RAJSKO OSTRVO, mmmmmmm…

E, dodjosmo i do devetog dana, naš prvi organizovani izlet. Možda ću vas razočarati zato što nisam želela da posetim dolinu kraljeva i Kairo. Eto, nisam, pa sad, šta da radim. Ne volim ja baš puno da se muntam po autobusima, a i čula sam da je sve tamo (u piramidama i oko njih) prljavež i skrnavež. Pošto je to tako, onda je bolje da mi sve to ostane u lepoj uspomeni, gledajući bezbroj puta razne exkurzije i posete istima.

Dolazi autobus po našu grupu koju činimo ćerka i ja , u 8,45. Skupljamo ostale goste po hotelima, nekih petnaest minuta i stižemo do neke marine u kojoj je usidreno tri broda, ona za takve, morske, izlete.

Sa leve strane prostoriju u kojoj zadužujemo maske, disaljke i peraja. Ja, naravno, nisam peraja. Ukrcavamo se u brod, papuče ostavljamo SVI u gajbi i tabanamo po, besprekorno čistom, belom brodu. Pentramo se uz vertikalne merdevine na gornju palubu. Naš brod se zove SALEM ONE. Sunce već odavno prži, poskidasmo se u kostime, neki u hladovini, neki na suncu. Krećemo. Molim jednog člana posade da mi da draminex da se ne bih ispovraćala od ljuljanja broda, a on mi nudi limun. Poslušam ga, iscedim ga u sebe. Verujem čoveku, ima iskustva. More predivno, raznih boja.

Rajsko ostrvo sa "čuperkom"!

Crveno more

Nas dve u Raju!

 

 

 

 

 

 

 

hašiš grupa iznad grebena i dva broda pored našeg

 

 

Sletanje

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

(ponovo kucam više od 3/4 teksta, koji je nestao i sada pizdim, naravno).

 

Jaoooooo, kucala  sam više od pola sata, pa gdeeeeeee je nestao tekst, da mumamumaminu!

 

Nemam snage danas, možda sutra nastavim.

 

Žao mi je da vas ostavim uskraćene, pa nastavljam, malo sredjenih živaca, ali, umorna kao pas.

 

Znači, uživamo na brodu i plovimo prema Rajskom. Moja razmišljanja o njemu: mnogo palmi, zelenila, raznog rastinja… i dok ja tako maštam, neko uzvikuje ENO GA!!! Pogledam u tom pravcu i imam da vidim – ništa, pa dobro, skoro ništa.

Samo sivilo, jedna palma sa nekim čuperkom na vrhu, neka antena, ogradjen deo sa suncobranima od palminog lišća i bove u vodi i to je sve. No, smirujem se u nadi, da sigurno nije za “dž” smišljen tako divan naziv ostrva.

 

Prevoze nas čamcima do njega. Tek kada smo zagazili u krečno beli pesak, malo krupnije strukture, bilo nam je jasno zašto je “rajsko”. Voda prozirna a belina peska se gubi u morskoj dubini. Amor nas dovodi do mesta gde ćemo se kupati, stoji ka jarbol na plaži i pazi nas kao kvočka piliće. Tu smo se iskupali, ležali u vodi, zezali se, otišli malo do kafića pod palminim lišćem, jer, tu je jedino dozvoljeno. Ona ogradjena plaža je rezervisana i zakupili je Rusi. Ima ih ko muva!

 

Oko jedan, krećemo ka koralnom sprudu. Stomak me obaveštava da nešto ne štima unutra. Tako sam se upoznala za brodskim wc, bosa. Naravno, gadila sam se, ali sam ukapirala da su svi bosi, da postoje dva tuša u njemu, pa sam mogla i noge da operem. 

 

Stižemo do koralnog spruda. Stavljamo maske u koje smo prethodno morali da pljunemo, razmažemo pljuvačku, pa je isperemo u slatkoj vodi. Svima je bilo neprijatno, no, oni su koji su štedeli na pljuvački, morali su na popravni.

Ulazimo u vodu. Amor nas zove HAŠIŠ GRUP. Plivamo za njim. No, nisam čestito ni odmakla od broda, stomak, opet!!!

Penjem se na brod i, ostatak znate. Počelo je počelo, pomislim u sebi, samo da ne zaglavim bolnicu, kao neki iz naše grupe.

Moje dete se vratilo očajno jer joj je maska propuštala vodu, tako da ništa nije videla. Obzirom da smo nastavili vožnju ka drugom koralnom sprudu, koristila je moju masku i vratila se oduševljena.

 

 A ja, ma, jebeš ronjenje i gledanje koralnih sprudova, šarenih ribica, sundjera i svega ostalog što se krije ispod površine vode, provela sam divno popodne u brodskom wc. Dijareja me je zaklala! Sva sreća pa sam bar Rajsko ostrvo videla i iskupala se.

 

Poslužuju nam ručak na brodu. Od svega, jela sam samo pirinač!

 

Svi sa broda su bili oduševljeni onim što su videli. Ostaje mi samo da im verujem! A možda bude i neka podvodna fotka, čekamo!

 

 

I tako, krenusmo ka obali. Nazirali su se hoteli. Stižemo, razdužujemo se sa snorking opremom, autobus nas razvozi po hotelima. U pet smo kod “kuće”. Ponovo obilazim i naše kupatilo, pijem dva antinala i tu je bio i kraj mojim stomačnim tegobama.

 

Odmah nastavljamo sa kupanjem u bazenu i moru. Uveče se pakujemo. Sledećeg dana rano ustajanje, opet bazen, kupanje, more, kupanje, pozdravljanje sa animatorima a posebno sa mojim “edžipšn” sinom.

Hvalimo osoblje, hvalimo hotel i to sve upisujemo u neki obrazac da vidi gazda Amer.

 

Polećemo sa pola sata zakašnjenja. Videli ste na fotki gore, pogled na Bg.

 

Posle predivnog odmora, lepo se i vratiti kući!

 (na svaku fotku kliknite i biće veća)

TO JE BIO ZIVOT!

Godina 1980. Bice zapamcena po tome sto je umro ON, tada, nas voljeni i jedini vodja. Bice zapamcena i po tome sto je te godine moje starije, tada i jedino dete, napunilo prvu godinu zivota a i po tome, sto smo, familijarno,  sestra i zet, moj muz i ja, obavili “bracna putovanja”, krstareci po Grckoj.

Preskocicu smrt, zato sto zelim da ovaj post bude prijatan svima. Preskocicu i rodjendam mog deteta a zadrzacu se na krstarenju, jer to je i tema ovog bloga!

Kako smo se i sestra i ja udale u oktobru mesecu, doduse, razlicitih godina, a vremena, bar sto se finansija tice, bila divna, nas tata, koji je imao vec dobro razradjenu zlataru, resio da nas posalje na bracna putovanja. Kao! To je bio samo izgovor, jer smo i ona i ja, davno pre toga, bile na bracnim putovanjima. Ona u Tivtu a mi u Dubrovniku. Eh, to su bila vremena i to je bio zivot!

Pronadje nas dragi taja, divan aranzman, krstarenje brodom po Grckoj. “Hocete li deco, ili ne?!”

“Ne i necemo”!

I tako, krenusmo, avionom do Dubrovnika, negde pre podne, pa onda muvanje po istom, pa popodne do luke, gde je bio usidren nas brod. Bela ladja, najlepsa na svetu. Tako nam se ucinilo, tada, s neke visine, ne secam se bas gde smo stajali, ali je brod izgledao bozanstveno. Krenusno, onako nasmejani, uzbudjeni sa zeljom, da sto pre udjemo u njegovu utrobu. Naravno, gledajuci raznorazne filmove sa divnim brodovima, ocekivali smo, opravdano, da ce i nas tako izgledati! No, nije bilo bas sve tako, ali, bilo je, videcete…

Postavljene stepenice bocno, uz brod, kolona jedan po jedan, sa pasosima i kartama, pregledase nas i pustise unutra. Odmah smo dobili broj kabine i usmerise nas ka njoj. Otkljucasmo vrata i gle cuda. Mala soba 3 sa 3 sa po dva para kreveta na sprat, razmak izmedju njih metar. Kupatilo, sirine 80 cm, dugacko dva metra. Udjes, stanes, uzmes tus i tusiras se. Klonjara u levom cosku, ne moze da ti se desi da je promasis tusem. Nema kade, ne, ne. Sve se sliva u jedan cosak, jer je brod tako napravljen da, u slucaju talasa, sva voda odlazi sa broda, kao i ova u kupatilu. No, nije to sve. Zagusljivo unutra, a mi resili da otvorimo prozor. Najpre, skloni divnu perlonsku zavesu, roze boje, pa udri po kuki. Nece, neprijatelj, da se otvori. Nema obavestenje “Ne naginji se van”, zato sto i nije predvidjen za otvaranje. To nam je rekla nasa stjuardesa Lidija. Zaboravih, najvaznije, da vam kazem: brod je ruski i zvao se Armenija. Zvao se, jer ga vise nema. Posle naseg krstarenja otisao u staro gvozdje. E, da su nam to rekli pre puta, tesko da bismo se ukrcali. Elem, zagusljivo, em malo, nas cetvoro sa 4 kofercine, sa sve hoh i nobles garderobom, sto zbog barova, sto zbog balova, kocanja i ostalog. Naravno, bilo je tu i sportske garderobe za šipcenje u obilascima znamenitosti. Na razglasu ruja porucuje: Vecera u 8 i upoznavanje sa kapetanom i najvaznijim clanovima posade. Ju, mi se se ustrckali, sudaranje, cepanje, tusiranje, biranje garderobe, mirisanje, svako po svom, cirkus. I tako mi izjurismo iz kabine, jedni na jednu, drugi na drugu stranu, jedva se pokupismo i do sale za obedovanje. Kad tamo, sve proslo, samo smo rep videli kapetanu. S oprostenjem, zakasnili na prvu najznacajniju veceru. I ne samo to! Propustismo da sacnemo kapetana, da vidimo u cijim smo rukama. A vecera ljudi? Ne mogu vam opisati, koja je to rasturacina bila. Sest predjela, 6 glavnih jela, 6 deserata. Odvaljivali smo se od hrane, sve vreme, da vise to i ne spominjem jer me spopadne muka i posle toliko godina. Sve je bilo fenomenalno. Jedino sto se promenilo nasim ulascima u salu za klopu je garderoba. Kada su ostali videli da smo mi prilicno opusteni, opustili se i oni. Bilo je tu raznog sveta, raznih godista, iz raznih zemalja. Samo jos jedan par iz Zagreba je bio tako mlad kao mi, pa smo se s njima zdruzili prvo vece.  Orijentacije radi na brodu nas je bilo 300, ako nisu lagali. Od toga 150 putnika a svakom po glavi, jedan clan posade. I oni, svi sve rade. Uvece, provod, fenomenalan. Sviraju, pevaju, smisljaju razne igre u kojima ucestvuju gosti. Zaista su bili na visini. Gosti, podnapiti, skakali jedni drugima na ledja, igraj, sutaj, batragaj, nema veze, vazno da se provodi. Prvo vece, tako, pa spavanjac, isplovili u ponoc, sto bi rekli, odmah satove na Grcko vreme, ako se ne varam, tada dva sata unapred. Plovismo mi do Atine, sledeci ceo dan, celu noc i ujutro stigli. A preko dana, kupanje u bazenu, koji pri tome, stalno menja vodu, posto je prilicno mali, uostalom, kao i brod. Delfini su nas pratili, predivno vreme. Sedam dana, ni oblaka. Ulazak broda u Pirej, nesto nezaboravno. Toliko mnogo prekookeanskih brodova, da im se vrh vidi tako sto glavu moras zabaciti na sopstvena ledja. Strasno! Dizalice,  kranovi, remorkeri. Ludinica. E, tu izlazimo, posle carinskih formalnosti, objavljenih preko zvucnika, svakom u kabini. Obilazak Atine, ono uobicajeno, lepo, malo sopinga i uvece, do sedam svi na brod. Spremanje za veceru, doterivanje, pa onda opet igranjac, sutanjac, pijanjac, kupanjac u bazenu. To je bilo super, zato sto prozori u tom baru gledaju u vodu bazensku, tako da smo imali predstavu. Svi muski su skakali u vodu i pravili grimase na prozor. Svasta je bilo, samo da se smejemo.

Ovde bih stala, pa neka to bude prvi deo, jer ima jos dosta!