Pre neki dan, šetam sa Hambom po kvartu, čekajući prijateljicu. Ispred mene, momak u invalidskim kolicima. Skreće desno, a mi polako za njim. Dodjoh do mesta gde sam trebala da predjem ulicu i krajičkom oka primetim momka u invalidskim kolicima, kako se zaglavio u pesku. Naime, neki pametnjaković je rešio nešto da uradi pametno, ali nije imao i dovoljno pameti da vrati kocke koje je izvadio pa su kolica upala u duboki pesak. Potrčala sam, ne znajući ni sama kako da mu pridjem a da ga ne uvredim.
Pitam ga: Dušo, mogu li nekako da ti pomognem? Kaže on: Ma, zaglavio sam se, pa ne mogu da se isčupam. Uhvatim kolica za drške, podignem ga malo i poguram prema napred. I začas posla smo rešili problem.
Zahvalio se on i otišao!
Razmišljam o tome koliko puta sam naišla na prepreku dok sam šetala sa mojim unukom, ulicama grada. Ne možete ni da zamislite kakve su ulice, dok ne uhvatite kolica u ruke. Grbavo, oni “valovi” od oluka napravljeni u razmacima od 30 – 40 cm, pa svakih pet šest metara. Da otkačiš. Da dete dobije potres mozga. Pa, u manjim ulicama, gde je problem parkinga nerešen, kola parkirana do fasade. Znači, morate biti pravi madjioničar da savladate sve prepreke, pomoću raznoraznih trikova a da ne povredite dete. UŽAS!
Niko ne misli na invalide i dečija kolica, definitivno. O tome sam već pisala, sigurna sam. Znate i sami da u 90 % zgrada invalidi ne mogu da udju, a probijanje po uličicama je onemogućeno. Ko je za to kriv?
Niko, naravno, jer za sva važna pitaja u našem i vašem gradu, NIKO NIJE KRIV.
***
U mojoj ulici, srušena je kuća pa se na tom placu zida zgrada. Kuća, koja je ostala do tog placa, pretrpela je ogromna oštećenja, tačnije, ceo zid od spavaće sobe je urušen. Bilo je to i na televiziji.
Izvodjač radova je OBEĆAO, mrtav hladan, da nema nikakvih problema, da će čoveku nazidati zid i gotovo, tačka.
Prošlo je od tad, otprilike dva meseca, nova zgrada se već nazire, a nazire se i nameštaj u spavaćoj sobi kuće koja je stradala. Koga za m*da? Inspektore ili onog debelog, zadriglog lažova koji je obećao novi zid?
***
Ima još, nije tako strašno, ali me nervira.
Kapija ispod zgrade u čijem dvorištu ja živim, mora da se otvori širom, da bi gospoda, koja imaju džipčine, mogla da izadju iz svojih garaža. Naravno, otvore kapiju, izadju i ostave je tako razjapljenu.
Ne mogu da verujem da su takve lenčuge da izadju iz svojih kola i zatvore je. Svaki dan, JA, BAR TRI PUTA, zatvaram kapiju za lenčugama, samo zato, što tako razjapljena pruža priliku i lutalicama dvonožnim i četvoronožnim a i lopovima, pregled dvorišta i stanova koji direktno gledaju na ulicu.
***
Neću vas više daviti, jer idiotizama ima na pretek.
Ima i lepših tema, pa ću malo da se “hvalim”!
Sve u svemu, počeh o pomoći invalidu! Svaki dan učinim bar jedno dobro delo. Ili pomognem nekoj staroj osobi da nosi tešku torbu, ili prevedem nekog preko ulice, ili pomognem pri silasku niz stepenice u pothodniku invalidu, jednostavno, sve tražim pogledom onog kome je pomoć potrebna. Da li je to baš normalno? Ne znam, ali znam da, isto tako, nahranim bar jednog psa lutalicu, sipam im vode na jednom ćošku gde stoji posuda, a i ovde imam crnu macu, koju hranim.
E, pa, to sam htela da vam kažem! 
