Ima jedan deo dana, a bogami i večeri, kada sam zalepljena za ekran. Počela sam da pratim jednu seriju, koju puno žena nahvali, pa rekoh, nisam ni ja gora od svih njih. Jeste da sam se uključila u 49. epizodi, ali, vidim, nisam ništa propustila, sve mi je jasno. Nije loša, jedino mi malo jezik smeta. No, nisam o tome htela da pišem, nego o kretenskim reklamama koje idu u pauzama.
Tide, Bonux, Persil, Ariel, sve bolji od boljeg. Nije bitno to što idu jedna za drugom, bitno je samo da se reklamiranje dobro plaća. I baš me kopka, ko naseda na svaku od tih reklama. Ja mislim, niko. Sve je to isto, samo drugo pakovanje. Uverila sam se. Kupovala sam ih razne i zaista nema veze s mozgom kako se prašak zove. Veš mi je bio podjednako dobro opran i sa skupim i sa jeftinim praškom. Nisam luda da bacam pare!
Vrhunac je reklama o jednom osiguravajućem društvu. Neću ga pominjati, prepoznaćete ga kad vam opišem prizor.
Kreće: klinac trči sa zmajem po zelenoj travici. Desno od njega potočić. Zatim trče mama i tata, ljube se, grle, a onda mama ostavi tatu da fotografiše nju i dete. No, otac pada, mama se vraća vrišti i konstatuje da je tata mrtav. E, tu se zamrzava slika i faca koja se ne vidi, nego samo čuje, saopštava kako treba osigurati svoju familiju i neke lepe trenutke u životu. Onda ide novi prizor: opet klinja trči sa zmajem, mama i tata se cmaču no, sada, pošto su se osigurali, otac ne umire, nego fotka familiju i svi su srećni i radosni.
Jel sam ja to tupava ili je glupa reklama. Ja sam iz svega izvukla zaključak da je mama plakala, ne zbog izgubljenog muža, nego zato što ga nije osigurala u dotičnom osiguranju, pa je ostala bez kinte. O, moj Bogo!
Stvarno debilno!
Eto, da ne ispadne samo pljujem po reklamama, pohvaliću i jednu koja je odlično smišljena: jedino što mi se ne svidja destinacija koja se reklamira.
Sigurno ste i nju zapazili: ja uvek pijem jogurt za doručak, nikada se ne kupam go pred drugima, ja sam uvek u društvu starijih, nikada se ne igram u pesku itd, a da pri tome idu slike i prilike suprotno od onog o čemu on govori. I onda na kraju poziva ljude na letovanje tamo gde ja ne bih išla ni da mi plate par hiljada evrića. Majke mi!
No, jedno je sigurno, i jedni i drugi su postigli pravi efekat. Zapamtila sam ih, što je i bio cilj!
Sećam se, pre “sto” godina, kada sam ja bila mlada 
, kreće reklama: polica preko celog zida, prepuna knjiga, ispred nje stoji devojka uvijena u neki čaršav. I, u momentu, sklizne on sa nje i devojka ostaje gola, golcijata. Ja u zabezeku i čitam iznad nje: Srpska književna zajednica! Mooooolim? Da, da, ponavljali su je više puta!
Ne znam da li se neko od starijih blogera seća ove reklame, ali je živa istina!
Volela bih da čujem još po neki biser od vas!
