DAN LENJOSTI

Nedelja. Vrućina pritisla sa svih strana. Ostadoh sama u stanu, neplanirano. Čak je i Hambo otišao na kupanje. Ja se naoštrila na spremanje, pa, bože moj, sama sam, sada ću da prevrnem ceo stan i da napravim SEBI ručak. E, umesto ovog poslednjeg, napucala sam se slanine, paradajza, divnog kukuruznog hlega i feta sira. I, ko će posle ovog da ruča? Ma, nema teorije.

Već duži period živimo, ćerka i ja, pod velikim pritiskom zbog raznih lepih dešavanja, tako da smo vrlo malo kod kuće. Zato sam i rešila da spremam. Nije da je skrnavež. Spremala sam samo ono neophodno, tj. “kud’ ide popa”.

Prebirala sam po svojim datotekama u glavi, šta prvo da počnem. Iskakale su kao iskre, medjutim, svaku sam vratila na svoje mesto. Nije mi se dalo, pa to ti je.

Onda sam se bacila na telefon. Koga god sam pozvala, nije bio kod kuće. Mislim na rodbinu i prijatelje.

O jebem ti život, svi su negde otišli, samo sam ja, budaletina, rešila da spremam.

Kako rešila, tako i razrešila.

Nazvala moju rodjaku, koja stanuje ispod mene  i za minut sam bila na partiji razgovora.

I njena buduća snajka je bila sa nama, ali ne stalno.

Nas dve smo pretresale i svekrve (ona je ima a moja je bivša) i muževe (njen poginuo u saobraćajci, tačnije, moj brat od strica, onaj padobranac, pisah o njemu mnogo), decu, mačke, pse, od toga kako je bilo nekada, kako je sada, što bih ja rekla od Turaka, kada smo ih pobedili i oterali, pa do dana današnjeg. Tu bih dodala, da smo samo okrznule ovu temu, a da sam se ja pitala nastavila bih u fazonu da smo kratko bili pod turcima i da smo još svašta mogli od njih da naučimo, naročito ono o odsecanju prstiju i ruku za kradju. No, dobro, ne biram sama teme.

I eto, bilo nam je lepo, uz kaficu i sladoled i mačke u krilu. One nisu moji najveći ljubimci, ali, trpela sam da me mesi i prede mi.

Onda je zvala moja kuma iz Las Vegasa, da hitno odjurim u stan da mi izdiktira neke podatke. Ok, odjurih gore i dok sam nju čekala, reših da sredim kaktus, na brzaka. Naravno, pazarih bodlje, jer sa njim ne može ništa na brzaka. Obavih razgovor i ponovo, sprat niže.

Opet nove teme i dileme!

Vratih se kući, već se dobro smračilo. I iznenadih se: posao mi nije pobegao. Sve na svom mestu, leži i čeka.

No, da ne bude da nisam BAŠ ništa uradila, a otvorila sam i mašinu da nešto porubim pre nego što sam sišla kod rodjake, odradila sam to što sam htela i sredila suknju “komšinici”.

Pretpostavljam da se i vama dešavaju ovakvi dani. Čini  se, meni, sve češće! Doduše, ovo leto nas je dokrajčilo. Ko će spremati po ovim vrućinčinama, kada smo mokri i u fazi mirovanja a kamoli rada.

A kako ste vi?

ČIST BEZOBRAZLUK

Šetala je svog psa u dvorištu. Veče je bilo neobično toplo, za to doba godine. Naišao komšija od prekoputa, zapalio cigaretu i stao, na odredjenoj udaljenosti, od nje. Znala ga je samo iz vidjenja. Njegova deca su se igrala u istom dvorištu. I njegova žena je bila sa decom.

Ona, brbljiva, kao i uvek, prokomentariše toplo veče, što on prihvati. I tako, reč po reč, krene jedan, vrlo običan razgovor. Od nje je mladji, ihahaj godina.

I tako, razgovoru nikada kraja. Obeća on njoj da će se potruditi da se raspita za neki posao o kome su razgovarali.

Ona, naivna, dade mu broj svog mobilnog telefona. I još kada je čuo da ima svoj blog, raspametio se. Čudo jedno od nje. Toliko godina a tako krepka. I krene on da je obasipa rečima “divljenja”.

Ona, prilično zbunjena. Pozdrave se i razlaz. Kad, nije ni stigla čestito u stan, stigne prva poruka. Kako do bloga i kako komentarisati? Objasni mu ona, naravno. Ima strpljenja, kao sa svakim, ko je prvi put na kompu. Pa, bila je i ona takva, ne beše to davno.

Poruke su nastavile da se redjaju, ali sa molbom sa njegove strane, da ne govori svojoj deci s kim se dopisuje. Naravno, ona je ispričala svojoj ćerki, da se ne bi osećala “krivcOm”. U jednom momentu, ona ga je zamolila da malo uspori. Dobila je i poziv na kafu, što je ona odbila, jer, bože moj, tek su se upoznali. Nije joj palo na pamet da bi njih dvoje bili sami, u njegovom stanu.

Bila je obasipana porukama i sledećeg dana! Najveći šok je bio kada je stigla poruka sledeće sadržine: DA LI VAM SE UDVARAO NEKO KO JE MNOGO MLADJI OD VAS?

Šok, malo je reći! Sramota i blam od same sebe, od dece, od njegove žene i dece. I bila je uvredjena, naravno. Takav odnos prema ženi koja je skoro, mogla da mu bude mati, nije mogla da očekuje. U razgovor sa njim, krenula je čiste i bistre glave, komšijski učtivo. I šta je od toga ispalo? Udvaranje. Ne, ne, nikako!

Odgovorila mu je da tako nešto zaista nije očekivala od njega i da prekidaju sve moguće kontakte, jer nije želela da se oseca neprijatno, odnosno, kao nečija švalerka, a da joj pri tome, to isto nije bilo ni na kraj pameti.

On se izvinjavao, obasipa je porukama, jedna za drugom. Ona, ni reč. Što je imala da kaže, rekla mu je!

Od njega, s vremena na vreme, stižu poruke, kao i danas: Da li se još ljutite na mene?

Na koga to da se ljuti, kada ga više i ne poznaje!

Pita se ona, odakle mu pravo da se drzne da je tako uvredi? Nije ona to ničim zaslužila. Ni koketa, ni šarmerka, ni silikonska lepotica, ni dvomislen sagovornik, ni jebozovnog izgleda! Kako može da izgleda žena koja je davno prešla pedesetu? Pa to znaju i vrapci na grani! Lepota žene izlazi iz nje, zar ne? Šta je on to mogao da zaključi posle 40 minuta razgovora i toliko navali na nju?

Šta je to što je njega nagnalo da joj se “upucava”, pored mlade, lepe i zgodne žene?

Kaže on “nije upoznao nikog toliko interesantnog, zanimljivog, nekog ko ima stav, jer “prati on nju već par godina, pogledom, ali nije znao kako da joj pridje”.

Ona, ne veruje u reči koje je čula, jer sebe smatra jednom jednostavnom, običnom ženom, nezainteresovanom za oženjene, mnogo mladje muškarce.

Reći ćete sigurno: Pa šta je briga, treba da joj je čast što joj se upucava mnogo mladji tip od nje!

E, pa nemojte to reći, jer joj je to odvratno. Nije ona ni Ivana Tramp ni Demi Mur, već jedna, obična sredovečna žena!