Kiša lije, neprekidno, već puna dva dana i dve noći! Pa, dokle, Sveti Petre ili kako se već zove taj svetac koji reguliše vreme?
Tmuran, prohladan dan. Vlaga se uvukla u kosti.
Širim veš na terasi, jer, jednostavno nemam dovoljno radijatora na koje bih nakačila sav veš koji sam oprala. Kada se jedna tura osuši, onda ovaj sa terase premeštam na toplo i tako redom, pretpostavljam, kao i sav normalan svet.
Elem, dok sam širila veš, čujem ptičice kako, veselo čavrljaju i pevaju, samo njima znane pesmice. Ne mogu da verujem. Uhvatih sebe kako mi se usne razvlače u osmeh. Naginjem se preko ograde i zagledah se u brezu. Senice, njih 5 – 6, preleću sa grane na granu. Igraju se vije, čini mi se! Pri tome, zaista uzivaju, rekla bih, po njihovom cvrkutu. Opazih jednu, kako se okačila na granu i kljucka brezino seme, koje, pretpostavljam, nije otpalo.
Otrčah po fotoaparat i uhvatih je, onako kako sam je ostavila.
Bila je ozbiljno “zaradjena” skidanjem semenki. Sva sreća. Nadam se da je vidite, na sredini fotke, sa žutim perjem na stomaku. Preslatka ptičica. Zamislih se nad njenom sudbinom i zapitah se, šta je to što je nateralo da ostane baš ovde, gde zime znaju da budu veoma hladne, gde mraz zna da drži i po mesec dana zaledjene grane i sve po čemu se hodi i radja neku hranu za ljude i životinje? Zašto je ostala tako verna ovom podneblju, kada na jugu, ima izobilje hrane, sunca i vode?
Pročitah više o senicama i svim ostalim ptičicama koje ne odlaze u toplije krajeve i oduševih se saznanjem, da o njima vodi računa Gradsko zelenilo i postavlja im hranilice po parkovima. To mi je dalo odličnu ideju da napravim i ja hranilicu na “nase” senice i vrapce koji svrate na breze i grmlje u našem dvorištu!
Pokušajte i vi da spasete po koju “vernu” senicu da dočeka proleće u “svom” gradu!
