Sećate ga se, sigurna sam! I uvek ostavi na mene snažan utisak. Verujem da u životu može da se desi ljubav na prvi pogled. I verujem u tu neku hemiju izmedju dvoje ljudi, koja ih totalno poremeti.  I sigurna sam da, kada nas tresne u nekim zrelijim godinam, kao što je Moli i Frenka u ovom filmu, ipak, prevlada razum i pored sve patnje i želje da budemo  zajedno i da se volimo.

No, kao što to obično biva, ako osoba ima  imalo savesti, priznaće „greh“, a to znači kraj braka,  koji je možda i priželjkivala, a sa druge strane, ipak, tuga zbog svesnosti da će do kraja, ipak, doći.   Teško da neko od povredjenih supružnika može olako da predje preko prevare, bez obzira što nije bila sexualnog tipa. Čini mi se da su ovakve, kao što je bila u filmu, još jače,  zato što ih želja i razmišljanje o sexu i dalje drži nekako u vezi. Da Frenk nije otputovao, sigurno bi nastavili da se vole, ali, u dogovoru sa Moli, prekidaju vezu, on odlazi i ne objašnjava Moli da ga je žena napustila, kada joj je priznao za aferu.  Moli ne stiže do njega da se pozdrave, i pored molbe supruga (koji je oprostio prevaru) da ne ide. Naravno, ovaj njen postupak bio je dovoljan za razvod i njenog braka.

Sreću se, ponovo, za Božić, u istoj prodavnici knjiga, svesni da se njihova ljubav nije ugasila! Ja, raspilavljena, gledam kraj i smeškam se.

Živela ljubav!

Ne znam koliko su moji izludjivali od mojih navika, ali, znam da im nije bilo baš lako.

Imala sam nekih 5,5 godina, kada sam otkrila uvijanje kose, prstom. Odvaja bih pramenove, namotava lih na prst i tako ih ostavljala. To bih uradila sa celom kosom. Izgledala sam kao crnkinja. Onda bih sve to rasplela, pa ponovo. Mama me je opominjala da to ne radim, da se ne čupam, da će otpasti kosa, ali, avaj, nije pomagalo.

Naročito je bilo izraženo kada sam ležala u dečijoj bolnici, šest nedelja. Klinka, koju ništa nije bolelo, koja je dva puta dnevno dobijala peniciline, koja je bila odvojena od roditelja prvi put u životu, koja nije htela da plače ni kada je dobila batina od mame, ni kada ih je videla kako dolaze u posetu. Stajali su iza stakla, na terasi, a njoj su se oči caklile. Tata mi je doneo naočare za sunce, jer, išlo mi je u oči BAŠ kada su dolazili da me obidju. I videli su moju „zatalasanu“ kosu. Znam šta me je tada tištalo, ali, to je prešlo u naviku.

Puberteta se baš i ne sećam, naročito. U stvari, bila sam ošišana dosta kratko, sa onim repovima pozati. Da, da, setila sam se, pa njih sam uvijala.

Posle gimnazije, već poraslu kosu, počela sam da grickam. Sve ono što sam mogla da dovučem do zuba, bilo je odgriženo. Zašto, pojma nemam. Verovatno mi je kosa bila „kriva“ za sva nezadovoljstva.

Onda sam se ošišala na kratko i takva sam i dan danas, s tim što sam plava.

Jedino kada su mi deca bila mala, nisam stizala da obradjujem kosu. I, onda se desila tragedija sa roditeljima, što je bio opasan okidač za „osvetu“, na glavi. Počela sam sa čupanjem kose. Imala sam ćelave pečate na glavi, gore na temenu. Frizerka se mučila da mi to sve zataška, molila me da to ne radim, ali, ja, prosto, nisam mogla da se rešim toga. Čupanje kose me je umirivalo, a da li je bolelo, očigledno nije, jer, bol, koja je bila u meni, bila je jača.

Onda sam se opet ošišala, još kraće, ali, ni to nije bilo dovoljno da prestanem sa čupanjem. Predeli iznad ušiju, prema pozadi, bili su skoro ćelavi. Tadašnji moj frizer, nije bio baš od poverenja, pa je uspevao da me obruka pred svim mušterijama, pitanjem: pa šta to uradi sa glavom, ženo božija? Znaš li ti kakve rupetine imaš? Da, da, upozorila sam ga, diskretno za te rupetine, da ćuti, da ne naglašava pred svima, medjutim, nije izdržao, a ni ja kod njega. Prestala sam da idem kod frizera i uzela makaze u svoje ruke. Sama se šišam, sama se farbam i šlus. Godinama sam bila mirna, bar što se kose tiče, no, u posednje vreme, ponovo su ruke počela da rade po njoj. Čupkam šiške, tako da su prilično proredjene.

Znam, nije to dobro, ali, sa smanjenjem pritiska, pod kojim sam trenutno, prestaće i ove loše navike.

Imate li ih vi?

Reći ćete NEKA, PLAČI, TREBA PO NEKAD „OTVORITI VENTIL“, BIĆE TI LAKŠE, medjutim, počela sam da plačem na sve i svašta. Toliko se unesem u sve što gledam, kao da sam akter dogadjaja pa onda, krene reka. Svesna sam toga da je to samo film, ali, ne vredi. Pogadja me svašta: smrt deteta, tuga majke i oca, smrt roditelja, smrt životinje, ako gledam neku emisiju na Animal planetu i vidim da, recimo lav stiže neku aktilopu da bi zadovoljio svoj nagon, hoću da crknem od muke. Znam, prirodno je, ali ne mogu da se obuzdam, znoj me oblije, tuga me savlada i onda plačem, plačem, plačem i… taman se saberem, uletim u neku seriju ili film, forenzičari (obožavam ove serije), na primer, krenu da seciraju leš, otvore ga kao knjigu a meni pripadne tužno i ružno i okrećem glavu, pokrivam oči. Zašto odjednom to više ne mogu da gledam, a do skoro sam mogla? Sve moguće operacije koje su se prenosile na tv, ja sam odgledala „mrtva hladna“ a sada se ježim.

Stvarno sam se jako raspekmezila i ne volim što sam takva.

Tužno mi je kada treba Hamba da ostavim samog kod kuće, tužno mi je što su mačke u dvorištu i što nikada nisu osetile toplinu sobe, tužno mi je što neće više da spavaju u kući koju sam im napravila, tužno mi je što vrapci nemaju šta da jedu, tužno mi je što ima mnogo pasa lutalica, tužno mi je što ima toliko nezbrinutog sveta u ovim hladim danima. Tužno mi je što sam stalno tužna, a toliko volim da se smejem. Ne pomaže mi društvo, nikako, samo bih da sam sama. Pokušavala sam i da se družim, ali, totalno sam nezainteresovana, ne učestvujem u diskusiji. Sve mi je besmisleno.

Ustajem ujutro bezvoljna, odradjujem sve što treba, onako mehanički, ni sa kakvim ushićenjem ili zadovoljstvom.

Ovaj „pekmez“ nema poseban razlog, baš naprotiv! Znate šta me čeka u martu, šta me čeka u junu, a ja sam u ovakvom stanju! Baš sam besprizorna! Da me čovek ne poželi u svojoj blizini.

Ako totalno „ne iscurim“ sa suzama i ne završim u ludari, pisaću i dalje.

Puno pozdrava od „pekmezare“ Dude!

Krkalo se svašta. Danas je konačno, pojedena i poslednja sarma, pojedeni kolači, pečeno meso i ruska salata. E, vala, dosta je bilo. Od sutra smo svi na dijeti. Malo smo se opustili, valjalo je za praznike, no, stežemo kaiš i prelazimo na zdravu ishranu.

Evo, već je deveti januar a ništa se bitno nije promenilo, sem, što su utihnule petarde. Doduše, klinci pronalaze još po koju koja je propala kroz probušen džep od jakne.

Promenilo se i to, što smo svi stariji. Više ne mogu da pričam da imam 58 godina, kada sam bliža 59. E, to mi se baš ne dopada, ali je istina i to surova. Kada se setim moje majke, koja je umrla od povreda zadobijenih u saobraćajci, pre 22 i po godine, imala je 56 godina i bila je vrlo slična meni. Tako mi bar kažu oni koji su je poznavali tada a mene gledaju sada.

Bila je žena zmaj. Sposobna za sve i svašta, od šivenja do zidanja. Nisam baš u svemu na nju, ali, nisam ni daleko. Ona je imala pored sebe životnog saputnika, sa kojim je i otišla na onaj svet, a ja sam skoro više sama, nego što sam bila u braku. Fale mi još dve godine da bude fifti – fifti. No, ispričah to da spomenem da sam nadživela godine moje majke, a ja sam onda imala 36, pa mi je ona izgledala kao prava baba. No, moguće je i da ja deci izgledam tako. Ali, kada se „namontiram“ izgledam mnogo mladje.

Medjutim, penzija je učinila da više ne moram da se šminkam svaki dan. Samo malo obrvice, obraščiće i usne i to je to. Koliko provedem vremena u gradu, dovoljno je. Pristojno obučena, više ležerno,  nego elegantno, zato što dosta pešačim i sve mora da mi bude udobno i toplo.

A kako ste mi vi u novoj godini?

U iščekivanju tog dana, želim vam divan Badnji dan i čestitam vam Božić, sa željom da ga proslavite u krugu najrodjenihih u miru i blagostanju:

Mir božiji, Hristos se rodi!

Ljubim vas!

Trg slobode za doček 2012. godine

Istog momenta me obli znoj i udari mi bes u glavu. Ona knedla mi stala ugrlu i jedva prozborih, pitanjem:

- Da li ste vi to poskidali sve lampe sa trga zbog dočeka nove godine,  pa ih sada vraćate?

- Da, odgovori električar, vraćajući pogled ka žicama.

- Ne mogu da verujem da ste i lampe skidali zbog šake idiota, besposličara, uništitelja, vaspitno zapuštene omladine. I sada mi je jasno, zašto su mi ljudi pričali da je na trgu bio mrak. Da im jebemsvepospiskuimajkuiocaicelufamiliju!!! Neću se izvinjavati zbog psovki, jer, ne mogu da se smirim. Videla sam da su i klupe počeli da vraćaju. Pa nije to mali posao, a sem toga i košta. Angažovane su  službe da ih sve poodvrću  i sklone, tj. odnesu , a sada da ih vrate i pozavrću. Žardinjere sa cvećem su odneli duž Njegoševe ulice. Ajde, da to i razumem, ali kandilabre i klupe, ne mogu da verujem. Znam da je jedini razlog sklanjanja UNIŠTAVANJE NAŠE, ZAJEDNIČKE IMOVINE. Ja sam očajna, ne mogu da verujem da postoji takav nesvet kome je jedini cilj u životu da RAZBIJE, SLOMI, POCEPA, ISPIŠA, ZAPLJUJE, IZUDARA HOMOSEKSUALCE, koji, ruku na srce, nikome zlo nisu učinili. Krivi su samo zato što imaju drugačija sexualna opredeljenja. Pa, da immamicumamicinu! U kakvoj mi to državi i dalje živimo, pitam se, očajna!

Trg slobode

Na trg je pred novu godinu, postavljena ogromna žardinjera visine oko dva metra, a čini mi se iste dužine i stranice kvadrata. U nju je posadjena ogromna jelka, koja je dosezala do polovine prvog  sprata Vojvodjanske banke (siva zgrada na uglu na desnom ćošku, ugao Njegoševe ulice). Bio je to poduhvat, dovući to sve, postaviti toliku jelku. Onda su stigli ukrasi. Okićena je fantastično, ogromnim kuglama, trakama, pa i manjim kuglama. Svaki dan, ukrasa je bivalo sve manje, da bi, na sam dan dočeka nove godine, stajala ogoljena jelka.

Dakle, opet nemam reči od bagre koja se drzne da pelješi nešto što nema veze sa mozgom. A pitam se, šta radi komunalna policija, koja u stvari samo špacira ulicama, ili sedi po kafićima, a bogami, vuče dobre plate. Svaka čast onima koji su ih izmislili da ih mi plaćamo, svaka čast! Lepo je šetati u toploj uniformi, sa punim novčanikom, a bez ikakvih obaveza. Kad god im se obratite nekim pitanjem, oni odgovaraju da BAŠ TO nije u njihovoj nadležnosti. Bljak!

 I mi smo za članstvo u Evropsku uniju. Pa ko će nas hteti ovako zapuštene, upuštene, nevaspitane, destruktivne.

Na žalost svih nas, koji nemamo u krvi destrukciju, Evropa i svet nas gledaju kroz šaku takvih idiota.

Pitam se, ako jednog dana i udjemo u Evropu, da li će nas oni dovesti u red ili će nas još gore popljuvati. Kako stati na kraj divljaštvu?

Ja ZNAM i niko me neće ubediti u suprotno, da sve ono destruktivno, dolazi ISKLJUČIVO iz kuće. Ne treba očekivati od ŠKOLE čudo, već od roditelja ili staratelja, već, šta ko ima.

Zašto moja deca nikada nisu ništa slomila, zašto moja deca ne pljuju po ulici, zašto moja deca ne pišaju po ulazima, haustorima i ćoškovima, zašto moja deca ne ispisuju grafite po zgradama, zašto moja deca osudjuju sve ono što osudjujem i ja? Zašto moja deca moraju da gledaju sve to što nije za gledanje? Zašto moja trudna ćerka mora da se doživljava stresove od petardi, evo, gotovo dva meseca već?  Kak o se roditelji odnose prema svojoj deci, klincima, i kakva je to nebriga? Da se ja pitam, ja bih im oduzimala decu, na odredjeno vreme, pa da vide kako treba brinuti i čuvati decu.

Zašto se ne preduzme nešto,  da se ovim divljacima stane na put i da konačno, živimo i čuvamo ono što je naše, ZAJEDNIČKO? Pa, sve to što imamo LEPO, postoji zbog nas, da uživamo i ponosimo se našim divnim gradom.

Dakle, destruktivci, okrenite se sebi i svojim porodicama, uništavajte ono što je u vašim domovima, pa da vidite kako ćete živeti sa slomljenim nameštajem, islupanim sijalicama, popišanim krevetima, popljuvanim podovima. Samo napred!

Dunavski park

Sećate li se 2010.  godine, dok je Ivan imao još svoj blog, pisao je divne mini romane.

 Slobodno iznesite svoje mišljenje!

Ivane, slobodno se oglasi i ti. Kako ti se danas dopada ono što si napisao pretprošle godine?

Kej žrtava racije

Posle burnog dočeka nove godine u Novom Sadu, osvanuo je predivan, sunčan, hladan dan.

No, kako ja od dočeka ne očekujem baš ništa, isto nije očekivala ni moja ćerka, pa smo zajedno buljile u ekran i tešile Hamba. Trudnica je sa budućim suprugom i društvom, dočekala novu godinu na Kopaoniku. Juče im je padao sneg i bilo tmurno, a danas je divan, sunčan, dan.

Pošto sam obavila rekapitulaciju protekle godine, sada ću da vam poželim nešto u novoj godini. Neće to biti ništa što vi već ne znate.

Pre toga, navikla sam da vam pokažem kako sam okitila dnevnu sobu, kutak po kutak!

Pošto ništa nisam nameštala za fotkanje, nemojte zameriti ako nekoj stvari baš i nije mesto na fotki!

kutak iza vrata

ove godine veštačka jelka, koju baš ne volim, ali, šta je, tu je

jelka, i ukrasi oko nje

i naš matorko od tv je malo doteran

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

i ceo zid, ali ne može da stane ceo!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stolovi i trpeza, biće naknadno fotkani!

 

Sve nešto čeprkam po glavi, hoću da pronadjem neke „nikada izrečene reči čestitanja“, pa ne umem. Zato ću vam poželeti SREĆU, u svakom obliku, ili, bolje rečeno, kako je vi zamišljate. Poželeću vam, ZAISTA, da budete zdravi, ma kako to zvučalo otrcano. Onaj, ko je preležao tešku bolest i ozdravio, zna da ceni zdravlje. Da mu verujemo na reč i ne proveravamo! Zato, pamet u glavu (to se naročito odnosi na mene, jer, nisam održala obećanje vezano za grudi, ali, hoću, želim i učiniću, nisam zaboravila)!

Želim vam, dragi moji divni prijatelji: Zelena, Ćakulava, Sanja Kokice,  Dolly bel,Advokatice,  Perlice, Saro, Afrodita, Miro (Agroekonomija), Verkićko, Charolijo, Sanja (Dekina), Deko, Alex, Branko, Ivane (Hiljadarko), Stevo, Nenade, Exx, Milina, Tatjana, Labilna, Shunjalice, Bensedinko, Saša, Veco, Neno, Breskvice, Marko, Zorice, Baklavice, Sindžo, Saveta i svi ostali, koji posećujete moj blog, a zaboravila sam da vas spomenem,

da vam se u novoj godini dešavaju samo lepe stvari i da ne dozvolite da se „džombe“ usele u vaše stomake.

Želim vam, od sveg srca i iz dubine duše, sve najlepše!

Ljubim vas i grlim isto, kao što sam to činila i tokom cele ove godine!

 

 

 

 

 

I tako, iznenadih se ja jako i danas odoh na poštu da preuzem nagradu. Jako sam se obradovala šoljici sa kaficom unutra.

Još više sam se iznenadila, kada sam stigla kući, stavila cvikere i pogledala fotke na istoj. Pa, to su bili fotke naših recepata. Prepoznah i svoje, naravno. Ostali su, pretpostavljam, Sanjini ili nekog drugog.

Evo i šoljice:

šoljica iz jednog ugla

i šoljica iz drugog ugla