Pojavila se proslog leta, niotkuda. Tako je bar izgledalo. Raščupane kose, zamotane u neku improvizovanu pundju, proseda i dobila nadimak Ejmi Vajnhaus. Odmah sam osetila neko neopisivo sazaljenje prema njoj.
Ponasala se cudno. Išla se od jedne do druge kante za otpatke, pročeprkala po svakoj, po nesto nasla da pojede, popije i odlazila niz ulicu, prema parku.
Posle nedelju dana, pojavila se ona cista, ošisana, ali sa starim navikama.
I svaki dan mi je bivalo sve vise zao te zene.
Cešala se po glavi, ponesto pricala sama sa sobom, ali bez glasa.
Odlucila sam da joj pomognem tako sto ću joj davati, s vremena na vreme, po koji dinar. I kad god bih joj prišla, samo sam joj pružila novac, ona me je pogledala, nekako odsutno, uzela pare, i nastavila brzim hodom. Govorila sam joj: Izvolite, kupite nesto da pojedete!
I, prolazilo je vreme, dosla jesen, ona umotana u neku jaknu, mokra od kise. Ja pod kišobranom, prilazim joj, pružam joj novcanicu i ponovim istu recenicu, a ona: Jao Mico, sto imaš lep ruž! Ja ostala otvorenih usta i piljim u nju, zatecena prijatnim zenskim glasom. I nastavlja ona: Ja se nikada nisam šminkala, nekako nisam volela! Sta sam mogla da joj kažem, sem: Pa, dobro, nema veze, nego, uzmite ove pare i kupite sebi nesto za jelo! I uze ona pare i ode. Da, pitala sam je da li joj je hladno, a ona mi odgovorila da “jeste, Mico, nešto nisam ponela baš dobru jaknu za ovo hladno vreme”. I meni tu nesto nije bilo jasno. Cinilo mi se da je pametna žena i najstrašnije mi je bilo to što nije prosila. Videli su je mnogi kako spava na klupi u parku.
Počela sam da se raspitujem kome da javim za nju. Rekli su mi u Centru za socijalni rad. I taman kada sam dobila sve podatke, Mica mi nestala. Rešila sam da je tako zovem!
I ovog leta sam je videla par puta, ali nisam uspela da je stignem. Odleprša, pre nego sto ja izadjem iz radnje.
Jedno vece, šetala se moja sestra kejom sa prijateljicom, koja je bila prosvetni radnik i radila u osnovnoj školi. I dok su tako ćaskale, protutnji pored njih Mica. Moja sestra reaguje i isprica joj za moj slucaj sa Micom, a ona potvrdi da je poznaje iz tog mesta, u kome je ona predavala srpski jezik.
Zamislite. Mica je radila kao profa u jednoj elitnoj skoli. Bila je super zena, sportski tip, drugarcina i predavala strani jezik. E, kada je otišla u penziju, nešto je kvrcnulo u njenoj glavi, počela je strašno da pije. I pored svih pokušaja njenih rodjaka da je izleče, nisu uspeli. Odrekli su je se i tako se ona našla na ulici.
Ona sada nije baš dobro, ali, vidim da s vremena na vreme neko o njoj brine a izgleda da i prezimi negde.
Čini mi se da više i ne pije, jer, zaista nema od čega. Kakva je nju muka spopala, to verovatno, samo ona zna, ali, bog zna, da li se ičega seća.
Bilo bi mi zaista drago kada bi je neko smestio, negde da ne mora svakodnevno da baza po gradu i hrani se iz kanti. Stvarno je to strasno, ali mi se čini da je takvih sve više!
Jadni oni!
