SREĆA (kraj)

Stajala je ispred kamene ploče na kome je stajalo njegovo ime.

Bila je srećna i ponosna. Njegovo ime je bilo na prvom mestu na spisku ljudi koji su bili zaslužni za velelepni hotel koji su izgradili, svojim znojem, radom i trudom.

Prošlo je nešto više od godine dana, od kako su započeli svoju romansu.

Da, romansu, jer, to je bila ona prava, istinska, ljubav.

Sada, nalazi se tu,  i tu će biti njihovo venčanje, kao poklon gazde hotela Borisu i Leni. Pozvali su svoje prijatelje i najužu familiju.

Venčanje će se održati na obali mora, na pesku. Mladenci i gosti, biće bosi. Stolovi, ukrašeni cvećem i svećama, po celoj plažI. Muzika će biti po njihovom izboru. I biće sve divno!

Na dan venčanja, vladala je vrlo opuštena atmosfera. Svi su bili veseli, nasmejani i jedva su čekali da počne sve to, neobično i predivno. I počelo je, kasno popodne. Lena je imala belu venčanicu, veo koji se mogao lako skinuti, a njena zlatna kosa je bila blago uvijena. Boris je bio u tamnom, lanenom odelu, sa belom košuljom. Planirao je da, čim se obavi čin venčanja, skine sako, podvije nogavice do pola listova i navali na igru.

Lena je imala donji deo haljine podešen za skidanje, što će i učiniti posle čina venčanja i igraće, punim srcem, sa čovekom svog života.

Svi svatovi su bili na svom mestu. Mali “oltar” ispod koga su stajali mladenci, bio je okićen lokalnim cvećem. Lena je imala venčić od prirodnog cveća na glavi.  Matičar je obavio svoj deo posla, njih dvoje su viknuli DA, izmenjali burme, poljubili se nežno i zabava je mogla da počne.

Ludovanje na pesku, igranje, smeh, zabava, sve je trajalo do kasnih noćnih sati i završilo se kupanjem u moru.

Sve je bilo čarobno. Te noći, začet je jedan novi život!

***

Vraćanje u stvarnost, Leni i Borisu, nije teško palo, zato što su već živeli zajedno. Njena trudnoća je bila laka. Radila je svoj posao s tim, što joj je pomagala jedna divna devojka. Boris je sa nestrpljenjem čekao svoje prvo dete. Zajedno su uveče čitali knjigu o trudnoći i bebama. Bili su oduševljeni saznanjem, da se u njenom stomaku razvija jedno malo biće koje će biti samo njihovo.

Još veća sreća je bilo saznanje da Lena nosi blizance! Lako! Porodjaj se približio. Teško se već kretala, pa je doktor zakazao porodjaj. Bilo je proleće i lep, sunčan dan. Boris je šetao hodnikom porodilišta, zabrinut za zdravlje svoje ljubavi a i dece koju je nosila.

Lekar je izašao iz sobe, noseći dva mala paketa. Bili su to dečak i devojčica. Oboje su gledali u njega, kao da se poznaju.

Nije se ni trudio da sakrije suze. Uzeo ih je u naručje. Lena je bila dobro i budila se iz narkoze. Bio je kraj nje. Nije mogao da ostavi klince. Bio je vidno uzbudjen i nije mogao da dočeka da ona otvori oči, da ih vidi prvi put. Oboje su plakali od radosti.

Posle nedelju dana, izašla je iz bolnice. Dečija soba je bila spremna. Bila je u nežnim tonovima od vanile do trava zelene. Puno igračaka, Diznijevih junaka, krasilo je njihove krevetiće i stolove za prepovijanje.

Lenina  i Borisova mama, bile su im od velike pomoći. Smenjivale su se svaki dan, a tu je bila i jedna patronažna sestra koja je dolazila svaki dan. Nije bilo lako odgajati blizance, ali su to radili svi, sa velikom radošću.

Prve šetnje, bile su posle par nedelja. Lena još bila slaba, no, želela je da pravi Borisu društvo.

Prolazili su dani, meseci, godine. Njihova ljubav je bila jaka. Nikada nije bila u iskušenju. Voleli su se, razumeli, zajedno odgajali svoju decu. Odrasli su u divne ljude. Dečak je nasledio maminu svetlu kosu, dok je devojčica bila tamna, na oca. Oboje su završili arhitekturu. Imali su razradjen studio i oca, koji ih je uveo u sve tajne ovog predivnog, zanata.

***

Sedela je ispred kamene ploče na kome je pisalo Borisovo i njeno ime. Ispod Borisovog imena, bila je godina rodjenja i godina smrti.

Celog života je strahovala da on ne “ode” pre nje, jer, nije znala kako će život izgledati bez njega. Sada zna! Dolazila je svaki dan da mu priča kako joj je teško, kako joj nedostaje, kako je usamljena, ali, znala je, da je bilo samo pitanje dana, kada će mu se pridružiti.

***

Devojka i mladić, stajali su ispred kamene ploče sa imenima svojih roditelja. Ispod oba imena, stajale su godine rodjenja i godine smrti. Iste godine, oboje su umrli. Ona, posle pola godine, od tuge za njim.

Deca su bila i tužna i srećna, jer, znali su da su mama i tata,  negde,  zajedno.

Uveče bi gledali u zvezde i videli njih dvoje, kako sijaju, samo za  njih!

Bio je to dovoljan znak!

                                                                                                         K R A J

About these ads

28 responses to “SREĆA (kraj)

  1. Dudo, jesi ga zdudala ali fantasticno!
    Uzivala sam citajuci!

  2. *Zelena, znaš i sama, da bi ovo mogao da bude roman u nekoliko tomova, medjutim, bilo bi dosadno čitati ga. Ne mogu baš sve u detalje. Nisam baš naročito motivisana! Eto, ceo njihov život, ukratko! :)
    Hvala ti! ;)

  3. To je neminovnost, ali bili su srećan par. To je najvažnije. I uteha za njihove najmilije.

    http://agroekonomija.wordpress.com/

  4. Dudo, bez ikakvog prenemaganja s moje strane, tako si lepo završila priču, čak s poukom, pa sam se i zamislila, samo da znaš.

    :) :) :) :) :)

  5. Uh, znam da je ovo na kraju neminovno, ali… Divna priča, volela bih da odgledam po njoj snimljen film. I da plačem jedno 20 puta. :P

  6. lijepo Dudo, lijepu si priču napisala.
    Pročutala sam u dahu, kao i prve dijelove.
    Jeste da si ovde, u zadnjoj “dodala gaščinu” i pregazila silne godine, ali si lijepo to upakovala. Lagani su prelazi.
    sviđa mi se

    lijepe ti pozdrave šaljem

  7. lepa prica
    i verujem u nju, jer svakog dana gledam tako nesto…

  8. Eliksirče draga, lepa priča za KRAJ priče :)

  9. *Agroekonomijo, jeste, u pravu si. Danas je retkost imati sklad i sreću u familiji, bez većih trzavica! Hvala ti! :)

  10. *Ćakulančice moja draga, hvala ti puno i drago mi je da si uživala! Teško je
    završiti priču, a da svima odgovara! Ceo život u pet delova! Nije loše! :)

  11. *Sanja, hvala ti na lepim rečima. Ovo je jedna prava “sapunica”, ali, zar nije i svaki od naših života, manje – više! :)

  12. *Hvala ti draga Dollyka. Morala sam preskakati malo, jer bi mi trebalo još pet delova da sve opišem. Ovako je interesantnije i manje dosadno! :)
    Veliki zagrljaj od mene!

  13. *Hvala ti Stevo, dragi druže moj! Pozdrav iz sunčanog i zavejanog (od topole) Novog Sada! ;)

  14. Au Dudo,sva cast,prolaze mi zmarci….dobro morali su na kraju umreti, ali sve si zapakovala bas u celofan i vezala masnu.Kiss

  15. *Milina, hvala ti. Eto, ceo jedan život u pet nastavaka! :)

  16. Znači, priči je došao kraj. Tako si brzo ali majstorski završila ovu “sapunicu”, a znaš da one na TV traju u nedogled. Sviđa mi se razvoj događaja, ima tu i lepih i tužnih trenutaka (naravno kao i u stvarnom životu), ali da je tvoja priča pretočena u film, ja bih se “slatko” isplakala. Pozdrav od mene!

  17. *Zoko, pa, da se ne bi priča pretvorila u pravu “sapunjaru”, ovo je bilo jedino rešenje. A što se tiče plakanja, ja sam to već obavila, zamišljajući nju kako kuka nad muževim grobom! Ja smislila i opet otplakala! Hvala na lepim rečima! :)

  18. *Ivane, izvini, nisam primetila da si čekao na prihvatanju. Ma, u pravu si, priča može da se desi svakom od nas! Hvala ti! :)

  19. Draga Dudo, tvoj je veliki dar da znaš rečima lepo izraziti ono što osećaš i misliš,tako da ja nisam jako iznenađena tvojim brilijantnim pripovedanjem ali sam neizmerno uživala, čitajući svaku reč i upijajući radnju pričice, koja mi je savršena priča srećnog života, koji svi želimo!
    Ono što je kako za nas, tako i za tebe jako interesantno,da si otkrila svoj veliki talenat, možeš da izmisliš i svojim perom napišeš ovako nešto lepo.
    Eto, kako u čoveku čuči puno toga, čega nije ni svetan, i samo izleti!
    Bravisimo Duduš!

  20. *Hvala ti puno Lecika moja! Izleće iz mene svašta. Nisam ni znala šta sve čuči u mojoj glavi! Poljubac! :)

  21. Lepo…Meni se baš sviđa, što je ovaj deo za kraj ovakav. Kratko i jasno. :)

  22. *Char, drago mi je da si zadovoljna. Mi to tako rešavamo, samo što nas malo “hekla” onaj retrogradni. No, sutra odlazi u pm, pa će valjda biti bolje.
    Ja ne volim uvijanja, direkt u čelo! :)

  23. Baš kakav treba da bude kraj prave ljubavne priče. Divno si to napisala Dudo, baš mi se dopada.

  24. *Breskvice, baš mi je drago što ti se dopao kraj. :)

  25. Cool… Šta bi mi bez mobitela… Pa posle kažu da tehnologija otudjuje ljude ;)

  26. *Branko, sećam se vremena kada sam videla prve mobilne telefone u Americi, u Las Vegasu, uživo, naravno. To je bilo 1994. godine. Sada, prosto ne mogu da zamislim da smo živeli bez njih, tolike godine, mada, ima dana kada me užasno nervira. Ne volim da pričam telefonom. Samo kratko i jasno! :)

  27. Kraj je neminovan u svemu pa i u ljubavi, bilo da dođe od njega ili nje. Prosto ljubav usahne, ali, ako je izgrađeno i prijateljstvo, život u dvoje i dalje ima smisla.

  28. *Tako je Miro (nadam se da sam potrefila ime), razumevanje + prijateljstvo : ljubav! :)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s