Tog dana, 24. marta 1999. godine, svi smo mislili da do bombardovanja, ipak, nece doci i da ce se desiti cudo.
Tada sam radila u jednom divnom fitnes centru na Spensu. Moji rodjaci, sestric i sestricina, ziveli su napolju. On u Americi a ona u Italiji. Ona nam je bila bliza sto se tice informacija o tacnosti poletanja aviona iz Aviana.
U 19, 50 h, zovu mene deca iz sestrinog stana (resili ipak da budemo u prizemlju pa i u veskuhinji, u podrumu), da je Vanja javila da su poleteli bombarderi iz Aviana i da bezimo u podrume i sklonista. Dete, vristi s one strane zice, iz Italije, a mi prilicno, mrtvi hladni, jer jos uvek ne verujemo u to sta ce nas snaci. Moja deca, mole mamu da dodje brzo kuci, jer je pocela frka. Moja sestricina Vanja je na kraju morala da dodje kuci da bi se uverila u situaciju, jer joj mi nismo izgledali normalni, koliko smo se zezali i smejali. Sestric u Americi, nije dozvoljavao da tako pricamo sa njim, jer je njemu, cini mi se bilo jos teze, jer nije mogao da “trkne” ovamo, a sem toga, ziveo je u zemlji koja je inicirala napad na njegovu zemlju. Nasi ljudi tamo su organizovali strajkove, slali nam e-mailove podrske, psovali! Bilo im je jako tesko, svima.
Moram priznati, noge mi se odsekle. Objavim ja vezbacima i trenerima da je vreme da se razilazimo, da bombe samo sto nisu popadale, da ja odlazim kod moje dece i da njima predlazem bezaniju, sto pre. Pokupim svoje stvari i tutanj. Zadesim se na nekom trecem nivou na Spensu. Krenem stepenicama dole i zacujem i osetim, strasnu detonaciju, prvu u nizu od tri. Cela konstrukcija Spensa od plastike i gvozdja, dobro se protresla. Medjutim, niko od prisutnih, nije reagovao. A ja, posto sam znala sta nas je snaslo, utrtala, jedva idem. Zurim prema kolima, koja su ispred jednog od ulaza.
Nastavljam dalje, na pokretne stepenice, kad sledeca detonacija. Opet niko nista, a ja jedva koracam. I poslednje stepenice, savladam, pa opet detonacija. E, sada je vec pocela frka, trka, bezanija. Ja objavim na sav glas: POCELI SU DA NAS TUKU, zbrisem iz Spensa, al, hoces vraga, ne mogu da potrefim rupu na bravi od Juga, toliko su mi se tresle ruke. Nekako udjem u kola i krenem kuci. Panika na ulici, svi trce, kola jurcaju, a ja sva izbezumljena, sada ne cujem da li je bilo jos detonacija, jedino mi u glavi misao da se ugledam svoju decicu.
Uh, kada se setim svega, pripadne mi muka. Pocese i sirene da zavijaju, na vreme, kada bi se zezali. Ne vidim dim, nemam pojma sta su gadjali. Stizem kuci, tresem se, deca me docekala srecna, jer ni one nisu znale sta je sa mnom i gde su opalile prve bombe.
Tako je sve pocelo. Dane smo provodili, kao i vecina. Malo u veskujni, prvih par dana, po 10, 15 minuta, pa, onda, sve manje i na kraju, nikako. Moji nisu radili prvih nedelju dana, pa su onda ipak, otvorili radnju, a ja sam bila zaduzena za nabavku, kuvanje, vatanje vode, rasporedjivanje nahvatene iste u flase, serpe i ostalo. Veceri smo provodili igrajuci se raznih drustvenih igara. Nikad se vise nismo najeli rostilja, ribljih corbi, pecene ribe, kao tih par meseci. Uvek je kuca bila puna prijatelja. Zezali smo se i smejali. Kada bi se oglasile sirene, odmah smo zauzimali poze ispred prozora i cekali agresore i nasu PVO, kako se hrabro bori protiv njih.
Naravno, najstrasniji je bio pogled na sva tri srusena mosta. Niko od nas nije mogao to da gleda a da ne zaplace. Bilo je naravno i zrtava, kako bi oni rekli “kolateralna steta”, mamicu im pokvarenu. Kao da pricaju o razbijenim casama.
Ispod mosta Duga ima postavljena galerija slika, mostova pre i posle bombardovanja. Dzigerica da vam otpadne kada to pogledate. Svaki put, kada setam kejom, zastanem ispred slika, suze mi navru i krenem seriju najodvratnijih psovki, kao da ce to cuti oni koji su to ucinili. Ma, meni bude bar malo lakse, a njih je stiglo ono sto su zasluzili.
A prizori posle konstatacije da nema mosta preko kojeg cete doci na posao, posetiti prijatelja, staru majku, baku, sestru, ne mogu vam opisati. Vojska napravila splav, kojim su se ljudi prevozili preko. Jadno, da jadnije ne moze biti.
Necu vise pricati, postavljam slike samo da se malo podsetimo uzasa!
Rafinerija u plamenu
Dim iz Rafinerije i dva srusena mosta
Srusen i treci most, most Slobode
Alal im vera, djubrad pokvarena!
I prvi most koji smo dobili i dugo se njim prevozili – Pontonski most. Pisem velikim slovom, zato sto nam je PUNO ZNACIO!
