Ma, znam ja da mnoge od vas ne interesuje položaj penzionera, kao što ni mene nije interesovo, sve dok sam bila radEnik a ne džabalebaroš, odlaskom u penzijnu!
No, sada me, naravno, još kako interesuje sve u vezi nas, fosila, dosadnjakovića! Mnogi misle da nismo zaslužili ni to malo što smo dobili, jer smo dobar deo svog radnog veka odradili u srećnim vremenima za vreme, ma neću ni da mu pominjem ime. Mnogi misle da se u to vreme nije ništa radilo. Da se samo odlazilo na posao, pilo, pušilo, kafenisalo, a posao je trpeo, naravno, a mi bili plaćeni samo da dolazimo na svoja radna mesta. E, jeste, malo muda od labuda!
Ja sam radila u daktilobirou, pre nego što smo otvorili svoju zlatarsku radnju. A još pre toga, moje prvo radno mesto je bilo sekretarica generalnog direktora, pa još i direktora sektora za promet vozila i autodelova. Zamislite jednu balavicu, od 19 godina, kako joj se tresu kolena pri samoj pomisli na direktora, a kamoli kada ga vidi. Pa onda, telefoni, pa kucanje, pa diktati, pa laganje, pa pozivi, pa teleprinter, pa trči po zgradi traži onog koga je direktor poželeo da vidi i presliša ga, pa laži da diša nije tu, itd, itd.
Pa tako u jednoj firmi, pa tako u drugoj firmi, uglavnom u kadrovskim službama, gde se radilo sve što je bilo vezano za zaposlene u firmi, tj. NIJE SE NIŠTA RADILO, kako su mislili ti isti za koje smo mi, kancelarijski pacovi, radili! Bože mi oprosti, zašto su tako mislili? Verovatno su bili ljubomorni na naša radna mesta, u kancelarijama, a njihovi u pogonima, gde je duvalo, smrdelo, bilo prljavo i masno.
Elem, tako NE RADEĆI NIŠTA, zaslužih ja peMziju, posle 35 godina NE rada! Tako zaključili tamo neki koji o tome brinu. I morala sam, šta ću, da odem u istu. E, sada, reći ćete verovatno i vi, pa ko ti je kriv što nisi završila fakultet, verovatno bi imala veću peMziju a ovako si “čukala” po toj mašini, kafenisala i smejala se. E, pa, reći ću vam, nisam bila dovoljno vredna da ga završim i nije mi krivo. Kada vidim mnoge koji su završili fakultete i ne rade nigde, niti su ikada radili u svojoj struci, nije mi žao. A penzija je mala zato što je država alava i ćapava veći dao za sebe, pa nisam mogla da ostvarim veći iznos. TO JE PRAVI RAZLOG!!!
I, verovatno zbog toga, odluči neko u našoj državi, da udeli i nama NERADNICIMA I NIČIM ZASLUŽENIM PENZIONERIMA, čitavih PET HILJADA DINARA, LJUUUUUUDI! I toliko je bilo prepucavanja oko te love, užas jedan. Trajalo je mesecima: dobiće, neće, dobiće, neće, dobiće, ali kada? U septembru, ne, ne, u oktobru, da, da, da, u oktobru, ali KADA? U toku ove nedelje, rekli! Rekli sinoć, u subotu će svi dobiti jednokratnu pomoć!
Bila bih jako bezobrazna i lažljiva kada bih vam rekla da se nisam razvalila od sreće kada mi je stigla poruka od banke DANAS, DA JE LOVA legla na tekući!!! Jebeš bedaru u kojoj sam bila, dok sam razmišljala o toj pomoći.
Furtom sam odjurila do banke, sva sreća da sam bila u gradu. Brže bolje sam podigla lovu, sve okrećući se oko bankomata da mi je neko ne zdipi. Kada sam je smestila u novčanik, čvrsto sam stisla tašnu i brže bolje odjurila kući da napravim spisak, kako da potrošim tolike pare! 
Šalim se malo, bio bi to crnjak! Ta lova je već unapred potrošena, što će reći, vraćen je dug! Kako došla, tako i otišla!
E, sada, kada bi se češće setili te jednokratne pomoći, bilo bi nam baš lepo!
Hvala na razumevanju!
