Pošto je moja mladja ćerka još devojčica, nije mogla više da dočeka, pa sam danas montirala jelkicu, povadila sve ukrase za nju, lampice i ostale trtolodjije za stolove, vrata, ragastoe i police!

Prvo sam sredila jelku, pa ona, trenutno, izgleda ovako!

Onda sam poslagala ukrase za sto, stavila novogodišnjeg lava na dvosed i navukla zlatnu jastučnicu. Takodje, okačila lampice na garnišnu.

ž

Detalj sa police!

I tv je ukrašen, što da ne!

Lav sa jagnjetom je iz 1994. godine!

A u levom ćošku, pored lampe, Sneško Belić u braonkastoj varijanti i fikus bendzamin sa novogodišnjim ukrasima!

Volim sve nijanse braon, narandzasto, zelene!

I izbliza Sneško belić!

Mimin prozor!

Eto, toliko za danas! Stonjaci i salvete dolaze na sam dan dočeka nove godine, tj. svečano postavljen sto!

Kako vam se dopada ovo sve? Ja obožavam da kitim stan da sve budu u duhu dočeka nove i nadajmo se bolje, godine!

Zima 199 i neke, ne sećam se tačno! Januar mesec, odmah iza Božića. Snega, kao sada, stegao mraz a severac, fijuče li fijuče.

Tada sam vozila golfa-3. Dobar auto, star, svega, par godina.

Nas tri, rešismo da odradimo neku bioenergetsku seansu kod jednog prijatelja na Popovici. Raspitam se ja, asfaltni put do njegove kuće a i posle nje, rasčišćava se redovno, zbog žitelja Popovice a i zbog autobusa, koji redovno saobraća ovim putem.

Naravno, devojke nisu htele nešto naročito dobro da se obuku, jer idemo kolima, grejanje super radi, tako da su obule patike i zimske jakne, samo. Ja, ništa ne prepuštam slučaju, kompletna zimska oprema na meni, „za svaki slučaj“. I baš se desio taj slučaj, da mi je trebala.

Krenemo oko 6 popodne, naravno, po mraku. Tamo, dok smo se izredjale sve tri, uhvatila nas i ponoć. No, nema veze, osvetljen ceo put, bez obzira što je kasno. Mobilni telefon još nisam imala.
Krenemo mi niz put i prepričavamo dogadjaj od malo pre, put suv, sve do jednog mesta, kada put polako savija udesno. Levo kućerci, gde koji, sa desne strane padina, gola. Jačina severca nanela smet na put, oko pola metra, visine. No, prošla bih ja, da se nije uglavio jedan jugo ispred nas, a putnici iz njega su pokušavali da ga izguraju. Naravno, nisam reagovala na vreme, odnosno, nisam dobro procenila visinu snega, tako da sam se ukucala i ja iza juga, pa ni napred, ni nazad. Ovi iz juga, odoše, izguraše ga, a nas ostaviše, s oproštenjem ko „nešto“ na ledu. Da sam ja znala da ćemo se toliko namučiti, ne bih im dala da odu, već da i nama pomognu. Ali, hoćeš vraga! Drnde napred, nazad, sve po par santimetara, ali u suštini šlajfuju gume. Izadjoše i njih dve, da pomognu. Medjutim, ne znam ni sama šta treba da uradim. Pri tome, vetar užasno duva, nosi i dalje sneg, tako da smo mi sve više uglavljeni. Videla sam da je iza mene levo, jedan sporedni put, te sam smislila da bi bilo dobro da kola u rikverc smestim tu, da bi čistač snega u toku noći, mogao da ga obavi svoj posao. Strašno smo se mučile. Golf je inače, jedan jako težak auto, ako niste znali, a naročito za 1,5 ženu, koliko smo nas tri vredele tada. Ja sam verovatno, od besa vredela za pet, jer sam se toliko upinjala da guram auto, da sam mislila da će me srčka strefiti. I u jednom momentu, sine mojoj starijoj ćerki sjajna ideja na pamet, a to je da, pod prednje točkove, stavimo gumene patosnice i tako probamo da ostvarimo moju zamisao. Jaoooo, dete moje pametno, kako se ja toga nisam setila, nemam pojma! I to uradismo, i iz cuga uterah auto na onaj puteljak. Uh, sedele smo još malo u kolima da se ugrejemo, jer nas je čekao put do Sremske Kamenice, pa odatle taksijem do kuće. Nismo se bojale, jer je bilo dosta svetla a i grad nam je bio pred nosom. Tako blizu a tako daleko! Ćerka i ja smo se menjale obuće. Ona je sada bila u mojim čizmama a ja u njenim mokrim patikama. Upakovale smo se kako smo bolje umele i put pod noge do seoske kafane. Mogu da mislim kako smo izgledale nas tri, kada smo u kafančinu uletele onako promrzle, oko pola dva noću! Samo „fin“ svet u to doba sedi po kafanama pa nam uopšte nije bilo neprijatno! Pozvali su nam taksi pa smo se brzo našle u našem toplom domu. Skuvala sam dosta čaja, popile po andolčić, smestila moje golupčiće ispod „perine“ i odlično smo spavale, dosta dugo.

Sledeći dan, sunčan, ali vetar ne popušta. Moj zetonja i ja, krenusmo, njegovim dzipom, do Popovice, po golfa. Skoro da ga nismo pronašli, zato što ga je ovaj što čisti put, skoro zatrpao celog. Iz komšiluka smo zamolili za lopatu, da osposobimo i put i kola, kako bi me malo povukao da izadjem na asfalt. I taman mi to sve uradimo, neće golf da upali. Smrzla se nafta, izgleda na onoj vetrometini. Zakačimo golfa za dzip, pa me je nekako isčupao na put, ali, dalje ne ide. I tako je zezancija sa palenjem potrajala. Ne sećam se baš tačno kako sam upalila kola, ali mislim da je na guranje. No, dobro smo se proveli na onoj vetrometini! Stigoh kući srećna!

Pitala sam se samo, da li bi nam bilo teže da nismo prethodno bile na bioenergiji? Verovatno, neuporedivo teže!

Pouka: ne kreći zimi od kuće u brdo, ako ti nije nužda!

Posle jučerašnjeg bluznog dana, osvanuo je divan, sunčani, pravi zimski dan. Šetkala sam sa kučićima po dvorištu, malo se vijali, pa onda kada, kupanje, odmrzavanje i sunčanje u dnevnoj sobi.
Evo, fotkala sam golubove dok su se sladili na simsu!

Ova biljčica koja se nešto muči na prozoru je bosiljak. Malo zaboravljam da ga zalivam!

Zatim jedan pogled na dvorište, tj. na Tedijevu devojku Avu, rase haski. Tedi je obožava, bez obzira što je Ava bar tri puta veća od njega! Sedi u dvorištu zato što je kažnjena, jer nije htela da udje u stan, a trese se kao prut, jer se aklimatizovala na topao stan i spavanje pored radijatora . Vikala sam je pa je sela da me pogleda. Luda je totalno, zato što, kad god joj se ukaže prilika, pobegne gazdama, ali se i vrati. Žao mi je samo što će je garant, opaliti neka kola, zato što je zjakasta i ne zna, kao „uličari“ da prelazi ulicu.

A sada malo fotkica, pogled na ulicu i krov!

Pogled sa terase na levo!

Poznati vam pogled, pod snegom!

I pogled malo udesno, osunčan!

Večeras, Slava, Sveti Nikola! Neko slavi, neko je samo gost, a neko nije ni jedno od ta dva. Ja sam u ovoj poslednjoj kategoriji.

I oseti se na blogovima, da su svi negde poodlazili. I sve mi je nešto bljak, što god da radim. Pogledam napolje, pa se nešto zgrozim. Sneg pada, to je u redu, vetrina pravi nanose, e, to nije u redu i to me, nekako, plaši! Ono, kad fijuče vetar „kroz puste poljane naše“, to me brine i odmah se setim zavejanih putnika u smetovima, kučića koji nemaju svoj topli dom, onih ljudi koji žive u „karton“ naselju i snalaze se u svojim jadnim životima. Zato ne volim zimu! Leti je to sve lakše, pa i pticama koje imaju hrane u izobilju. Moji golubovi dobijaju svoje sledovanje svako jutro i oko podne. Voda im se redovno smrzne pa im sipam toplu, namrvim im hleba, pa se nauživaju! Hranilicu za senice još nisam napravila, na žalost. Ne znam kako to da izvedem, jer je breza zaista visoka a oni su medju višljim granama. A nemam na koga da se oslonim, jer nikoga ne interesuju gladne senice! Razmišljam i dalje, ne odustajem tako lako!

Nisam sama! Društvo mi prave ćerka i zet! Odmaraju se ovde i lepo im je. Mama se trudi da im ugodi. Veče je rezervisano za gledanje filmova. Oni na lapiću, ja na tv. Kučići uživaju u dvorištu, vitlajući se po snegu. Teško ih je razaznati jer su oboje beli. Hambo ima crnu flekicu na glavi a Tedi, kada je okrenut od zgrade, zaista se ne vidi. Crne su mu okice i njuškica. I izgleda kao meda, pošto mu je dlaka jako porasla. Bar mu nije zima. Hambo strašno trči po dvorištu i ugreje se.

Brdo snega na simsu, ponovo!

Ove fotke sam napravila malopre, medjutim, slabo se vidi ulica, koja je skroz zavejana a do ujutro, mogu da mislim kako će izgledati!

I sve je nešto mirno i bez veze! Večeras!

Svakog decembra, kako se približava nova godina, setim se dogadjaja iz sedmog razreda osnovne škole.

Dozvolili nam nastavnici da slavimo doček nove godine u fiskulturnoj sali. Uau! Kakva odluka! Svi smo se dali u uredjivanje sale. Pleli smo raznorazne kike i trake i kačili po onoj mreži u sali. Baš smo bili srećni. I muzika je bila obezbedjena.

Tih dana, deda, koji je, zajedno sa babom, živeo sa nama u stanu, se vratio iz bolnice posle pretrpljenog infarkta. Ležao je u njihovoj sobi, a nas dve smo samo uletale u njegovu sobu, da mu se javimo, da ga malo vidimo, jer, deda je bio prilično nemoćan i morao je da se odmara.

Da, da se odmara stara švalerčina! Da, da. Celog života je imao švalerke. Znala je to naša baba: takav je, šta da mu radim, bio je dobar muž, dobar otac (četvoro dece), donosio bi kući platu, nabavljao sve što je trebalo, pa neka, neka ga! To smo naravno, mi, unučići, saznali, nešto kasnije.

Bio je 28. decembar, kada sam se vratila kući, iz škole, sa ukrašavanja. Bila je nedelja. Deda se prethodno dobro naručao, legao da odmara, babi bilo dosadno pa otišla kod ćerke u posetu, moji se negde razišli, kud koji mili moji, sestra se vratila ranije kući iz škole. Zna da deda leži u sobi i šunja se, da ga na probudi! Zvoni telefon i ona se javlja: Mala, ovde milicioner taj i taj, jel imaš nekog od starijih kod kuće! Ona se jadna utrtala i odgovorila: Imam, dedu, ali on je bolestan i leži u sobi, ne može da priča! Dobro, kaže pandur, onda moramo tebi da kažemo da ti je umro otac! Mooooolim, kako moj otac, pa nije sigurno moj otac, možda je deda? A kako deda, kada on leži u sobi! Pandur je zamoli da zaviri u sobu da utvrde ko je, na kraju umro: deda ili otac! Medjutim, sestra ne sme da udje u sobu, boji se, klinka, razumljivo je. Zove komšinicu, pa zajedno, uplašene obe, otvaraju vrata od dedine sobe i vide prazan krevet. Aha, javlja ona panduru, nema dede u sobi, znači on je i izdiktirala im njegovo ime!

I sledi otpetljancija dogadjaja: Deda je iskoristio momenat kada je bio sam u stanu, obukao se na pidzamu da ne dangubi u spremanju, stavio šešir na glavu, štap u ruke i zaputio se pravac kod švalerke, koja nije stanovala baš blizu. I decembar je bio prilično hladan i snežan! Stavio je i dve pomorandze u dzepove, da se ne bruka.

Pošto nije smeo da se puno opterećuje a naročito po onoj hladnoći, nije uspeo da stigne do svoje ljubljene. Samo se naslonio na zid, uz oluk, uhvatio se za grudi i polako se spuštajući ka asfaltu, umro. Pritrčali su neki ljudi da mu pomognu, ali, bilo je već kasno. Udario ga je novi infarkt. Da li od šetanja ili od želje da vidi svoju dragu, odgovor je otišao sa njim!

Naravno, brzo su saznali za dedinu smrt i moj tata i mama i ostala, mnogobrojna familija.

Onda su nam raskrinkali dedu, jer smo se baš SVI pitali otkud deda čak tamo i šta je tamo radio. Onda je baba pukla i ispričala nam svoju životnu priču i kako je jedanput htela da namlati jednu od dedinih švalerki. No, ona je bila jedna divna, blaga, načitana žena, koja je uvek podržavala svoju decu, volela ih, imala sijaset operacija i bila pravi majstor za hekleraj! I volela je nas 6 unuka i jednog muškog, pa je iz svih ovih razloga i odustala od namere mlaćenja!

I, tako je nama, propao, doček nove godine u školi! Bile smo besne na dedu da vam ne mogu opisati. Sahranjen je 30. decembra. A 31. decembra, u babinoj sobi nas šest na gomili, gledamo tv program, obešenih noseva i psujući dedu! Baba je bila razumna, dala nam je da budemo tu, ali da budemo tihe. Aha, malo sutra. Stalno smo se nešto gurkale, pa pokrivenih usta rukama, trčale u wc da se dobro ismejemo. Pa, deca smo, majku mu, niko nam to ne bi zamerio!

Eto, deda je zbog ljubavi umro u 66. godini, a baba, dočekala, bogami 80 i neku. Umrla je pevajući od Alchajmera, koji se tada zvao ateroskleroza, dibidus!

Tako nam je bio bluzan decembar!

Ovako Tedi obožava da gleda napolje kroz prozor, kako pada sneg! A voli i da ga gricka! Bolje bi mu bilo da gleda u levo, jer je damo lepše i puno boja!

Levo je soba, koju sam ja sredila, svojim umećem, krojačice „amaterke“! Ako i primetite neke nedostatke, nemojte mi reći, jer ih vidim i ja, ali, „mlada“ sam, ima vremena, naučiću!

Sve što vidite u ovoj sobi, a što se zove navlaka i prekrivač, sašila sam ja u ovih nedelju dana, uz sve ostale „neradničke“ poslove jedne domaćice!

Pa, nekom će se svideti, nekom neće, ali, to je mojih ruku delo, na šta sam ponosna, a najvažnije je da je i vlasnica ove sobe PREZADOVOJNA! Dobila sam veliko HVALA! A svidja se i Tediju! Samo čekam da vidim „kereće“ tragove, po belom prekrivaču! Eto, to je to!

I za kraj, pozdrav od Tedija sa snegom iza ledja. Brdo se u medjuvremenu povećalo za sigurnih deset santimetara!

Pljosnati Tedi!

Ne radim više u zlatari. Trenutno ne radim ništa, što bi rekli oni muževi, čije su žene domaćice, kada ih neko upita šta im radi žena!

Moja prva nedelja nerada je prošla radno, tj. u detaljnijem spremanju stana. Ono što najviše mrzim, to je detaljno spremanje kuhinje, što podrazumeva izmicanje frižidera, šporeta, brisanje kuhinjskih elemenata „od gore“ i iznutra, vadjenje sadržaja istih, otapanje ono malo friza što imam i to, uglavnom praznog. E, to jedino nisam uradila, jer se još psihički pripremam za to.

Obavila sam i detaljno spremanje kupatila. Pobacala brdo nekih flašica kojima je istekao rok upotrebe, polupraznih i praznih, kutijica od kreme i sasušenih dezodoranasa u sticku, koji će, možda jednom trebati, za ne daj bože. E, pa neće, bogami, bar meni! Naravno, spremala sam i druge delove stana, u krug!

U drugoj neradnoj nedelji, nam se, naš kućni ljubimac, Tedi, razboleo! Stradala mu prostata, tako da sutra prima sedmi antibiotik. Bolje mu je, hvala bogu.

A zima nikako da se prikaze u svoj svojoj belini. Ne volim je, moram priznati, ali je to mnogo bolja i lepša varijanta od ove trenutne. Kiša, blato, magla, kiša, blato, magla, vlaga! E, ta slika mi se prilično gadi, pa sam pronašla jednu lepu i za vas.

U utorak me je spopala želja za šivenjem. Nadobijala sam od kume silna dekorativna platna, pa sam rešila da ćerkinu sobu „presvučem“, od glave do pete!
Nakon odabira platna za jastučnice i krojenja, krenula sam sa šivenjem! Aha, mislila sam samo!
Mašina nije bila spremna za rad, a šta joj je falilo, nije htela da mi kaže! Satima sam pokušavala da otkrijem u čemu je caka i uspela sam! To veče sam sašila nekoliko jastučnica. Sledeći dan, nastavak, ali, opet mašina zabušava. Opet satima detekcija kvara i uspeh, posle tone izgubljenih nerava. Uspela sam da odradim 11 navlaka, što pravougaonih, što okruglih, što oblika bonbone. Zatim, tri ogromna jastuka stavila u jednu navlaku, pa to stoji na nekim niskim elementima kao dušek od gore, a ima i suknjicu. Zatim je napravljena navlaka za toaletni sto, koji se sastoji od tri elementa od braon drveta, a ne treba da se vide. I tako, odradih i to, a za zasladak me čeka, prekrivač za krevet. Za njega mi treba jedno celo popodne, pošto mora da se sastavlja iz tri dela.

Eto, tako prolaze neradnici! Stižu da se posvete i nekim, lepim stvarima. Da ne spominjem koliko sam kiflica i raznoraznih djakonija napravila u ove dve nedelje, obavljala razna trčkaranja po gradu, odnosno bila „spoljni momak“.

Kada sretnem neke poznanike i prijatelje i pitaju me šta ću dalje raditi, ja im uglavnom odgovorim, naći će se već neki posao i za mene, ali u novoj godini. Planovi postoje, tek toliko da mi se ne brinete! A tu je i „penzijetina“ koju sam zaradila za 35 godina šljakanja.

Za sada uživam u kući, dočekujem i ispraćam ćerku, trudim se da joj ugadjam, čekam drugu ćerku i zeta za sledeći vikend, jer ovog, psi nisu smeli da se sretnu, zbog bolesti našeg ljubimca, za šta nema razumevanja njihov ljubimac! No, videle smo se nas tri, na brzaka!

Čekajući sneg, puno vas sve pozdravljam!

Kiša lije, neprekidno, već puna dva dana i dve noći! Pa, dokle, Sveti Petre ili kako se već zove taj svetac koji reguliše vreme?

Tmuran, prohladan dan. Vlaga se uvukla u kosti.

Širim veš na terasi, jer, jednostavno nemam dovoljno radijatora na koje bih nakačila sav veš koji sam oprala. Kada se jedna tura osuši, onda ovaj sa terase premeštam na toplo i tako redom, pretpostavljam, kao i sav normalan svet.

Elem, dok sam širila veš, čujem ptičice kako, veselo čavrljaju i pevaju, samo njima znane pesmice. Ne mogu da verujem. Uhvatih sebe kako mi se usne razvlače u osmeh. Naginjem se preko ograde i zagledah se u brezu. Senice, njih 5 – 6, preleću sa grane na granu. Igraju se vije, čini mi se! Pri tome, zaista uzivaju, rekla bih, po njihovom cvrkutu. Opazih jednu, kako se okačila na granu i kljucka brezino seme, koje, pretpostavljam, nije otpalo.
Otrčah po fotoaparat i uhvatih je, onako kako sam je ostavila.

Bila je ozbiljno „zaradjena“ skidanjem semenki. Sva sreća. Nadam se da je vidite, na sredini fotke, sa žutim perjem na stomaku. Preslatka ptičica. Zamislih se nad njenom sudbinom i zapitah se, šta je to što je nateralo da ostane baš ovde, gde zime znaju da budu veoma hladne, gde mraz zna da drži i po mesec dana zaledjene grane i sve po čemu se hodi i radja neku hranu za ljude i životinje? Zašto je ostala tako verna ovom podneblju, kada na jugu, ima izobilje hrane, sunca i vode?

Pročitah više o senicama i svim ostalim ptičicama koje ne odlaze u toplije krajeve i oduševih se saznanjem, da o njima vodi računa Gradsko zelenilo i postavlja im hranilice po parkovima. To mi je dalo odličnu ideju da napravim i ja hranilicu na „nase“ senice i vrapce koji svrate na breze i grmlje u našem dvorištu!

Pokušajte i vi da spasete po koju „vernu“ senicu da dočeka proleće u „svom“ gradu!

Bila sam na kraju devetog meseca trudnoće sa mladjom ćerkom. Juli mesec, opasna žega. Donesoše kumovi za večeru tatarski bifstek. Kako su oboje bili veliki gurmani, bio je veoma ljut.
Ja, velika, već kao ladja, jedva sam se kretala. Em vrućina, em, na četvrtom spratu bez lifta, em jedno detence koje treba da napuni 4 godine za koji dan i na moru je sa mojim roditeljima i treba da stigne svaki dan. Sva sam raspilavljena i dosta mi ovog velikog stomaka i jedva čekam da beba izadje. Ledja su me rasturala, nisam više znala kako da sedim a kad legnem, nisam znala kako da ustanem.
No, bilo kako bilo, stigla večera. Počeli mi da klopamo, ljuto, sve suze udaraju na oči. Kuma je dobila malo po nosu, jer nije imala obzira da trudnica treba da jede, takodje. Samo sam molila boga da me ne snadje porodjaj te noći, posle njihovog odlaska, jer sam znala šta me čeka u porodilištu. Pilo se vino, naravno. Ja, jok! Razišlo se društvo u kasnim satima. Rasklonila ja sve, oprala sudove, kao da sam nešto slutila.
Legla u svoju sobu, uzela knjigu. Muž, dobro napijen, legao u dnevnu sobu. Vrata zatvorena ali se, ipak, čuje „rika lavova“. Kad, oko pola dva, osetim ja „nešto toplo“, kako mi se razliva ispod spavaćice. Aha, znala sam, pomislim u sebi, znala sam. Sigurno je onaj LJUTI TATARSKI, izazvao porodjaj! Ajao, majko mila, kako li će mi biti posle kristiranja!
Počeh ja da dozivam onog lava iz dnevne sobe. Vikala, vikala, te sam na kraju pomislila da će mi pre doći komšinica ispod mene, nego rodjeni muž! Posle dranja od nekih 10 minuta, ismejah se usput, ulete on u sobu, sav rasčupan: Šta je bilo? Ja, sva u „potopu“, mrtva hladna, kažem mu: Još ništa nije bilo, ali će biti, počeo mi je porodjaj! Dodaj mi, molim te peškir, da stignem do kupatila a da pri tome ne napravim trag, do istog! On, sav u zabezeku, vikne: Koji porodjaj, koji vodenjak? Ja u smeh! Pa počnem da mu spelujem: Tašo, p o č e o m i j e p o r o d j a j, p u k a o m i j e v o d e n j a k, d o d a j m i p e š k i r! On me i dalje gleda bledo, dok nisam podviknula, sva skomolela od smeha i nemoći a bogami i bolova, koji su već počeli! On se ustrčkao, ne zna u koji zid udara, navodila sam ga kao one male automobilčiće na daljinac i jedva dobih traženi peškir! Spremismo se za bolnicu. Nije on ni došao k sebi. I celim putem, od Sr. Kamenice do porodilišta, morala sam da mu govorim gde da skrene i gde da stane. Molila sam boga da ga još i panduri ne zaustave. Znate u kakvom je stanju bio, kada se uopšte ne seća puta do bolnice, priznao je kasnije, kada smo prepričavali veče pre mog porodjaja.

Stigosmo do bolnice. Pozdravismo se i ja ostah. Pravo da vam kažem, nisam se ni setila tatarskog bifsteka, od sve one muke tamo.

Porodila sam se, teže nego sa prvim detetom i mnogo je duže trajalo! Moja ćerka je došla na ovaj svet u 9,15 h! Zdrava, normalna i prilično velika za devojčicu, 3710 gr i 52 cm. Verovatno je i bifstek uticao na njenu težinu!

Ali, činjenica je i to da ona jako voli da jede ljuto! Tatarski bifstek je čudo!

EVO ADRESE NA KOJOJ MOŽETE POGLEDATI ONE PREDIVNE SAPUNE A I KUPITI IH USKORO NA „VAŠARU“ NA SAJMIŠTU, od 20. do 30. decembra, U NOVOM SADU:

http://picasaweb.google.com/jasamgoran/SofiSapuni#

]]> http://dudaelixir.wordpress.com/2009/12/08/uticaj-tatarskog-bifsteka-na-porodjaj/feed/ 18 dudaelixir porodjaj http://dudaelixir.wordpress.com/2009/12/05/pudrijera/ http://dudaelixir.wordpress.com/2009/12/05/pudrijera/#comments Sat, 05 Dec 2009 19:48:32 +0000 dudaelixir http://dudaelixir.wordpress.com/?p=869 ]]>

Pronadjoh je u jednoj torbici, koja se ne otvara baš često! Setih se detinjstva i vremena kada se mama spremala i šminkala za neku posebnu priliku.

Sestra i ja smo, uvek, jedva čekale da dodje taj trenutak. Nanosila je krejon na kapke, malo ruža na obraze, isti na usne i na kraju, vadila je pudrijeru, iz njene futrole. Otvarala je već uvežbanim pokretom. Pufnicu, par puta lupnula po puderu i nanosila ga na čelo, vrh nosa, bradu i malo, na vrat.

Nas dve smo to gledale sa puno interesovanja i gurkale se, i smejuljile. Kako bi mama nešto upotrebila, tako je to isto vraćala u mali neseser, a nas dve bismo se bacale na to, kao male hijene. Volele smo da mirišimo puder i ruž. Ruž za usne je zaista imao miris ruže i bio postojan. Znamo nas dve to vrlo dobro, jer, kada bi mama odlazila u grad, nas dve bismo uzimale njenu šminku i mackale se. Izgledale smo kao klovnovi. Pri tome, jedna od nas je uvek virila na prozor da vidi da li se mama vraća. Kada bi je ugledala na ćošku, oko 50 m od naše zgrade, viknula bi IDE, što bi značilo, brzo skidanje šminke. Krejon bi se vrlo brzo i lako skinuo, dok ruž nikako, trljale smo usne, skoro do krvi, ali se karmin nije skidao. Čim bismo čule kako se otvaraju ulazna vrata, pravile smo se da se igramo. Znale smo da mama zna šta smo radile, ali ni jedna strana nije pravila pitanje oko toga. Sve dok ne bismo „slomile“ krejon ili
pritisnule ruž u poklopac, ne spustivši ga prethodno. Sve u žurbi!

Ova pudrijera je od srebra i vidi se, prilično je stara. Sećam se, u to vreme nije ni bilo da se kupi drugačijih pudera, nego samo onih u prahu. Prodavali su se u kesicama, iz kojih se puder sipao u pudrijeru. Naravno, nije bilo mnogo nijansi. To su bila vremena kada se cenio beli ten kod žena. Boja alabastera je bila na ceni! U svakoj ženskoj tašni, morala je da se nadje i pudrijera. Bilo je vrlo važno, da ti se nos ne sija. Zašto baš nos, nemam pojma. Pretpostavljam, da je bilo bitnije primetiti usne.

Puder ne koristim, ali mi je bilo drago da držim ovu malenu pudrijeru i setim se mame i njenog rituala šminkanja!

]]> http://dudaelixir.wordpress.com/2009/12/05/pudrijera/feed/ 20 dudaelixir Resize of IMG_3320 Resize of IMG_3321