ODMOR!!!

Od danas sam na godišnjem odmoru. Moja mala Nana, sutra, putuje sa sestrom i roditeljima na zimovanje. Vraćaju se sledeće nedelje. To znači da sam i ja slobodna. A mene će, moja ćerka, da vodi na Zlatibor.

Ju, kako sam se iznenadila. Došao je, konačno, red i na mene, da malo promenim lokaciju. Jako se radujem. Da se razumemo. Niti skijam, niti izvodim neke besne gliste na snegu i ledu, nego, važno mi je da se šetam, šetam, šetam. Kako je sneg počeo dobro da veje, čujem, na Zlatiboru ga već ima podosta, a i najavljen je nastavak padavina kao i temperature ispod nule, tako da se nadam da će naše šetnje biti po škripavom snegu. Neka, neka, samo neka pada, kada već provodimo vreme na našoj planinskoj lepotici!

Naravno, neću se gaditi i po koje kafice ili toplog čaja, kao ni zlatiborske pršute i domaćeg kajmaka. Njam, njam!

Konstatovala sam, kako sam  starija, sve više volim da jedem. I to, kada počnem, ne znam da stanem. I to,  ne bilo šta da jedem, već samo ono u čemu uživam. Nisam blesava, naravno!

Odsešćemo u hotelu Palisad. Imaju popust do početka februara, posebno studenti (još ima index “mala”, važeći) i penzoši. E, tako da ćemo malo, nas dve, uživati u zlatiborskom vazduhu i druženju.

Ako bude moguće, ponećemo i mali lap top, pa vam se i javim odande, a fotke ću postaviti posle odmora, podrazumeva se.

Misliću na sve vas, naravno, koji ostajete u svojim toplim domovima. To bi i mene čekalo da me ćerka nije iznenadila.

U sredu u pola osam krećemo put Zlatibora, a vraćamo se u nedelju, u ranijim večernjim časovima!

Puno vas pozdravljam, a do srede redovno komuniciramo!

MLAKA

Možda će Zelena umeti da objasni moje trenutno raspoloženje.

Rezimiram proteklu nedelju. Izuzev nerviranja na mah, kad god bi opičila petarda, stalno sam nešto dobre volje. Razmišljah o tome, kako bih nazvala taj osećaj i jedino što mi pade na pamet je MLAKA.

Da, MLAKA sam, sa osmehom na usnama, kao ova gica, s tim što ona ima lepše zube od mene, tako moram da vodim računa i o tome, da se ne kerebečim toliko, već onako, odmereno, smešeći se, kao Mona Liza.

Imam utisak da je kod mene proradilo ono o čemu sam napisala pre nove godine. Ima još nekih odluka koje donosim, dan po dan. Jedna od važnijih je i ta, da sam rešila da malo posvetim više pažnje sebi i svojim željama. Jako se trudim da se što manje nerviram. Pa, sada, po nekad uspe, a ove nedelje je USPEVALO. Nemam pojma ni kako ni zašto, a dešavaju mi se konstantno iste stvari. Sve mislim, Zelena zna, šta se dešava tamo gore, medju planetama. Da li su se one popičkale ili je kriv ovaj novi horoskopski znak, izmedju škorpije i strelca, pa se nešto tu poremetilo.

Čak i loše spavanje nije uticalo na to da sam nervozna, nadrndana i neraspoložena. Ustajem sa osmehom a ležem, zevajući i tumarajući do kreveta, jer sam crknuta i neispavana.

I ona, moja,  Mala LEVIKA, je jako dobra cele nedelje, a nas dve smo blizančice. Sve nešto mislim da je naša planeta tu nešto lepo odradila pa smo se zato tako lepo i slagale. Danas mi je rekla njena mama, kako je očajna kada se probudi popodne i ne zatekne me kod njih. Kaže: jako sam tužna zato,  jer je Duda otišla kući! Milica moja mala! U septembru kreće u obdanište i više se nećemo družiti. Ne znam kako će to izgledati i meni i njoj, a i njihovim roditeljima.

Drugi osmeh, posle pogleda u sunčani dan, izmami mi Dunav i pogled na kej. Mogu da mislim kako me gledaju ovi što stoje po strance. Verovatno misle, vidi babu, prolupala! Briga me, neka misle šta hoće, meni je lepo i uživam u pogledu.

Treći osmeh je pogled na Limanski park, na jutarnje šetače pasa. Srećna sam što imaju jedni druge. O onoj drugoj varijanti, ne smem da mislim.

Četvrti osmeh je upućen Nani. Dosadna sam, ali, šta da radim, ona je jedna važna karika u mom životu.

Peti osmeh je dat mojoj ćerki, kada se sretnemo i poljubimo, kao da se nismo dugo videle. Da, ona je takva, uvek bila, za razliku od starije, koja je bila maza kao mala, ali je nekako, odjednom očvrsla i nema poljubaca, zagrljaja ni nekih, specijalno lepih reči. Brige ima, naravno, ali, znate već, mi, matori, sve više tražimo. Treba nam malo više pažnje, jer, malo smo se potrošili na odgajanje naše dece, na brige i sile probleme koji su nas tukli, sve ove godine.

Šesti osmeh, upućen je ćerkinom psu, koji je više kod nas nego kod njih, Hambu, koji je toliko jedno milo i slatko kuče, da čovek ne može da mu odoli, a kamoli JA!

Najnovija Hambova fotka!

 

I tako, idem ulicom i srećna sam, a ne znam ni sama zašto. Ništa specijalno. I smeškam se, naravno! A onda, frka, ide bus, a ja na semaforu, bulevarskom, znači duple dve trake a crveno svetlo.

Čekala sam da prodje jedna tura vozila, pretrčala put i zaždila, sve nogama udarajući u dupe. I stigla, naravno, sa sve kesama i pijačnim pazarom. I tada sam bila srećna? Prvo, mogu još uvek da trčim, a drugo, nisam morala da stojim na autobuskoj stanici i čekam sledeći.

Sve su to sitnice koje čoveka ispunjavaju. A danas je i mom ocu rodjendan. Pokušavam da zamislim kako bi izgledao sa svojih 85 godina. Ne mogu, zaista. Stao je na 63. Smešim se i sećam ga se sa radošću. Bilo bi lepo da je ovde, zajedno sa mamom, ali, ostale se lepe uspomene na divne roditelje.

Pozdrav od mene MLAKE. Želim vam svima taj osećaj, lakog koraka, ispunjene duše i osmeh na licu!

POLA RADNOG DANA

Danas sam prvi put bila sa devojčicama koje treba da čuvam dok su im roditelji na poslu. Stariju, Emu, nisam videla prošli put.

Ušla sam u autobus, što ja jako retko činim, odstojala do odredišne stanice, izašla iz busa, kupila deci čokoladne bananice, vlažne maramice sebi (jer se gadim onih šipki) i pravac ka zgradi. Jako lepo, veliko dvorište, odnosno, tri dvorišta oko zgrada, sveže pokošena trava, puno drveća i klupa za sedenje. Preko puta ovog kvarta, Limanski, divno uredjen, park, sa svim sadržajima za decu i odrasle.

Penjem se na peti sprat i čujem Mamu kako viče deci: jao, evo, ko nam to dolazi? Otvara mi vrata, vesele i ona i ja, a ja uzbudjena, pride. Izuvam se, i virim u kupatilo da vidim Emu. Pere zube i stidi se. Izleće iz kupatila i projurnjava pored mene, ali je ja grabim za ruku i kažem joj: e, pa, ne može to tako. Ja sam čula da si ti jaaaaako lepa devojčica, pa sada moram da proverim. Da vidim… hm, aha, (gledam je od glave do pete, okrećem je, a ona se smejulji), pa, mogu ti reći, da jesiiiii, stvarno, jako si lepa! I kako si se samo doterala, na šta mi je rekla da se “nije” doterala za mene, nego ona tako bašššš voli da je kod kuće obučena. I odmah je zgrabila za ruku da mi pokaže šta je crtala tati za rodjendan i šta mu je sve napravila. I bla, bla, bla, jedva se isčupah da vidim Nanu, koja je sa dudom u ustima, sedela na trosedu i igrala se. Mirna kao bubica. I tako mi je Ema sedela skoro na glavi, stalno mi je tepala, čavrljale smo i smejale se. Doručak je prošao prilično bez veze, jer su mala mrckeljala. Posle toga sam im dala čokoladice, koje su smazale. Spremile smo se, sve četiri, i izašle napolje. Mala u onoj spravici što nije bicikl a nisu ni kolica, sa jednom drškom za guranje i za hvatanje pravca (malo se okreće, kao volan).

Krenusmo u park: ljuljaške, tobogani, perece, voda, komarci, sve udrobljeno, ali lepo i veselo. Nanu sam smela samo ja da guram u “bici”, mama nije smela da joj pridje, jer je odmah krenula da zavija kao sirena.

Bile i na pijaci da Nana dobije novu šnalicu a Ema prsten.

Bilo je jako toplo, pa smo se vratile u stan oko pola dvanaest.

Ema je stalno pričala i poželela da me zove imenom svoje prave bake. Ja se nasmejala i rekla joj da nema problema, ali, pošto se ja tako ne zovem, verovatno joj se neću ni odazivati. I rešena stvar. Rekla mi je još da joj je žao što ih nisam i pre čuvala, onako kao vaspitačica, jer bih mogla SVAŠTA DA IH NAUČIM! Ha, ha, ha, opasna je mala. Rekla sam joj da ima još puno toga za učenje i da ću je naučiti. Mala čita, odlično crta, voli da se doteruje. Pravila sam joj pletenice, naravno, odmah mi je dala, nismo morale da se ubedjujemo, a volela bi da mogu i da spavam kod njih!

Nana je slatka, mala, ćutljivica. Ona vodi svoju politiku i čini mi se, da od Eme ne može da dodje do izražaja, jer je vrlo dinamična i brbljiva, promoćurna, pametnica.

U petnaest do jedan, stigla je devojka koja ih čuva još ove i sledeće nedelje. Ema je bila zabrinuta da li će se ona naljutiti na mene, jer sam joj ja rekla da ne bih da se sretnem sa njom da joj ne bude neprijatno. Medjutim, susret je bio ok, mada se Ema pravila važna i počela da bude grupa prema devojci. Opomenula sam je lepo i diskretno da se smiri. Malo se uspalila.

No, prvi dan mi je protekao lepo. Deca su ok, mada su obe malo bolesne, ali se po njima to nije primetilo.

I Mama je bila opuštena, jer, čini mi se da joj odgovara moj pristup deci, sve kroz šalu i smeh, ali na nivou. Nije se mešala ni jednog momenta, čak i kada se Ema malo durila na mene i okrenula mi ledja, zato što joj nismo dale da trči. Pokušala sam da joj objasnim, s tim da me gleda u oči (pokazujući joj kažiprstom i srednjakom na moje oči i govoreći joj: tu me gledaj kad pričaš sa mnom Učiteljice), što je njoj bilo jako, jako smešno, ali se nadurila. Imala je 37 temperaturu i zbog toga nije smela da jurca previše! Teško je zadržati na jednom mestu!

Nemam više dilemu da li ću moći da budem sa njima. Zaista hoću i želim!

Lepo su mi se javile, poslale mi poljupce, a ja, iskreno, jedva čekam da ih vidim, sledeće nedelje. Onda idu na more, pa od jula, startujemo sa 8 sati čuvanja.

Jedva čekam!

Put u Cerkno (zamalo crkno)

Toliko sam besna da ne mogu da opisem! Sinoc sam napisala post o ovoj temi, kad iskoci mi neko obavestenje da ga otvorim. I morala sam to da uradim. Ma, obavestavaju me da je vreme za placanje interneta (koji sam u medjuvremenu uplatila), pa sada kliknite ovde da se vratite na prethodnu stranu. Klikcem ja i misem i grlom ko sivi soko, al nece, mamicu mu! Na jedvite jade, vratim se na post, kad ono, obrisano sve, sem  naslova. Ajoj, boze ima li te, sat vremena sam cukala, razmisljala, da bi izgledalo lepse. Jedva sam zaspala od besa. Ne mogu da verujem sta se desilo.

Znaci, od pocetka.

 

Mahlatin post me podsetio na nase zimovanje, tj. put u Sloveniju. Nase drustvo, u kome je bio i jedan instruktor skijanja, predlozi da idem u Cerkno. Nikad culi, ali mu verujemo na rec.

 

Skupismo se ispred autobusa, ali sofera ni blizu. Vec smo trebali da krenemo, kad, eto ti starkelje, sede kose, sav razdragan upita nas gde se to ide!!! Mi u cudu, vadimo kartu pa vucemo prstom do Slovenije. Nikad ni bio , ni cuo za Cerkno, ali, instruktor ce ga voditi do tamo. Spakovasmo tonu prtljaga, ali i po autobusu, posto gosn Zika nije bas bio vican pakovanju zimskih kofera i torbi.  Prostor u zadnjim vratima je bio pun prtljaga, a i izmedju sedista, takodje. Krenusmo. Bilo je vrlo zanimljivo onima iz saraga da izlaze na piš pauze i kaficu. To im je bila dobra vezba za “plug” na skijama., ili kako se vec zove, jer,  ja nisam skijas.

Doceka nas mrkli mrak u Ljubljani. Skrenuo Zika, samoinicijativno,  desno, i zavrsismo na parkingu. Mi besni, vicemo mu da je slep kod ociju, a on, mrtav hladan, vodi svoju politiku. Onda u rikverc na bulevar, vozaci iza nas trube, mlate rukama i skidaju mu sve po spisku. Onda Zile, greskom,  otvori zadnja vrata,pa  torbe pocese da ispadaju. Opet frka u busu. Pokupismo poispadale i krenusmo dalje. Iznenadi nas i sneg u sred Slovenije, zimi!  Zika se utrtao, a mi, naivni, ne kapiramo zasto.

 

Krenusmo u opasnu uzbrdicu. Sneg ko magicne krpe, pada li pada. Na putu jedno 15 – 20 cm. Naš bus brekće, muci se, prodje prvu krivinu, mi uzbudjeni, navijamo kao da je deda na maratonu. Krenusmo u drugu krivinu, autobus zabrekta, stade i poče da klizi u desno, prema rupi od mraka! Ja slogirana, samo buljim u rupu i ne mislim nista. Muz me zgrabio za rame i kaze da ce biti sve u redu. Aha, sve u redu, mozda u nekom drugom zivotu, ali, ako zavrsimo u rupi, tesko.

 

Stade matori, iz nepoznatih razloga. Malo naheren prema desnoj strani. Panika u busu, vika, cika. Jedan  glas drekne: Tisina, polako izlazimo napolje, samo se dobro obucite! Kada smo krocili na sigurno, konstatovasmo da nema sanse da bus nastavi dalje,  sve sa nama u njemu. Napravismo plan da, zene i deca krenu prema vrhu planine do neke zaravni, a muskarci ce “zanositi” autobus u krivinama.

 

I tako, zene i nejac, krenuse u neizvesnost. Bez torbi, kapi za nos, maramica, sve to ostalo u busu. Jeza me prolazi i sada,  kada se setim svega. Plaseci se vukova, razgalamismo se. Jedino dete,  koje je plakalo u celoj druzini,  bila  je moja cerka. Malo je falilo da je istamburam, pred svima. No, umirim je da je sramota, da ima i mladje dece od nje , pa cute i šipče uz planinu. Hodasmo mi tako,  jedno sat i po , do nekog zaseoka. Zena od onog instruktora je bila sa nama, pa nas je hrabrila sve vreme    hoda,  da “nema jos puno”. Pokucasmo na neka vrata. Otvore nam dobri ljudi, prime nas u toplo, deci skuvase mleko, nama cajeve. Koje olaksanje. Pozvali smo hotel odatle, te su ovi poslali Janeza po nas. Ali, ovaj ne htede da krene a da prvo ne doveze nas autobus do gore. Otrca on u koznim cizmicama, a mi ga cekasmo. 

 

Posle jedno sat vremena, vratio se Janez,   peske. Kaze on, ne da mu Zika da vozi nas bus, jer je on ZADUZEN  za njega i boji se da ga Janez ne slupa. Ne treba da vam opisujem zensku reakciju. Psovke, pljuvacina, bes!

 

Odosmo mi u hotel, smestismo se, a nas autobus je morao drugim, mnogo daljim putem, do Cerknog.

 

Bilo je,  kako  je bilo, na ski staze nas je vozio Janez,  dok je Zika uzivao i divio se njegovim sposobnostima. Drugog vozaca nismo dobili pa su nam zubi cvokotali pri pomisli na povratak. Nikada nisam shvatila, kako ga nije bilo sramota da zimuje sa svima nama.

 

Pa dodje i taj dan, kraj naseg uzivanja. Svi pod “bensedinima” (šatro), mirni od straha, krenusmo ka Novom Sadu!

 

Prva ostra krivina, ispod provalija koju smo videli, na zalost,  jer je bio dan, autobus iznad nje, a Zika pustio volan i viknuo: Ja ovo necu izvuci! Sta neces izvuci, majku ti jebem, dreknu moj kum,  koji je inace profi vozac i vrlo krupan covek. Hvataj taj volan i motaj! Prihvati se  i kum volana, pa zajedno iskobeljase autobus iz guste situacije. Ocitao mu vakelu kum, tako da je ovaj do Novog Sada, bio miran kao bubica. Stajao bi na svakoj pumpi, tj. kad god bismo pozeleli da to uradi.

Imali smo zelju da nase putešestvije damo u novine i obavestimo ljude, a onda, kada smo zivi i zdravi stigli kuci, zaboravismo na muke.

 

Bogami, za malo ne zavrsismo u Cerknom kao crknom. E, tako, dragi moji, ako krecete busom na zimovanje, raspitajte se da li je vas vozac ikada vozio po planini, jer, priznacete, vrlo je vazno.

 

Zika je bio ravnicarski vozac, pa smo ga i razumeli, jer za planinu treba, debelo iskustvo! Nije on bio kriv, naravno, jer uvek najebe sitna riba, u ovom slucaju,  mi!

 

Srecan vam put!