Ne mogu sebe da prepoznam. Kako sam svaki dan sve starija, sve sam teža i sebi i drugima. Sva sreća, pa, te-ve program pratim, uglavnom, sama, pa mogu da se “otkinem” od plakanja.
Reći ćete NEKA, PLAČI, TREBA PO NEKAD “OTVORITI VENTIL”, BIĆE TI LAKŠE, medjutim, počela sam da plačem na sve i svašta. Toliko se unesem u sve što gledam, kao da sam akter dogadjaja pa onda, krene reka. Svesna sam toga da je to samo film, ali, ne vredi. Pogadja me svašta: smrt deteta, tuga majke i oca, smrt roditelja, smrt životinje, ako gledam neku emisiju na Animal planetu i vidim da, recimo lav stiže neku aktilopu da bi zadovoljio svoj nagon, hoću da crknem od muke. Znam, prirodno je, ali ne mogu da se obuzdam, znoj me oblije, tuga me savlada i onda plačem, plačem, plačem i… taman se saberem, uletim u neku seriju ili film, forenzičari (obožavam ove serije), na primer, krenu da seciraju leš, otvore ga kao knjigu a meni pripadne tužno i ružno i okrećem glavu, pokrivam oči. Zašto odjednom to više ne mogu da gledam, a do skoro sam mogla? Sve moguće operacije koje su se prenosile na tv, ja sam odgledala “mrtva hladna” a sada se ježim.
Stvarno sam se jako raspekmezila i ne volim što sam takva.
Tužno mi je kada treba Hamba da ostavim samog kod kuće, tužno mi je što su mačke u dvorištu i što nikada nisu osetile toplinu sobe, tužno mi je što neće više da spavaju u kući koju sam im napravila, tužno mi je što vrapci nemaju šta da jedu, tužno mi je što ima mnogo pasa lutalica, tužno mi je što ima toliko nezbrinutog sveta u ovim hladim danima. Tužno mi je što sam stalno tužna, a toliko volim da se smejem. Ne pomaže mi društvo, nikako, samo bih da sam sama. Pokušavala sam i da se družim, ali, totalno sam nezainteresovana, ne učestvujem u diskusiji. Sve mi je besmisleno.
Ustajem ujutro bezvoljna, odradjujem sve što treba, onako mehanički, ni sa kakvim ushićenjem ili zadovoljstvom.
Ovaj “pekmez” nema poseban razlog, baš naprotiv! Znate šta me čeka u martu, šta me čeka u junu, a ja sam u ovakvom stanju! Baš sam besprizorna! Da me čovek ne poželi u svojoj blizini.
Ako totalno “ne iscurim” sa suzama i ne završim u ludari, pisaću i dalje.
Puno pozdrava od “pekmezare” Dude!
Коментари на: "“PEKMEZ”" (44)
dok places bar znas da si i dalje ljudsko bice sa emocijama , ako te nista ne pogadja e onda je to pravi problem !!
Sve prolazi i sve što dođe, mora i da prođe, tako kažu naši stari i nekako verujem u to, nema druge, a tako i ti nikome od nas ne bi dopustila da se predajemo patnji, već nas sve čupaš i vadiš, kako znaš i umeš, pitaš za zdravlje i pomaziš, Dudojlo Naš
Dudice draga, dajem besplatan savet: Umesto onog pekmeza, biće bolje ako se razmarmeladiš
Glavu gore, ionako nema pomoći; pričaćemo nakon što doživimo stodvadeseto leto 
Zvučaće ti možda bzvz, ali bitan je uticaj godišnjeg doba, nedostatka sunca. Ova zima je baš netipična. O temama šta da ti kažem – ništa od toga već odavno en gledam. Ne mogu. Ne želim. Isključujem vesti kad krenu s “crnim hronikama”. Pre neki dan se nešto mislim: još malo pa TV neću ni uključivati, kako sma krenula
. Nikakva šteta – rekla bih 
.
A probaj sasvim pragmatična magnezijum i što više vitamina
.
*Marko, čini mi se da me ovakvo stanje “ljudskog bića” košta debelih živaca. Uzdam se u to da će me proći! Hvala ti!
*Znam Ćakulancijo, a dok to sve ne prodje, ja u ludari! Kako pomoći sebi, pitam se, pitam. Čini mi se da je uvek lakše pomoći drugom. Ljubim te Ćakulancijo!
*Stevo, bih ja rado u marmeladu, ali, kiselina me ubi!
Pišemo se i, tamo, oko 120. gdine!
*Znam da je bitno godišnje doba Baklavice, ali, na mene baš i nema uticama, bar, svesno. Hvala ti na savetu za magnezijum!
Ne brini se, nisi jedina, i ja često plačem, za sve i svašta. Ne mogu da verujem, kada čitam tvoje postove, tako često sebe pronađem u njima, mislim, po pitanju emocija, smenjivanja raspoloženja, načina na koji doživljavaš nepravde, ma ima bezbroj situacija. Ja ipak mislim da smo mi, žene, u ovim našim godinama, postale mnogo ranjive. Znam, sledeći post će ti biti optimističan, tako je to, posle kiše dolazi Sunce, I NEĆEŠ SIGURNO ZAVRŠITI U LUDARI. I budi sigurna, ako to može da ti bude uteha, većina nas se u ovo vreme tako oseća. Moj ti je savet, ne gledaj taj užas koji nam serviraju preko TV-a već pusti sebi neku tihu muziku, koju voliš i sanjari, hvala bogu čeka te mart, pa jun ♥
Dudo, mislim da si sama sebi dala odgovor; “Sve mi je besmisleno.” i tu je sakupljena suština tvog (sasvim normalnog) stanja. U godinama si (smo) kad polako odlaze naši vršnjaci i prijatelji i sve više se osećamo usamljeni. Društvo mladih nam ne donosi bolje raspoloženje, jer smo mi “strano telo” u njihovim razgovorima. Deca imaju svoj život i često ne žele da nas opterećuju svojim problemima, ne znajući da tako produbljuju našu ranu usamljenosti. Tako je sve to prirodno, jer priroda mora da misli na mlade a stare ostavlja sa strane kao islužene. To je jako lepo opisano u jednoj knjizi koju sam skoro čitao “Eva i ja”.
Mnoge tvoje vršnjakinje nalaze razbribrigu u igricama… ne nije ironija, na Fejsbuku sve dame preko 50 igraju neke igrice.
Razumem te, i neću da te savetujem, već čekamo to proleće, i kako kaže Baklavica, sa suncem će sve biti lepše.
*Zorice, znam ja da smo sve slične. Ja, po prirodi, nisam pesimista, nisam neko ko sve vidi crno, ali me pritisla neka teskoba da ne mogu da se saberem. Pravo da ti kažem muzika mi ne olakšava, već me još više baca u bedaru. Bojim se i marta i juna, jer mislim da neću biti sposobna da to sve iznesem kako treba. Hvala ti na razumevanju!
*Alex, sve znaš, imaš punu kuću dece. Doduše imam ih ja ali ne u tom broju. Dovoljno mi je i ovo. Naravno, ja sam strano telo, što bi ti rekao. Ako pokušam nešto da kažem, saseku me u korenu, kao totalnog neznalicu i vezera. I to mi smeta, naravno. Sada se isključujem iz njihovog društva, sedim u svojoj sobi, gledam tv i čekam da prodje ovo glupavo stanje. Ja igrice ne volim da igram i nisam kao većina pedesetogodišnjakinja + 9 godina.
Moja razbibriga je blog i blogovi, uopšte. Eto, puno mi znači da čujem vaše mišljenje. Pravog prijatelja više nemam. Razočarala sam se par puta, pa sada, kada hoću, družim se sa onima iz mladosti. Mada, trenutno mi ničije društvo ne prija!
Nadam se da će me ovo popustiti do marta, inače…
Zimska depresija, ima da prodje inace ju joj ja mater!
Dudooooooo javno kissssssss, eto!
*Zelenka, drugarice, hvala ti i evo, zaglj, zagrlj i ja tebe! Depru ćemo zajedno da teramo, znašššššš!
Haaaaa! Znam i zašto si takva, sve si mi rekla onomad… Hoćeš da se drogiraš a nećeš sex… Ccccc Stidi se!
Mora da je “nešto u vazduhu.”
Ja, koja sam obožavala svoj posao, sad sa teškom mukom krećem, rekoh ti i neki dan kako me sve stiglo. Uostalom, ne mož’ baš uvek da bede sve potaman, valjda će da prođe kako je i došlo. 
*Hej Labilna, u ovom momentu, droga mi je najbolje rešenje, posle dolazi sex!!!
*Sanja, daj bože da nam “sine sunce” uskoro, da krenemo i na teže droge!
draga moja Dudo
to raspoloženje, vjeruj svojoj meni, nema nikakve veze sa godinama. Svi smo preumorni, mijenjamo se. Odavno ne silim sebe da gledam ono što mi ne prija. Prosto promijenim kanal i gledam nešto drugo. Pokušaj da što više vremena provodiš napolju. Ti si neumorna i uvijek moraš da budeš u nekoj akciji.
Ti imaš toliko snage da prepreke ne postoje. Rješenja uvijek ima, a ja vjerujem u tebe.
Pekmezaro draga mogla bi, za promjenu, i da se zaljubiš. Onda bi možda stavila ružičaste cvikere
grlim jako
*Draga moja Dolly! Ne gledam ni ja ono što mi ne prija, menjam kanal, ali u sekundi spazim nešto, iznenada, i to je dovoljno da me baci u bedak. Napolju sam celo pre podne. Popodne, nemam razlog da izadjem, sem da malo prošetam Hamba po dvorištu, nahranim mačke i to je to. Hambo neće da se šeta, užasno je plašljiv.
Da bih se ja zaljubila, treba prvo da sretnem nekog muškog, po mojoj meri, ali, slabe su mi šanse. Postoji milion razloga za nesretanje. Nema prilike, ni situacije. No, ako se desi, desiće se! Znam da će me ovo proći. Morala sam da vam se izjadam i drago mi je što ste svi vi tu.
Šaljem ti poljubac!
proci ce, cim dodju lepsi, suncaniji dani.
*Ivane, ja se nadam i ranije!
Pozdrav i čekam da se oglasiš na novom blogu! 
Ti si i kao “pekmez” super. Ne brini, sve prolazi pa će i suze presahnuti.
Pa pusti malo i Boga da radi… pa ne možeš ti da ispraviš sve “krive Drine” na svetu
Za dosta toga sto te rasplace i ja bih mogla biti kandidat za “pekmeza”
. Na seciranje i forenzicare se jos ne trzam i oni su mi dovoljno zanimljivi i bez plakanja. Valjda nisam neki cudak ili slucaj za posmatranje zbog te forenzike… 
A sad bez sale
. Nisam dr, ali simptomi koje opisujes lice na depresiju. Ako ne uspes izaci iz situacije u neko skorasnje vreme ili krene pogorsanje, postoje pravi doktori i nacini da se vratis u nornalu :OK:.
Sve je za ljude i tako treba prihvatati i depresiju cesto nekorektno stigmatizovanu, uz razne druge stvari.
Dudo mene ne čudi tvoje “stanje” jer žene u tvojim godinama često su sklone promenama raspoloženja, a i zima je. Sve ćeš ti to da prevaziđeš, samo nemoj previše da se sekiraš. Pokušaj da pročitaš neku knjigu, da prošetaš, popričaš sa nekim. Kad dođe unuče tvoja pomoć će biti presudna, pa ćeš biti najsrećnija na svetu. Do tada sa nama možeš da pričaš o svemu.
*Miro, nadam se da će brzo proći, pa ću preći u ratluk!
*Branko, hajd’, ostaviću nešto i Gospodu da odradi. U pravu si, ne mogu ja ni 0,00000000001 posto od sveg sranja ovozemaljskog!
Zato i cmizdrim!
*Tatjana, forenzičare obožavam da gledam. Medjutim, ako slučajno krene nešto iz života, stvarno, onda pucam.
Ja se iskreno nadam da nije depresija, mada, padalo je i meni na pamet da me ščepava. Videću, ne dam se, ali, ako potraje, ima da se predam doktorima. Neću biti ni prva ni poslednja. Ako je u početnoj fazi, da se lepo izlečiti! Hvala ti na savetu!
*Breskvice, lako je reći “nemoj se previše nervirati”, a kuća puna ljudi. Jedino slepa i gluva da budem, pa da se ne nerviram. No, hvala ti na savetu i lepim željama. Nadam se da ću se isčupati iz ovog stanja. Još me i kijavica spopala, dosada jedna!
Pekmezu moj dragi, saljem ti jedan veeeeeliki zagrljaj da se isplaces do sita, pa onda napravis mesta za najveci osmeh na svetu )))))
*Veco, stvarno mi mnogo znači tvoj zagrljaj. Prihvatam ga i uzvraćam, a suze polako presušuju, mada, moram ih malo čuvati i za svatove!
Dudo, to je zdravo stanje. Ne mozemo se uvek smejati! Sve dok nemas nikakve crne misli (a zbog dve lepe vesti, ni ne mozes imati), to je samo prolazno stanje. Tvoj organizam zeli da se ocisti i spremi za prelepe dogadjaje. Tako ja to vidim! Pisi sebi sta te muci, nemoj da potiskujes. A videces kad dodju prelepi dogadjaji, bices spremna za novo poglavlje u tvom i zivotu tvoje cerke!! Puno te ljubim i grlim!
*Hvala ti Nataša. I ja mislim da će to stanje proći. Hvala bogu, nemam crnih misli a ja sam i inače tip, koji ništa ne drži u sebi, kao što si videla. Što na umu, to na drumu.
Ljubim i ja tebe, već mi je bolje!
Da ne bi došla u takvo raspekmezovano stanje sebe sam opteretila velikim brojem obaveza. Po prvi put sam pre dva dana zapisala šta sve treba da odradim. No, primećujem da taj moj recept nije dobar. Sad umesto da se lepo isplačem, počinjem da vrištim na muža. Šalim se samo mada nisam daleko od istine.
Ali kad dođe sunce, živnućemo, videćeš. Ljubim te :*
Pekmezanje mi je jedna od omiljenih slobodnih aktivnosti, pogotovu u januaru
Evo ti jedna ideja, makar da ti vrapci ne budu gladni…
http://i73.servimg.com/u/f73/11/93/32/61/sjenic10.jpg
http://flora-vtc.hr/wp-content/uploads/2011/12/hranilica-pet1.jpg
*Verkićko, imam podosta obaveza, uopšte mi nije dosadno, mada bih volela da je malo i tako! Vidim ja, prolazi taj “pekmez”, polako, al sigurno. U stvari, kako koji dan! Ljubim i ja tebe!
*Tash, divno je što si ponovosa nama. Hvala ti puno za ove ideje hranilica za senice i vrapce. Prošle zime sam htela da napravim jednu, ali, sve hranilice koje sam pronašla, nisu bile tako jednostavne. Ima odmah da prionem na posao!
S obzirom da si posle ovog objavila i sledeći post, izgleda da ti je bolje.
Stižu lepši dani, samo još 4-5 meseci 
, pa će nam svanuti. 
Kako koji dan Char! Ima dana kada mi je pola dana super, a onda odjednom potonem i tako, naizmenično. Ja čekam mart, pa onda jun i sreći nikada kraja!
Ma daj, to ti je samo faza! Proci ce! Zivot je lep! Ali lepo si opisala sve ove “kmezave” stvari. I ja se tako osecam nekad, ali to je FAZA!
*Natasha Bi, jeste faza,proći će, samo treba dočekati! Po tada, pekmeza će biti, ihahaj!
Dobro mi došla!
pa samo misli o tome kao o fazi, znas da ce se promeniti i bice ti lakse! Vidimo se i kod mene, da vidis kako ja lecim svoje faze! Pozzz…valjda nisam duplirala komentar..
http://printingtextil.blogspot.com/
Dugo si ti bila lokomotiva. Iscrpila te sva ta tegljacinja. Neko se nasloni pa mu cijelog zivota prinose, dok drugi ne znaju drugacije nego da zasucu rukave. Trebaju stvari nekako da se uravnoteze… valjda, da na neki nacin legne nesto, dobro i pokretacki na konto zivota i ima opet da si cila za nove letove.
Ajd’ nemoj da brines… bice kako mora biti. I ja svaki dan po malo, ucim vjestinu skrstenih ruku. Nikad nije kasno ,zar ne?
<3