Danas je u mom kraju bilo vrlo veselo. Danasnji dan je proglasen Danom Podbare. A zasto je taj kraj bas tako vazan, pa, evo, pokusacu da vam ukratko opisem a koristila sam knjizicu koju je napisao moj komsija Dalibor Rozić, profesor istorije, uz nesebicnu pomoc mnogih drugih podbarcana. On je inace i u Savetu Mesne zajednice “Podbara”, koja i organizator ove proslave.
Knjizica je izdata pred 290. godisnjicu Podbare i Almaskog kraja, koja je bila 2008. godine. 
. U knjizi su obradjene i cinjenice koje govore o aktuelnim problemima sa kojima Podbarci zive danas i godinama unazad, u nadi, da ce problemi biti reseni ili bar poceti da se resavaju prosle godine.
Prva fotka je napravljena jutros u 9 sati, kada je bilo jos prilicno malo sveta, odnosno, jos su se izlagaci namestali. U daljini se vidi i Almaska crkva koju su izgradili Almasani koji su se naselili u ovom delu i to u periodu od 1718. do 172. godine i Podbarci i to im je bio i prvi zajednicki posao. Slava ove crkve kao i MZ “Podbara” je Tri jeraha, jer su radnici, koji su kopali bunar u porti crkve, pronasli zakopanu ikonu Sveta Tri jerarha, nakon cega su se svi stanovnici slozili da se ovim svetiteljima posveti novi hram. Crkva, kakva je danas, izgradjena je nova, treca po redu i osvecena 1797. godine i postala najveca pravoslavna crkva u gradu. (posle ovog pasusa ide istorijski opis Podbare, ali je moj komp odlucio sam da napravi rokadu)
Novi Sad se razvijao i kulturno pa je Matica srpska, premestena iz Peste u Novi Sad 1864. godine u delu grada koji pripada Podbari. Isto tako, tri godine pre premestanja Matice srpske, Novosadjani su l86l. osnovali i Srpsko narodno pozoriste. Novi sad, shodno tim dostignucima, postaje kulturno srediste Srpstva sve dok krajem 19. veka primat nije preuzeo Beograd, kao glavni gradnovovekovne srpske drzave. Upravo tada, grad je poneo naziv Srpska Atina, cijem imenu je “kumovao” Novosadjanin Stevan Jelinic Cebende, zanatlija i mesar po struci. (i ovaj pasus treba da ide ispod istorijskog dela, uh, kako me je iznenadio, jer sam pomislila da je “pojeo” dobar deo teksta, ali budite strpljivi i samo citajte!)
E, ovde bih se zaustavila sa istorijom, sem da jos sp0menem sta je sve Podbara imala: Gas fabriku ili Plinaru u ulici Marka Miljanova (moja ulica), Kulpin fabriku (fabrika za preradu voca i povrca, fabriku svile “Sonja Marinkovic”, ciji dimnjak jos uvek stoji i podseca na stare dane. Zatim Fabrika Plevna (fabrika bombona), fabrika Sloga, fabrika porcelana “elektroporcelan” (jos uvek postoji), zatim Klanicu, Brodogradiliste (nema ga vise), zatim fabriku Niva (jos postoji), Livnicu i Autokaroseriju (ne postoje). (Ovaj deo ide na kraju, totalno mi je komp poludeo)
Poznato je da je Novi Sad, zahvaljujuci svom kulturnom nivou, poneo naziv Srpska Atina, cime je iskazana slicnost za kulturnim i naucnim centrom antickog sveta, grckom Atinom.
Grad je prosao kroz mnoge faze razvoja od obicnog naselja s kraja 17. veka u kome nije zivelo ni sto stanbovnika, do znamenitog kulturno-politickog centra Srba.
Posle Velike seobe Srba, 1690. godine, znatno se povecao broj srpskog stanovnistva u Austrijskom carstvu. Tih godina,, nastalo je naselje koje se prvo zove Racki (srpski) Sanac, potom Petrovaradinski sanac, da bi na kraju dobilo naziv Novi Sad, 1. februara 1748. godine, aktom od strane carice Habzburske monarhije, Marije Terezije (1740.-1780.). Na osnovu njega, Sanac je i zvanicno postao slobodan, kraljevski grad.
Stanovnici sela Almaša, nezadovoljni svojim polozajem u Austrijskom carstu, losim zivotom, na mocvarnom zemljistu, bili su suoceni sa poplavama, bolestima i nemastinom, a sem toga morali su da placaju visoki kuluk svojoj Zupaniji, resili su da se isele na neko drugo podrucje, zdravije za zivot i stanovanje i pogodnije za bavljenje zemljoradnjom i trgovinom. Odluceno je 1717. godine da se posalju dvojica izaslanika u obliznji Petrovaradinski sanac, da izvide teren i raspitaju se o mogucnosti da svi stanovnici Almasa napuste svoje selo i ovde se nasele. Posto su postigli dogovor sa granicarskim kapetanom, ponudivsi da seljaci predju u Sanac i da stupe u granicarske odrede, pod uslovom da dobiju privilegije (zemlju) i da budu oslobodjeni svih davanja. Za uzvrat, Almasani su se obavezali da ce braniti Austrijsko carstvo kao granicari, da ce se sami naoruzati i da ce biti spremni da ratuju, ako je potrebno i izvan Backe, da bi branili drzavu od upada Turaka na teritoriju Carstva. Almasani su svu svoju imovinu natovarili na volovske i konjske samare i seljacka kola i na krajnjoj periferiji Petrovaradinskog sanca, na Suvoj gredi, iza zadnjih kuca kod velike bare, nasli svoje utociste. Oni su krajem 1717. i 1718. godine, obrazovali svoje naselje, koje je zbog bare i dobilo naziu Podbara, a po stanovnicima, odnosno doseljenicima, Almaški kraj.
Zemlja je bila plodna pa su se almaski ratari proculi po okolnim selima, te je ovaj kraj imao sve vise stanovnika i poceo se siriti prema severu gde je obrazovana Salajka.
Ne znam kako je druga slika dospela tamo gore, ali na njoj se u gornjem levom uglu vidi deo dimnjaka od nekadasnje Svilare, a preko puta moje kuce, je novootvoreno gradiliste. Srusile su ne mnoge stare kuce i jos se ruse, da bi ne njihovo mesto dosle visespratnice.
MZ Podbara je jedna od 46 novosadskih mesnih zajednica i predstavlja skoro najstarije jezgroNovog Sada i preko 90% stambenog prostora u ovom delu grada je u prvoj gradskoj zoni. Spada u najzapustenije podrucje u gradu i graske vlasti ne posvecuju dovoljno paznje i aktivnosti, kako bi se postojeci problemi gradjana resili. Nema sportskih terena, zelenih povrsina i igralista za najmladje. Postoji u ovom delu grada, nekoliko osnovnih skola, decijih vrtica i bar dve srednje skole. Nas, Podbarcana, ima oko 10.000.
Naravno, propustih da vam kazem da ima dosta dobrih restorana, domova zdravlja, a i poznati studio Berar je meni u komsiluku a vidi se na drugoj slici, zelena zgrada u desnom delu slike. To sto je sruseno je gradjevinska firma Buducnost, koja gradi na mestu svoje administrativne zgrade i okolnih porusenih kuca. Isto tako, postoji u komsiluku i Industrija mesta “Kolbis”.
I stamparija Lito studio je vrlo blizu. Kao sto vidite, Podbara ima svasta, ali ima i puno nedostataka. Sve jedno, ima svoj dan, koji je dana obelezen, vrlo veselo.
Pogledajte fotke koje sam pravila sa svog prozora na IV spratu i nemojte zameriti ako sam mnoge stvari propustila (narocito profa da mi ne zameri), ali sam mu zato neizmero zahvalna na odlicnom opisu Podbare u kojoj zivim, sa manjim prekidima, skoro 50 godina. Ulica u koju smo se doselili je Kosovska i u toj zgradi u tom stanu, u kome je do skoro zivela moja sestra neprekidno 55 godina, je i rodjena.
Bilo je tu i nekoliko fijakera, rucnih radova, Karlovackog bermeta, rostilja, paprikasa, šecerne svile i svilenih bonbona. Zvonko Bogdan (sa CD) je pevao ceo dan a smenjivali su se i mladi iz KUD Svetozar Markovic, koga sam zaboravila da spomenem. Pogledajte, pa se i sami uverite:
Bila je guzva pre podne.
Fijakerista je imao pune ruke posla, posto se voznja Podbarom, danas, nije naplacivala.
Ovako je to sve izgledalo, dok se nije napunilo.
I to bi bilo sve, do sledece godine! Ako ste uzivali, drago mi je, jer ja, zaista jesam! I ponosna sam, sto bas ovde zivim!
