SREĆA ILI SLUČAJNOST?

Verovatno vam se bezbroj puta dogodilo da kažete sebi ili drugima: Zamisli, molim te, šta mi se danas desilo? Pa ne mogu da verujem! Baš sam pomislila na onu moju prijateljicu, a one me iste sekunde pozvala telefonom! Ili, srela sam prijatelje s kojima se nisam videla “sto” godina a sinoć smo pričali o njima! Da, i meni se takve stvari dešavaju, a juče naročito. Nije bog zna šta, ali je mene zaista usrećilo.

Dogovorimo se Leci i ja da krenemo u Tempo da ja potrošim ček za nabavku kućnih potrepština. Idemo peške, jer nam nije daleko. Ponesem ja i kolica, jer sam znala da ćemo imati i težih stvari.
Ćaskajući usput, stigosmo za nekih 25 minuta. Super šetnja.

I krenusmo u akciju.

Prva “sreća” mi se desila na praškovima. Akcija praška za veš od devet kg plus tečni deterdzent za podove. Super cena, utovarimo prašak u korpu i zahvalih se onoj malo promoterki što nam je skrenula pažnju. Devet kila praška, u startu me je već malo bacilo u razmišljanje kako ćemo sve to odvući do moje kuće. “Visok datum” nam nije dozvoljavao da se taksiramo. Leci, pozitivna, kao i uvek, samo me je smirivala i govorila da ne brinem, da ćemo lako sve preneti.

I tako se redjali proizvodi u korpi, po spisku. Druga “sreća” je bila na plazma keksu. Ako kupiš dve mlevene i neki preliv (mlevenu plazmu često koristim za kolače), dobiješ na poklon veliku tacnu za tortu ili dve plastične činije, manje.
I, naravno, pristah i na to. Super je tacna za tortu, jer sam istu polomila i ostala bez nje.

I “treća” sreća ili slučajnost, desila se u vidu KOMŠIJE KOJI ŽIVI DO MOJIH VRATA, koji nije dolazio mesecima u pazar i potrefi se baš kad i nas dve. Pozdravimo se. Nije mu bilo jasno kako smo nas dve zamislile da tu gomilu, koja se našla u kolicima, peške odvučemo do mog stana. Nije mu bilo jasno ni kako smo peške došle do tamo. Onda smo mu objasnile da nas dve pešačimo, naravno, ona mnogo više od mene. Uglavnom, idemo ciljano.

I tako se, dragi moj komšija, ponudi da nas KOLIMA odbaci do kuće sa sve onim bućurem od raznoraznih proizvoda. Pretpostavljam da je u korpi bilo nekih petnaestak kila. Zaista nas je obradovao. U isto vreme smo obavili i kasu i potrpali u gepek robu i za deset minuta bili ispred kuće.

Leci mi je rekla: PA SADA RECI DA NEMAŠ SREĆE!!!

I imala sam, zaista. Takav mi je dan bio. Bila sam zadovoljna i kupovinom i odloženim plaćanjem od 90 dana. Što da ne, kad može!

Važno je biti pozitivan u svakom momentu, bistre glave i ne nervirati se. Uvek se pronadje neko rešenje u koje moramo verovati celim bićem!

ČIST BEZOBRAZLUK

Šetala je svog psa u dvorištu. Veče je bilo neobično toplo, za to doba godine. Naišao komšija od prekoputa, zapalio cigaretu i stao, na odredjenoj udaljenosti, od nje. Znala ga je samo iz vidjenja. Njegova deca su se igrala u istom dvorištu. I njegova žena je bila sa decom.

Ona, brbljiva, kao i uvek, prokomentariše toplo veče, što on prihvati. I tako, reč po reč, krene jedan, vrlo običan razgovor. Od nje je mladji, ihahaj godina.

I tako, razgovoru nikada kraja. Obeća on njoj da će se potruditi da se raspita za neki posao o kome su razgovarali.

Ona, naivna, dade mu broj svog mobilnog telefona. I još kada je čuo da ima svoj blog, raspametio se. Čudo jedno od nje. Toliko godina a tako krepka. I krene on da je obasipa rečima “divljenja”.

Ona, prilično zbunjena. Pozdrave se i razlaz. Kad, nije ni stigla čestito u stan, stigne prva poruka. Kako do bloga i kako komentarisati? Objasni mu ona, naravno. Ima strpljenja, kao sa svakim, ko je prvi put na kompu. Pa, bila je i ona takva, ne beše to davno.

Poruke su nastavile da se redjaju, ali sa molbom sa njegove strane, da ne govori svojoj deci s kim se dopisuje. Naravno, ona je ispričala svojoj ćerki, da se ne bi osećala “krivcOm”. U jednom momentu, ona ga je zamolila da malo uspori. Dobila je i poziv na kafu, što je ona odbila, jer, bože moj, tek su se upoznali. Nije joj palo na pamet da bi njih dvoje bili sami, u njegovom stanu.

Bila je obasipana porukama i sledećeg dana! Najveći šok je bio kada je stigla poruka sledeće sadržine: DA LI VAM SE UDVARAO NEKO KO JE MNOGO MLADJI OD VAS?

Šok, malo je reći! Sramota i blam od same sebe, od dece, od njegove žene i dece. I bila je uvredjena, naravno. Takav odnos prema ženi koja je skoro, mogla da mu bude mati, nije mogla da očekuje. U razgovor sa njim, krenula je čiste i bistre glave, komšijski učtivo. I šta je od toga ispalo? Udvaranje. Ne, ne, nikako!

Odgovorila mu je da tako nešto zaista nije očekivala od njega i da prekidaju sve moguće kontakte, jer nije želela da se oseca neprijatno, odnosno, kao nečija švalerka, a da joj pri tome, to isto nije bilo ni na kraj pameti.

On se izvinjavao, obasipa je porukama, jedna za drugom. Ona, ni reč. Što je imala da kaže, rekla mu je!

Od njega, s vremena na vreme, stižu poruke, kao i danas: Da li se još ljutite na mene?

Na koga to da se ljuti, kada ga više i ne poznaje!

Pita se ona, odakle mu pravo da se drzne da je tako uvredi? Nije ona to ničim zaslužila. Ni koketa, ni šarmerka, ni silikonska lepotica, ni dvomislen sagovornik, ni jebozovnog izgleda! Kako može da izgleda žena koja je davno prešla pedesetu? Pa to znaju i vrapci na grani! Lepota žene izlazi iz nje, zar ne? Šta je on to mogao da zaključi posle 40 minuta razgovora i toliko navali na nju?

Šta je to što je njega nagnalo da joj se “upucava”, pored mlade, lepe i zgodne žene?

Kaže on “nije upoznao nikog toliko interesantnog, zanimljivog, nekog ko ima stav, jer “prati on nju već par godina, pogledom, ali nije znao kako da joj pridje”.

Ona, ne veruje u reči koje je čula, jer sebe smatra jednom jednostavnom, običnom ženom, nezainteresovanom za oženjene, mnogo mladje muškarce.

Reći ćete sigurno: Pa šta je briga, treba da joj je čast što joj se upucava mnogo mladji tip od nje!

E, pa nemojte to reći, jer joj je to odvratno. Nije ona ni Ivana Tramp ni Demi Mur, već jedna, obična sredovečna žena!

“BIVŠI” KOMŠIJA

Prelistavam danas jedne zenske novine i naidjem na dve pesme Aleksandra Tišme. Bože, pomislim, čovek mi je bio komšija godinama, a ja nisam nikada ništa pročitala od svega što je napisao. I pročitah. Evo jedne, koja me je baš dirnula. Ne padam inače na pesme i retko ih čitam, ali, pesme mog bivšeg komšije, jesam!

TU GDE SEDNE RUKA TVOJA

TU GDE SEDNE RUKA TVOJA
OKRUŽI ME DOM:
DANAS U KAFANI
JUČE U PARKU NA TRAVI
DOK VREVA DRUGIH LJUDI NISKO BRUJI KAO PČELA LET
I SUNČANI NAS VAZDUH ZNOJNO SPAJA
I TVOJE RUŽIČASTO TOPLO GRLO
REČ SVAKU NAŠU DUBOKO NATAPA.

ODEŠ LI, BIĆU SAM U HLADNOM
BIĆU SAM
U HLADNOM
BIĆU SAM
SAM
I NIKAD VIŠE NEĆU IMATI DOMA SVOG
BAŠ KAO NI PUTNIK KOGA SMER OSTAVI
ILI KAO GRUDA KOJU VAL ODVALI.

Tako je nekako topla i istinita!

Sestra i ja smo bile male, ali dovoljno odrasle da ukapiramo da su se preko puta naše zgrade doselile komšije, sa sinom, otprilike mojih godina. Možda je to bilo čak i u prvih par razreda osnovne škole. Visoko prizemlje, kako su zvali naš i njihov sprat, omogućio nam je da malo zvirkamo preko, kod njih u stan. On se nalazio na ćosku Jadranske i Kosovske ulice, na neparnoj strani. U desnoj sobi, bio je uglavnom, otvoren prozor i jedino sto se videlo, to je bila lampa, lula i deo lica našeg komšije. Pitale smo se ko je i šta radi. E, kasnije, mama i tata su nam objasnili da je “lulaš”, kako smo ga nas dve zvale, bio “neki pisac”, da bi, naravno, godinama kasnije, mnogo toga slušale o njemu, čitale o njemu, gledale ga na tv a i sa njegovim sinom išle u istu osnovnu školu. Onda su došle neke godine, kada smo se nešto svi rasuli, pa mi se i “zatro” trag o komšijama.

Sretala sam Tišminog sina, čula da mu je otac umro, na žalost, mati je, mislim, još uvek živa.

Za sav svoj rad i trud, dobio je mnoga priznanja, a i svoju ulicu u komšiluku. Nisam mogla da verujem, da se neko setio. Baš, zgrada u kojoj je živeo Aleksandar Tišma, jednim svojim delom izlazi na bivšu Jadransku, koja se konačno zove ULICA ALEKSANDRA TIŠME! Jeste jedna mala i uzana ulica, ali nosi naziv velikog čoveka.
Bio je jedan tih, miran i povučen gospodin. Uvek se javljao, nekako sa naklonom, kao što su se nekada gospoda javljala damama! Bečka škola, što bi rekli, mi, kojima su roditelji pričali o tome!

Ostao mi je u pameti sa lulom u ustima i kačketom na glavi, kada je
šetao, zimskim danima!

Ove pesma, zaintrigirala me je da pročitam i po neki roman, koji je napisao moj komšija!

Eto, toliko od mene, a ostalo što vas interesuje, možete pronaći, znate već gde!

KOMŠIJA GINEKOLOG

U prethodni stan smo se uselili 1986. godine. Posle nekoliko godina, komšija je otvorio svoju ginekološku ordinaciju u stanu, tri sprata ispod našeg stana.

Hm, pomislila sam, baš zgodno.

I rešim, jedan dan, da odem na pregled, “zlu ne trebalo”. To je bilo devet godina posle rodjenja moje druge cerke.

Naravno, ne zakazem kod “komšije” jer mi je bilo malo neprijatno, da ga srecem sa cegerom u rukama a onda, da me gleda i malo niže i malo intimnije!

Primi me njegov kolega, divan covek, isto komšija, ali samo po tome, sto smo se sretali u hodniku i sto je on znao da zivim u toj zgradi, jer mu je prenela medicinska sestra, koja je zivela u stanu do mog. Sve se super slozilo!

Kako se udje u ordinaciju, tako je odmah pravo njegov pisaci sto i stolica ispred njega. “E, draga moja komšinice, sedite, kako ste, šta ima novo, jel imate nekih problema?” , pita komšisa “divni”.

“Hvala na pitanju, dobro sam, i eto, rešila da se malo iskontrolišem”. E, pa lepo, skinite se pa da pogledamo”.

Naravno, ni jedan muškarac neće saznati koliko je “odvratan” taj ginekološki sto i koliko je neprijatno tako se izlagati nepoznatom coveku.

No, njemu je to svakako bilo mnogo lakše nego meni, pa je i posle pregleda nastavio da ćaska sa mnom, držeci svoje ogromne ruke na mojim kolenima, koja su bila prilično “udaljena” jedno od drugog.

Mislila sam samo da mi se skine sa nogu, vukući suknju prema dole, ali on ne odustaje, a ja ne slušam sta mi priča. No, jedva se ja iskobeljah, da bi mi on ponovio da imam neke male miome koji se, ne diraju, u principu, nego se prati da li će da rastu, ili ne.

Ok, nisam se utrtala, ali nisam bila mirna. Zakaže on meni kontrolu za 4 meseca. Ispoštujem ja to, obučem elegantan kostim, sa diskretnom suknjom iznad kolena. Tada sam bila jos prilicno mlada. I rešim ja usput da mu necu dati da me pregleda, već da se dogovorimo za operaciju.

Kada sam mu to saopštila, on sav u zabezeku, pocne da mi postavlja pitanja sa “Da li… ” a svi moji odgovori su bili “ne”, sto znaci, nema nikakve operacije, jel jasno! Jasno, kazem ja, ali on, ipak, predlaze novi pregled. E, tu se ja nadjem u nebranom groždju. Kako sada čoveku da kažem da mu ne dam da me pregleda? Mislim, bila sam spremna za isti, ali opet, znala sam sta me ceka, tamo na stolu.

Posalje on mene iza paravana da se skinem, pa na sto. I pocnem ja od hula-hopki, pa redom. I zakljucim, kako do onog stola treba da predjem bar 5 koraka i da mi treba suknja, da ne bih izgledala kao “golać”.

Ali, eto belaja! Nema suknje! Ne mogu vam objasniti kako sam se osecala! Pregledala sam tašnu, virila ispod kreveta koji je bio na prilicnoj udaljenosti od paravana, okretala se oko sebe, provirila preko paravana da vidim da je nisam skinula tamo, još dok sam pričala sa doktorom, za pisaćim stolom.

I ukeba me sestra, komšinica: Dudo, jel ima nekih problema? Ja, sva mokra, kazem da ima. Ona dodje do mene i pita me sta je bilo, na sta joj ja odgovaram: Nestala mi suknja! Ona sva u čudu: Kako vam nestala suknja?

A doktor, sedi i ceka, kaže: Ma sve je u redu, samo se opustite, sada cemo mi to za čas!

Mislim se ja, da ti znaš doktore, kako se čudne stvari dešavaju iza paravana, ne bi tako govorio!

Trazimo nas dve moju suknju, ali nje nema. Pitam ja sestru, da li sam uopšte došla sa suknjom, na sta ona odgovara da verovatno jesam, jer da nisam, primetila bi sigurno, još na vratima.

Vreme prolazi, ustao doktor i ceka. Ja se okrecem trazim suknju, sestra takodje, kad, ODJEDNOM, izviri suknja ispod sakoa. Znaci, sve vreme je bila ispod njega, ali kompletno zadignuta, tako da se nije videla, tj. nisam je ja videla, jer sam napravila sa svim drugi plan, koji je doktor promenio, djubre jedno pokvareno. I napravi mi takvu zbrku u glavi da sam ispala smotana i glupa i tako sam se izblamirala.

Strašno!

Posle smo se sestrica i ja smejale, kad god bi se srele u hodniku!

A, inace, ovu pricu zna pola mog grada, a možda ste je i vi već čuli!

Koja blamaza!