Pre neki dan, dok sam širila veš na terasi, začujem predivan, veseo cvrkut. Pogledam iza sebe i ugledam lastu, koja je stajala na jednoj, od milion žica, kojima je isprepletano “nebo2 iznad našeg dvorišta.
Jako sam se obradovala. Imala sam utisak da je došla da se javi.
Pomislih, e, jadna li ti majka, odavde ko ode, više se ne vraća, a ti si jado, izabrala OPET Srbiju, mada ti je ovde, u gradu, težak opstanak.
No, bilo kako bilo, sigurno su u velikom poslu. Treba napraviti gnezda, deca su na putu!
Ali gde? Streha je sve manje. Grade se nove zgrade, koje krovova nemaju ili su ravni, a od starih zgrada, slaba vajda, pošto su toliko dotrajale da ne vredi ni gnezdo sviti na takvom mestu, koje prokišnjava. Treba decu podići i dovesti ih i sledeće godine u isti “dom”. Naravno, ako gazda, kod koga su napravile svoje gnezdo, motkom, isto ne sruši, jer im, te, predivne ptice, prljaju, da ne kažem ke*aju.
Ma, ko šljivi laste? One su samo ptice i ne treba im dati da se “baškare” ispod streha ili u uglovima terasa. Isto kao golubovima. Najvažnije je to što one kake, kao i svi živi stvorovi, čudo jedno! Pa, zar ne može da im se obezbedi neki minimum životnog prostora, jer, one su tu samo pet, šest meseci i onda odlaze u neke toplije krajeve?
Ja bih se jako obradovala kada bih dobila porodicu lastavica. Ali, moja terasa je niska, pa im verovatno ne odgovara prostor, jer su isuviše blizu ljudi, koji im baš i nisu naklonjeni. Čast, izuzecima (i ja sam medju njima).
Za sada, imam svoje jato golubova, koje uredno pojim vodom više puta dnevno. Desi mi se da posudu sa vodom pronadjem dole, u travi i onda se nerviram, jer sam dozvolila da nemaju šta da piju. Nedostatak vode je meni jako strašan, za sav ljudski i životinjski rod. Da ne spominjem hranu.
No, vraćam se na lastavice. Znači, od moje kuće do grada, ni jedno gnezdo laste nisam videla. Prošetaću malo po svojoj Podbari da vidim da li po starim kućama postoje bar tragovi nekadašnjih gnezda.
Meni je to tužno, a vama? Ima li u vašoj blizini lastavica?
