sa početka posta.
No, kako sada ponovo radim, tako ću se “užasno” olovariti, pa, posle jedno deset godina, kada ispopovraćam sve dugove i ako budem još mogla da hodam uspravno, možda sebi i priuštim neku “vodu”, prozirnu i slanu.
Dotle, Dunav me željno čeka, jer zna, da i u njemu mogu bezgranično da uživam. Njegova snaga, brzina, moć, prelaze na mene i čine me baš takvom.
Pa, baš i nije bilo par reči! 
Slaba sam u procenama!
