Svesna sam situacije u kojoj se naša zemlja nalazi već dvadesetak godina. Osetila sam to i na svojoj koži, na žalost. Poslednjih godina, na ulicama našeg grada, šeta, sedi, leži, jako veliki broj prosjaka. Od dece do staraca. Žao mi ih je, naravno, ali, ne mogu svima da pomognem, niti to pokušavam.
Ako mi se zalomi da mi se oko nogu muva klinja od 2 – 3 godine, a stojim u redu da kupim hleb, obavezno mu kupim burek, da ga podeli sa bratom, koji tu, u blizini, sedi, sa plastičnom čašom ispred bosih, prljavih nožica. Ništa on ne govori, jer ne ume, pretpostavljam. Majke nigde, ni na vidiku. To mi je strašno. Ostaviti tu dete ili decu i otići na drugo mesto, sa bebom u naručju.
Pojavili se, pre par godina, omladinci, koji se vuku na dve štake, izvrnutih stopala. Meni ih prvo bilo žao, normalno. Pomislila sam kakva šteta, tako mladi pa invalidni. I onda, kreće šema u glavi, šta im se moglo desiti da tako mladi ostanu invalidi. Još potresnije je bilo slušati ih. Tu kuknjavu i molbe, prosto da vas bude sramota što idete bez štaka. I trajalo je to sve do jednog dana, kada je moj kolega, šetajući parkom, video družinu od tri momka, sa po dve štake pod miškama, kako idu i prave plan “opsade” grada. Naravno, niko od njih nije šantao, ali se videlo po njihovim patikama da su izvrnute od nakaradnog stajanja.
Moj kolega se frapirao. Kasnije ih je prepoznao u gradu kako “prosjače”.
Pre neki dan, sa druge strane ulice, prepoznah jednog od prosjaka sa štakama. Ide normalno. Udjoh u banku a on ode na svoju poziciju.
Prošla sam pored njega, dok je molio: sestrEEE, braćOOO, pomoz’tEEEEE, mEEEEni, jAAAAdnom invalidUUUU, viditEEEE mEEEEE, sestrEEE i braćOOOO, kakIIIII sam jadaNNNN, pomozteEEEE, BOG ĆE VAM POMOĆIIIII!
I tu ja popizdim, u sebi, jer, naravno, ne vredi njemu da popizdim, jer neće imati odgovor na pitanje: ZAŠTO JE BOG PRESKOČIO NJEGA, A NAGRADIĆE MENE, KADA NJEMU DAM KINTU? Ako je tako svemoguć ON, zašto je dozvolio da se njemu (naravno ON ne zna da ovaj folira) desi invaliditet? I uopšte, samo poslušajte sve prosjake kako se pozivaju na Božiju pomoć, ako vi ubacite NJIMA koji dinar u činiju! Pomoći ću samo onima koji ćute, jer, to mi je nekako znak da ih je sramota i da ih je teška nužda naterala na prosjačenje. Jer, mislim da nije lako ispružiti ruku.
A bogami, one lepe cigančice, koje večito vuku bebe na sisama, mogle bi neku kintu i da zarade a ne samo da se bave dizanjem (s’oproštenjem) nogu i radjanjem dece.
Uh, baš sam se raspalila!
