Pretpostavljam da dosta vas nikada nije popravljalo zub bez anestezije, što je, naravno, normalno.
E, to što je danas normalno, nije bilo u vreme kada sam ja bila klinka, devojčurak, devojka. Odlazak kod zubara je bio prava mora. Nije bilo čak ni onih prskalica koje malo hlade zub dok se popravlja. Verovatno da ne možete ni zamisliti, kako boli popravka zuba bez svega toga. Svi smo se derali kao manijaci.
I jasni su razlozi zašto naše generacije imaju proteze, navlake ili “kastanjete”. Pre smo se svi odlučivali za vadjenje zuba jer, tada se samo dobijala anestezija.
I tako, ostadoh ja bez gornje četvorke, a ostali zubi su mi bili solidni. Bilo je i nekih popravki, ali, dobro su dobro izgledali.
Prvi komšija, preko puta nas, bio je zubotehničar. Bili smo jako dobri sa njim, odnosno, odrastali smo zajedno, bez obzira što je on bio malo stariji. I, jednog dana, gleda on mene sa tom rupom u osmehu i nagovori me da mi napravi malu protezicu sa onom metalnom kukicom. Meni se to nije svidjalo, da mi se vidi ta žica, ali sam prihvatila ideju “bolje i malo žice nego onolika rupa” koja je kvarila osmeh, koji je često bio na mom licu. Uzeo mi on otisak. I to je priča za sebe,no, dobro je prošao i ostao neupovraćan. Za nekoliko dana, stigla protezica. Naučio me je kako da je stavljam, skidam, perem. No, bilo kako bilo, navikla sam se na nju. Noću sam je skidala i stavljala na naslon od fotelje na kojoj sam spavala. Desilo je jedanput da mi je nestala proteza. Celu kuću smo pretresli i pronašli je onda, kada je mama presvlačila posteljinu. Sakrila se nesrećnica u jorgansku navlaku. 
Nekoliko puta mi je komšija zatezao onu žičicu jer je počela da mi spada.
I tog puta, poslednjeg, bila mi je labava, ali smo se nešto nas dvoje razmimoilazili, tako da nije uspeo da mi je stegne.
Došli su nam neki gosti, doneli čokoladu sa lešnikom. Navali svi na čokoladu, bože mi oprosti, ko da je poslednja. I ja naravno. Borim se sa onim velikim lešnicima i nadasve, tvrdim.
Posle par minuta, ukapiram: JAO, LJUDI, JA PROGUTALA PROTEZU!!!!
Ukućani: KAKO SI USPELA DA PROGUTAŠ ZA BOGA MILOGA?
Ja: PA NE ZNAM, VEROVATNO MI JE SPALA I POMISLILA SAM DA JE LEŠNIK! JAO, ŠTA ĆU SAD?
Mama je bila vrlo zabrinuta, ali ne manje od mene. Već sam zamislila kako mi ona kuka od metala prolazi kroz organe za varenje i para ih redom i kako ću, garant, iskrvariti iznutra i odoh ja u pi*ku materinu. Umreću od onog malog govneta od žice.
U straha su velike oči, ali, ja odlučih da “ulovim” žicu. Znate, pretpostavljam, šta to znači.
Kakiš, kakiš, pa čeprkaš, jednostavno rečeno i prirodno. Sigurno bi to bio i vaš izbor, kao i izbor mojih ukućana. Samo pronalazak žice može da me smiri i znači: ŽIVA SAM I NISAM ISKRVARILA!
Nije to bio lak zadatak, ni malo. Par dana sam “dežurala”, ali žicu nisam pronašla. To znači, SVARILA SAM JE, sem, ako se nije negde udenula, kao udica. Onu plastiku i zubić sam svarila, takodje. To je bio lakši zadatak.
A žica, nadam se da je ipak izašla, ali mi je promakla!
Posle te epizode, dugo nisam imala “rezervni” zub.
Ovo sve mi je palo na pamet posle Charolijinog posta o kamenju u bojleru, a nadovezala se na moj i Danijelin post o kamenju u bubregu.
Eto, dragi moji i takva budalaština može da vam se desi. Pa, čuvajte se zubnih proteza, jer mogu biti opasne!
