U prethodni stan smo se uselili 1986. godine. Posle nekoliko godina, komšija je otvorio svoju ginekološku ordinaciju u stanu, tri sprata ispod našeg stana.
Hm, pomislila sam, baš zgodno.
I rešim, jedan dan, da odem na pregled, “zlu ne trebalo”. To je bilo devet godina posle rodjenja moje druge cerke.
Naravno, ne zakazem kod “komšije” jer mi je bilo malo neprijatno, da ga srecem sa cegerom u rukama a onda, da me gleda i malo niže i malo intimnije!
Primi me njegov kolega, divan covek, isto komšija, ali samo po tome, sto smo se sretali u hodniku i sto je on znao da zivim u toj zgradi, jer mu je prenela medicinska sestra, koja je zivela u stanu do mog. Sve se super slozilo!
Kako se udje u ordinaciju, tako je odmah pravo njegov pisaci sto i stolica ispred njega. “E, draga moja komšinice, sedite, kako ste, šta ima novo, jel imate nekih problema?” , pita komšisa “divni”.
“Hvala na pitanju, dobro sam, i eto, rešila da se malo iskontrolišem”. E, pa lepo, skinite se pa da pogledamo”.
Naravno, ni jedan muškarac neće saznati koliko je “odvratan” taj ginekološki sto i koliko je neprijatno tako se izlagati nepoznatom coveku.
No, njemu je to svakako bilo mnogo lakše nego meni, pa je i posle pregleda nastavio da ćaska sa mnom, držeci svoje ogromne ruke na mojim kolenima, koja su bila prilično “udaljena” jedno od drugog.
Mislila sam samo da mi se skine sa nogu, vukući suknju prema dole, ali on ne odustaje, a ja ne slušam sta mi priča. No, jedva se ja iskobeljah, da bi mi on ponovio da imam neke male miome koji se, ne diraju, u principu, nego se prati da li će da rastu, ili ne.
Ok, nisam se utrtala, ali nisam bila mirna. Zakaže on meni kontrolu za 4 meseca. Ispoštujem ja to, obučem elegantan kostim, sa diskretnom suknjom iznad kolena. Tada sam bila jos prilicno mlada. I rešim ja usput da mu necu dati da me pregleda, već da se dogovorimo za operaciju.
Kada sam mu to saopštila, on sav u zabezeku, pocne da mi postavlja pitanja sa “Da li… ” a svi moji odgovori su bili “ne”, sto znaci, nema nikakve operacije, jel jasno! Jasno, kazem ja, ali on, ipak, predlaze novi pregled. E, tu se ja nadjem u nebranom groždju. Kako sada čoveku da kažem da mu ne dam da me pregleda? Mislim, bila sam spremna za isti, ali opet, znala sam sta me ceka, tamo na stolu.
Posalje on mene iza paravana da se skinem, pa na sto. I pocnem ja od hula-hopki, pa redom. I zakljucim, kako do onog stola treba da predjem bar 5 koraka i da mi treba suknja, da ne bih izgledala kao “golać”.
Ali, eto belaja! Nema suknje! Ne mogu vam objasniti kako sam se osecala! Pregledala sam tašnu, virila ispod kreveta koji je bio na prilicnoj udaljenosti od paravana, okretala se oko sebe, provirila preko paravana da vidim da je nisam skinula tamo, još dok sam pričala sa doktorom, za pisaćim stolom.
I ukeba me sestra, komšinica: Dudo, jel ima nekih problema? Ja, sva mokra, kazem da ima. Ona dodje do mene i pita me sta je bilo, na sta joj ja odgovaram: Nestala mi suknja! Ona sva u čudu: Kako vam nestala suknja?
A doktor, sedi i ceka, kaže: Ma sve je u redu, samo se opustite, sada cemo mi to za čas!
Mislim se ja, da ti znaš doktore, kako se čudne stvari dešavaju iza paravana, ne bi tako govorio!
Trazimo nas dve moju suknju, ali nje nema. Pitam ja sestru, da li sam uopšte došla sa suknjom, na sta ona odgovara da verovatno jesam, jer da nisam, primetila bi sigurno, još na vratima.
Vreme prolazi, ustao doktor i ceka. Ja se okrecem trazim suknju, sestra takodje, kad, ODJEDNOM, izviri suknja ispod sakoa. Znaci, sve vreme je bila ispod njega, ali kompletno zadignuta, tako da se nije videla, tj. nisam je ja videla, jer sam napravila sa svim drugi plan, koji je doktor promenio, djubre jedno pokvareno. I napravi mi takvu zbrku u glavi da sam ispala smotana i glupa i tako sam se izblamirala.
Strašno!
Posle smo se sestrica i ja smejale, kad god bi se srele u hodniku!
A, inace, ovu pricu zna pola mog grada, a možda ste je i vi već čuli!
Koja blamaza!
