Bila sam na kraju devetog meseca trudnoće sa mladjom ćerkom. Juli mesec, opasna žega. Donesoše kumovi za večeru tatarski bifstek. Kako su oboje bili veliki gurmani, bio je veoma ljut.
Ja, velika, već kao ladja, jedva sam se kretala. Em vrućina, em, na četvrtom spratu bez lifta, em jedno detence koje treba da napuni 4 godine za koji dan i na moru je sa mojim roditeljima i treba da stigne svaki dan. Sva sam raspilavljena i dosta mi ovog velikog stomaka i jedva čekam da beba izadje. Ledja su me rasturala, nisam više znala kako da sedim a kad legnem, nisam znala kako da ustanem.
No, bilo kako bilo, stigla večera. Počeli mi da klopamo, ljuto, sve suze udaraju na oči. Kuma je dobila malo po nosu, jer nije imala obzira da trudnica treba da jede, takodje. Samo sam molila boga da me ne snadje porodjaj te noći, posle njihovog odlaska, jer sam znala šta me čeka u porodilištu. Pilo se vino, naravno. Ja, jok! Razišlo se društvo u kasnim satima. Rasklonila ja sve, oprala sudove, kao da sam nešto slutila.
Legla u svoju sobu, uzela knjigu. Muž, dobro napijen, legao u dnevnu sobu. Vrata zatvorena ali se, ipak, čuje “rika lavova”. Kad, oko pola dva, osetim ja “nešto toplo”, kako mi se razliva ispod spavaćice. Aha, znala sam, pomislim u sebi, znala sam. Sigurno je onaj LJUTI TATARSKI, izazvao porodjaj! Ajao, majko mila, kako li će mi biti posle kristiranja!
Počeh ja da dozivam onog lava iz dnevne sobe. Vikala, vikala, te sam na kraju pomislila da će mi pre doći komšinica ispod mene, nego rodjeni muž! Posle dranja od nekih 10 minuta, ismejah se usput, ulete on u sobu, sav rasčupan: Šta je bilo? Ja, sva u “potopu”, mrtva hladna, kažem mu: Još ništa nije bilo, ali će biti, počeo mi je porodjaj! Dodaj mi, molim te peškir, da stignem do kupatila a da pri tome ne napravim trag, do istog! On, sav u zabezeku, vikne: Koji porodjaj, koji vodenjak? Ja u smeh! Pa počnem da mu spelujem: Tašo, p o č e o m i j e p o r o d j a j, p u k a o m i j e v o d e n j a k, d o d a j m i p e š k i r! On me i dalje gleda bledo, dok nisam podviknula, sva skomolela od smeha i nemoći a bogami i bolova, koji su već počeli! On se ustrčkao, ne zna u koji zid udara, navodila sam ga kao one male automobilčiće na daljinac i jedva dobih traženi peškir! Spremismo se za bolnicu. Nije on ni došao k sebi. I celim putem, od Sr. Kamenice do porodilišta, morala sam da mu govorim gde da skrene i gde da stane. Molila sam boga da ga još i panduri ne zaustave. Znate u kakvom je stanju bio, kada se uopšte ne seća puta do bolnice, priznao je kasnije, kada smo prepričavali veče pre mog porodjaja.
Stigosmo do bolnice. Pozdravismo se i ja ostah. Pravo da vam kažem, nisam se ni setila tatarskog bifsteka, od sve one muke tamo.
Porodila sam se, teže nego sa prvim detetom i mnogo je duže trajalo! Moja ćerka je došla na ovaj svet u 9,15 h! Zdrava, normalna i prilično velika za devojčicu, 3710 gr i 52 cm. Verovatno je i bifstek uticao na njenu težinu! 
Ali, činjenica je i to da ona jako voli da jede ljuto! Tatarski bifstek je čudo!
EVO ADRESE NA KOJOJ MOŽETE POGLEDATI ONE PREDIVNE SAPUNE A I KUPITI IH USKORO NA “VAŠARU” NA SAJMIŠTU, od 20. do 30. decembra, U NOVOM SADU:
http://picasaweb.google.com/jasamgoran/SofiSapuni#
Stize konobar, dogura kolica sa sve mesom i zacinima i poce da mesi biftek. Caskaju vojnici, smeju se, pijuckaju svoje aperitive, a cika Pera, gleda ispod oka, sve ne veruje, sta vidi.
