Bože, svaki dan se pitam da li sam stvarno blesava ili imam Alchajmerovu bolest ili sam samo klimakterično-ošinuta u mozak!
Evo, na primer, juče! Dovučem dasku za peglanje u dnevnu sobu da ispeglam neke jastučnice koje sam sašila. I krenem sa tim poslom i u jednom momentu
spazim goluba na simsu i ukapiram da verovatno nemaju vode, koju im ja po nekoliko puta dnevno sipam. Južna je strana i sunce prži po ceo dan, a oni jadni zevaju i prže noge na toj limčini, te sam rešila da ih malo osvežavam.
Elem, ostavim peglu i krenem u kuhinju po flašu vode. Ona stoji na podu, pored frizidera. I taman ispružim ruku da je dohvatim, ne primetim na stolu čašu punu vode, zakačim je i napravim belaj. Jao, gospode bože, koliko samo vode sadrži jedna čaša od dva deci. Raspršila se voda do polovine kuhinje. Mrzim da mi se dešavaju takve stvari. Uzmem krpu i krenem da brišem, psujući sve po redu i očeve i majke i blesavu glavu i slepicu mene i trapavu ruku. Naravno, klečim, brišem i stolice i sto i zid i frizider a po podu, nikad kraja.
Završim sa brisanjem, vratim se u sobu i nastavim sa peglanjem, kao da se ništa nije desilo. I, posle deset minuta, razmišljajući u svemu sto sam uradila u kuhinji, zapitam se, što sam uopšte otišla u nju! Pa daaaa, golubovima da sipam vodu u ćasu!
Ma, u pi*ku materinu i golubovi i voda, boli me, ne mogu više tamo, da se opet potresam!
Žao mi ih je bilo, pa sam im ipak dosula vode u posudu, koja nije bila prazna. Znači, sva ona frka je bila bez veze!
O, lude li žene!
