Sve dok nisam videla ovu fotku, mislila sam da je u našem javnom autobuskom prevozu, krkljanac.
No, pošto mi ne živimo ovako, kao ovi saromašci, koji, očigledno negde begaju, da ne kažem beže, ili možda nose robu na obližnju pijacu, ne mogu da se pomirim sa situacijom da me stalno neko drnda u busu.
Radim od osam! Do odredišta mi treba petnaest minuta vožnje. Mogu da krenem i busom u 7,35 a mogu i onim, 10 minuta kasnije. Isprobala sam oba.
Ovaj raniji je pun srednjoškolaca, bahatih, a ipak nenaspavanih. Grlati su, galame, hvale se šta su prethodno veče radili, kako su se ZNAČI zajebavali i koga su to isto, ko je sve bio i to sve uz gromoglasan smeh a i zevanje. Ok, neka se deca smeju, ali, guranje sa sve ruksacima na ledjima i trka da se zauzmu sva sedišta, bez obzira na stariji svet koji jedva balansira držeći se i rukama i nogama (a mogli bi i zubima, ko ih ima) da se ne zavare o vrata, prozor ili pod, je, po meni zaista krajnje, nevaspitano.
Ovaj kasniji autobus je pun studenata. Ok, oni su nešto finiji, ali opet, ruksaci, guranje, sedanje! Uglavnom mi je nabijen ruksak u ledja ili pričkinuta ruka na šipki, jer, oni nemaju predstavu da ti ruksaci zauzimaju još jedno mesto u busu.
Da se razumemo! Ja u autobusu ne sedim, jer mi je muka. To sam vam već rekla par puta. Medjutim, nije mi jasno kako omladinu uopšte nije sramota da se toliko guraju da sednu a samo što su poustajali iz kreveta. Oseti im se po zadahu i po izgužvanim facama. I ladno gledaju bakama i dekama u oči i prave se da ih ne vide.
O vozačima bolje da ne pričam. Na prste jedne ruke bih mogla da izbrojim one koji su zaista zaslužili da voze ljude. Ovi ostali, ni kupus u džakovima. To se koči, daje gaščina, trubi, jurca, neverovatno.
Druga stvar koja me izludjuje je nekultura prilikom ulaska u autobus. Ok, tolerantno se čeka ulazak osobe ispred, medjutim, kako ko udje u bus, tako ostane da stoji izmedju prednjih i srednjih vrata. Nikome ne pada na pamet da se pomeri, premda mesta ima u zadnjem delu busa. E, ja zaista nemam snage da se proguravam kroz masu nevaspitanih mamlaza, nego sačekam da se otvore zadnja ili srednja vrata, pa, po izlasku grupe putnika, ulazim u bus i gledam za šta ću da se uhvatim. Često lebdim i balansiram, jer nemam slobodno mesto na šipki za ruku. Baš je neprijatno. Dobila sam jedan video klip u kojem se vidi strahovita gužva ispred metroa i ljudi koji se sumanuto guraju da udju u isti. Pri tome, ljudi koji su zaposleni na železnici, u uniformama, svom snagom ih uguravaju unutra, da bi mogla vrata da se zatvore i voz nastavi dalje. Čini mi se da bi i nama tako nešto trebalo, samo što bi tu nagrabusili i oni koji poštuju red.
Kako odgovorni u GSP ne vide kakve su gužve u tim terminima i ne pošalju one duple buseve da svima bude prijatnije?
No, oni koji o tome (ne) misle, voze se svojim “volvoima”, merdžama, i ostalim “… džama”, pa ih nije briga kako je sitnoj ribi, pljuckavici.
