RUŽA I ZMIJA

Setih se još jedne dogodovštine sa našom domarkom Ružom, koja je, sirota, bila prilično gluva.

Kada su klinke bile male,letnje vikende smo provodili u našoj vikendici na obali Dunava. Kupale su se one u plićaku, igrale na obali i pronašle malecku zmiju, mladunče. Naravno, odmah su se raspekmezile, uhvatile je i pronašle joj dom. Kutija od cipela, koja je tamo služila za igračke. I, navalile da zmiju odnesemo u stan (četvrti sprat).

I šta smo mogli. Odneli smo zmijče kući. Bila je u kutiji, migoljila se. Sva sreća, niko se ne boji zmija, od nas.

E, sad, došlo je vreme za spavanje. Nisam dozvolila da zmija ostane u stanu, neko smo je izneli na terasu.

Ujutro, naravno, zmije nije bilo. Knedla mi je ostala u grlu, pri samoj pomisli da se ona negde ugnjezdi u zgradi, ne zbog sebe, nego zbog komšija.

Sišla sam dole da je tražim! ;?

I naidjem na Ružu, koja je šetala po dvorištu. Vidi ona mene da nešto tražim, a ne znam šta da joj kažem. Da li da priznam ili da slažem? Ipak sam se opredelila za istinu!

Kažem: Tražim zmiju! (ne smem jako glasno zbog komšiluka)
Ruža, sa ukrštenim rukama na grudima, osmehom Mona Lize, gleda me bledo i vidim da ništa nije čula!
Ja, ponovo: Tražim Ružo ZMIJU, MALECKU, OKO 15 cm, MLADUNČE!
Ruža i dalje u osmehu, verovatno vežba čitanje sa usana, ali joj ne dopire do tamo gde treba.

I treći put, ona me pita šta tražim, i ja, sada već iznervirana, dreknem ZMIIIIIJU, Ružo, ZMIJU tražim!

A ona, mrtva hladna: Zmiju, a, ja mislila tebi neke štipaljke poispadale, pa ih skupljaš!

Ha, ha, ha, Ruža carica! Počela i ona sa mnom da traži, ni trepnula nije!

A komšije, sva sreća, nisu čule šta mi je palo sa terase.

Zmiju našle nismo, a Ruži se sluh nije popravio.

Nadam se samo da zmijče nije potrefilo neki mačkin stomak!

BRIGE JEDNOG DEČAKA

“KRIZNE” SITUACIJE

Danas mi je neki plačipičkasti dan! Ne znam kako to sve tako počne, ali traje. E, pa, da bih spasla sebe, a možda i nekog od vas, ovakvih stanja, setila sam se nekih situacija, koje su, tada, bile vrlo neprijatne, dok mi sada izgledaju vrlo smešne. Evo prve:

Moja deca su bila uzrasta 3 i 7 godina. Tog dana, po podne, ispratila sam muža, zaključala stan i ušla u kupatilo da nešto odradim. Udje za mnom i starija ćerka. Mašina je prala veš i stvarala dodatnu buku. U jednom momentu, zatvoriše se vrata od kupatila i jednim delom uha, čujem kako mala nešto baglja oko brave. Mi smo, naime, ključ od kupatila držali sa spolje strane da se ne bi klinke zaključavale. Zašto ga nismo izvadili, totalno mi je nejasno. Inače, i kada je bio u bravi, jedva se moglo zaključati, jer je trebalo da se potrefi, baš “ono mesto” da klikne.
Ali, mala je bila vrlo vešta i potrefila! Čulo se samo klik i tajac! Uh, majko mila, koja me je panika uhvatila. Ugasila mašinu, nagovarala je da proba da nas otključa, ali djavola. Drndala je oko brave. Prag je bio iza vrata pa nije mogla ni da nam doda isti. Setih se prozora od kupatila i naše garaže koja je bila u drugoj zgradi, oko nekih pedesetak metara udaljena. Sva sreća, muž je otišao po kola. Taman je hteo da sedne u njih, kada je čuo moj urlik kroz prozor i samo BRZO SE VRATI NAZAD! Trčao je uz stepenice, došao do vrata i onda smo se dovikivali!
Probaj da izguraš ključ iz brave, pošto sam ja zaključala, jao, valda je ostao u dobrom položaju!
Neće!
Ma, kako neće, probaj opet, vidiš li neko svetlo kroz ključaonicu?
Ne vidim!
Znači, ključ stoji ravno, probaj samo da ga gurneš!
Mučio se on, a mala, mrtva hladna stoji u predsoblju i samo ponavlja kako nas je zaključala!
Uh, bože, muke moje. I uspeo je muž da izgura ključ, udje u stan i otključa nas! Naravno, od tog dana, ključevi više nisu bili u bravama! Da je on kojim slučajem otišao, ja bih malu poslala u dnevnu sobu, razbila bi staklo koje se nalazilo iznad vrata, nekako bih se popela, sa mašine do tog otvora i spasla i nas i malu, samoće. Eto, stresirale smo se i zapamtile! Aha, bilo je vrlo “krizno”, zar ne? Ako imate bujnu maštu, možete zamisliti sebe u toj situaciji!

Druga krizna situacija se desila meni! Naime, kada smo se preselili iz Sremske Kamenice u Kosovsku ulicu, u staru zgradu sa liftom, bila me je frka od lifta. Loše je održavan, ali mi je prijao. Sada bih volela da imam i takav. No, svaki čas su se ljudi zaglavljivali u njemu, pa je predsednik kućnog saveta morao da ih ručno podiže ili spušta do sledećeg sprata.

Nije meni djavo dao mira, nego sam tražila od njega da i mene nauči to da radim. Em sam stanovala na četvrtom spratu, em se motor lifta nalazio iznad nas, dijagonalno. I zaista, pristao čovek. Ništa to nije bilo teško. Samo par pokreta i veliki točak za podizanje ili spuštanje lifta. Bila sam ponosna na sebe što znam i tako nešto da uradim. Imala sam posla, bogami. Malo malo, pa je neko bio zaglavljen. A hvala bogu, dobro sam čula i odmah reagovala.

Svima je bilo dobro, ali, taj nemir, koji se stalno javljao u meni, nije mi dao mira. Stvarala sam slike u glavi mene zaglavljene u liftu a nema ko da me izbavi. I desilo se, naravno. Lift je bio, inače blokiran, da ne može da se spušta u podrum, zato što je prostor ispod lifta uvek bio pun vode i čulo se kako se cede kablovi kada se lift penje. Medjutim, mi domaći, navikli smo se na to. Znao je lift i da stane iz čista mira izmedju spratova pa je i tu bila caka. Samo otvoriš i zatvoriš vrata, i pritisneš ponovo sprat na koji želiš i on krene.

Jedanput, krenem ja dole liftom, pritisnem prizemlje, ali, matorko je rešio da ode u podrum. O, neeeeee! Nije stao ni u podrumu, već je krenu niže. Majko mila, kako sam se stresirala. Već sam videla kako se puni vodom i kako mi ona doseže do kolena! No, to se nije desilo! Naravno, odmah sam počela da lupam na vrata i urlam: ZAGLAVILA SAM SE U LIFTU, NEKA ME NEKO IZVUČE! I onda sam osluškivala. Domarka je stanovala u tom “podrumskom” delu i uvek je bila kod kuće, ali je, sirotica jako bila gluva. Lupala sam ja, drala se, trudila se da me ne uhvati totalna panika. Čekala sam i nadala se da će me neko čuti! Pa, LJUDI ZABOGA, ZAR NIKO NE ČUJE DA SAM ZAGLAVLJENA U LIFTU ISPOD PODRUMA? EHEJ, RUŽOOOOOOO, DUDA JE U LIFTU, JAVITE ČIKA TANI DA ME IZBAVI!!!!

Ne znam koliko sam bila tu, ali činilo mi se satima, kada je Ruža, koooooonačno čula lupu, mrtva hladna došla do mene, a ja u mraku, naravno. Kaže: šta ti tu radiš? Kao da sam pala sa marsa, jebem ti ženu!
Pa Ružo, sigurno ne uživam, vidite gde sam i kako vas gledam, a inače vi mene tako gledate, pola metra ste, obično, ispod mene, a sada sam ja! Idite brzo gore i neka me vade odavde inače ću završiti u ludari!

Smeje se Ruža, boli nju dupe, što sam ja u frci: ne brini, ne boj se, pa tu smo mi! Ha, ha, ha!

I posle nekih desetak minuta, bila sam na sigurnom i suvom. Insistirala sam da se zove ponovo servis da ga opet onesposobe. Najgore od svega je to, što ni ovima iz servisa nije bilo jasno kako je lift sišao uopšte u podrum, pa, još i niže. Imala sam ja sreću što nisam završila na podu liftove kućice.

To su bile moje krizne situacije! Sigurna sam da ste i vi imalu neku od njih. Ajd, nek kuljne iz vas, da se malo i ja smejem!

POPODNEVNA MORA

Žao mi je što sam lepu temu o kafi morala da prekinem i da vam ispričam moj popodnevni san. Bila je to prava mora! Ne sećam se da sam se u životu toliko bojala u snu, kao danas.

Posle zamornog dana i obavljenog ručka, reših da legnem u ćerkinu sobu, jer su njih dve, ležale kod mene i gledale tv. Kod nje u sobi je računar.

Elem, legnem, pročitam današnje novine i krene polako san da me savladava. Odložim cvikere i novine i namestim se na moju, desnu stranu. Žuljala me je naušnica, pa sam i nju skinula.

Zaspim i sanjam, jaooooo, ljudi, kako je bilo strašno.

Sanjam da sam u ovom stanu, neko zvoni i ja puštam unutra dva čoveka, od kojih navodno, jednog poznajem.
U zbilji, nemam pojma ko je, ni jedan ni drugi. I tako, oni udju u dnevnu sobu, ja nešto odem do ćerkine sobe, kad odjednom, jedan od njih dvojice, dodje za mnom i krene da mi nešto preti u stilu, sada ćeš ti videti… Ja u strahu, jezivom. Osećam da želi da me ubije!

Zatvorim vrata od sobe, očajnički pokušavam da se setim gde je ključ, ali ne mogu. Nema ga. U frci sam, tražim način da se spasem. Otvaram prozor, izlazim na sims (sećate se Tedija na slikama, sims širok skoro metar koji ide oko cele zgrade), odlazim desno do komšinice. Trudim se da zatvorim prozor da me “neprijatelj” ne raskrinka. Silazim na komšinicinu terasu. Navodno, tu je živela jedna starija komšinica sa ćerkom i dve devojčice (u zbilji, ne postoje).

Lupam joj na prozor i molim da me pusti unutra. Plačem i pokušavam da joj objasnim da će me ubiti dvojica u mom stanu. Osećam užasan strah. Ona me pita šta da radi. Ja se šćućurila u ćošak, da me niko ne vidi. Molim je da pozatvara sve prozore i vrata, da spusti roletne. Ona mi daje telefon a ja ne mogu da se setim ni jednog broja. Zovem zlataru (kod sestre i zeta) i javlja se moja mama (nema je već 21 godinu), koja, kada mi je čula glas, automatski prebacuje vezu (?) mom mužu, koji je u kolima i ne čuje telefon. Ja u očaju. Zovem Mimu kući (ne znam kojoj kući), javlja se ona na telefon, ali priča na drugom telefonu i ne sluša me. Čujem kako je nešto tužna i sklapa neki dogovor oko vidjenja sa nekim…

Ja užasno plačem i vičem je… Ona ne sluša a ja počinjem da urlam u slušalicu: MIMAAAA, mene hoće da ubiju ovde, pobegla sam kod komšinice, sram te bilo, nećeš ni da me saslušaš, pa ljudi šta vam jeee, pička vam materina svimaaaa……. i u tom se probudim, još pod utiskom sna. Nisam mogla da dodjem k sebi. Kako sam se bojala, majko mila, jaoooo! Kako čovek može u snu da oseti toliki strah, nije mi jasno.

Toliko sam bila očajna i tužna. I razmišljala sam o snu, slagala kockicu po kockicu i uspela sam 90 posto da rešim, jedino mi nije jasno zašto su hteli da me ubiju. Nemam ništa toliko vredno, nisam član ni jedne mafijaške družine, nisam razorila ničiji brak, nisam nikom pretila smrću…. Zašto bi mene neko ubio, makar i u snu?

Uh, samo kad je prošlo. Jedva sam se sabrala.

Kako je vama, imate li vi noćnih, dnevnih ili popodnevnih mora?

KAFA u šoljicama!

Dok sam malopre kuvala sebi “tursku” kafu, setih se kafa koje sam kuvala dok sam bila “mala”.

Učila me je mama, kada bi došli gosti, da, eto, nešto i ja uradim, tj. da imam čim da se pravim važna. I tako nisam bila interesantna nikome, jer sam imala mladju sestru, koja se plenila svojom simpatičnošću i brbljivošću. Meni su uglavnom govorili da sam lepa, pa se okretali prema njoj, rečima: a vidi nju kako je slatka! No, to je tako, verovatno su tu geni odradili svoje!

Elem, da se vratim na kafu. Šoljice su bile one male, klasične i nije bilo drugih. Svi naši prijatelji su imali iste veličine, samo različitih šara. Bilo je tu i belih, sa zlatnom štraftom. Retko ko je imao čisto bele.

Kaže mama: izbrojiš koliko nas ima, toliko šoljica staviš u džezvu a šećera, toliko koliko ima šolja, samo ne punih, nego, onako ravnih, i jedna manje. A kada provrije voda, odaspeš malo vode i staviš kafe koliko ima šolja, ali u vrh pune. Dobro promešaš, čekaš da se penica podigne do vrha džezve, onda brzo skloniš sa vatre i tako još jedanput. Onda vratiš onu vodu što si odasula, blago promešaš i zoveš mamu da sipa u šolje.

Prosto neverovatno da su svi pili istu kafu, bar ovi što su kod nas dolazili. Moglo je da ostane malo repete i da se dosipa, medjutim, svi su bili zadovoljni količinom u toj maloj šolji. I niko nije pio kafu sa mlekom!

A danas, ne možete u jednom društvu sresti dve osobe koje piju istu kafu. Mislim na vrstu i količinu šećera i mleka. Neobično, mada, volim da svi uživaju u svom omiljenom ukusu kafe!

A onda, ne znam tačno kada se to desilo, krenuše da se prave razne druge kafe, pa samim tim se i povećavala šolja. Nes kafa sa mlekom! Sećam se da, kada sam sa “turske” prešla na nesicu, nekako je bilo logično da bude i šoljica veća, jer je trebalo da stane i mleko, a i kaksić da se umače.

Istu ovakvu šolju sa tacnicom (na fotki ispod naslova), videla sam u jednoj našoj prodavnici, u beloj boji. Bila mi je predivna tako da sam ovakvih šest komada odnela ćerki i zetu u Beograd. Dopale su im se, a zgodno je i to što na tacnici ima mesta i za koji “spekulas” (keks sa cimetom, koji moja ćerka obožava i ne može da zamisli kafu bez njega) ili 2 u jedan, jacobsov mix.

I pitam se, gde nestadoše one male šolje za crnu kafu? Smešni su mi recepti za kolače u kojima piše da se meri šoljicama za crnu kafu. Onim šoljicama koje su nestale iz upotrebe!

Počesmo i “tursku” da pijemo iz velikih šolja, tj. iz šolja koje su se nekada koristile za belu kafu.

I ta mera mi potpuno odgovara. Da li je način života, frka u kojoj smo stalno, uticao na potrebu ispijanja veće količine kafe, ne znam, ali znam da je moj život mnogo lepši uz nju.

Prva jutarnja kafa, koju popijem i za koju kažu da je najzdravija, je filter kafa. Trebalo mi je da se naviknem na taj ukus. Ali, pošto sam ubrzo po kupovini filter aparata otišla u Italiju i tamo kupila predivnu filter kafu, lakše mi je bilo.

U podne pijem nes kafu (na poslu) a uveče, uglavnom tursku (upravo je ispijam), mada sve češće filter. Znači, tri dnevno. I desilo mi se par puta da preskočim jednu i konstatujem da me glava boli što povezujem sa manjkom kafe u krvi!

Kakvu kaficu vi pijete i iz kojih šolja?

A BEŠE ANDJELKO!

Svaki dan, vozeći se autobusom, bacam pogled na jednu kulu u kojoj, verovatno, još živi majka jednog Andjel(k)a, žalosna mu majka!

No, da krenem od početka.

Prvi razred osnovne škole. Prvi dan novog početka. Svi klinci zbunjeni, uplašeni, jedino je On bio vragolast. Lep kao lutka, provlačio se izmedju svih nas. Za svakog je imao po neko pitanje. Njegovi roditelji, nasmešeni ali i zabrinuti za sina. Klimaju glavom u znak ne znanja! Šta će biti s njim? Da li će od njega postati NEKO, ko je normalan, vredan poštovanja? Eh, da su tada znali…., verovatno bi drugačije radili!

On se isticao svojom nemirnošću, ali i šarmom. Na svaku grdnju, on je pravio face pravog Andjela. Pa takvo mu je i ime. Nije mu to bilo teško. Jedini teret za njega je bio da sedi mirno i sluša učiteljicu. Niz stepenice se spuštao niz rukohvat, ako je išao peške, on je trčao, ako je vozio bicikl, on je jurcao, ako je igrao fudbal, noge je lomio. Krenuo i na karate da “izduva” iz sebe svu energiju. Mali lav! Ali, sve to je noću nadoknadio i to duplo.
Svakim danom je donosio nove muke svojim roditeljima. Oboje su bili smlavljeni od njega, malog Andjel(k)a. Bili su jako skladna porodica. Svugde su išli zajedno i zaista se trudili oko malca, koji je bio hiper, hiper, aktivno dete. Svi roditelji koji imaju takvu decu, znaju koliko truda i muke sa takvom decom.

Završio je nekako osnovnu školu. Bavio se mnogim sportovima, ali ga mesto nije držalo. Bio je i dalje presladak, šarmantan, onako, kako bi se reklo u žargonu “gotivan”. Srenju školu je pokušao da završi, ali, sada već dobro u pubertetu, dočepao se lošeg društva. Otac, odustaje od borbe za svoje dete! Sada, kada mu je najviše trebao! Tera ga od kuće jer “on više nema snage da se bori sa njegovim bezobrazlucima, drskošću i jezičinom”!
Počinju tuče, mati izmedju njih dvoje! Obojica jaki! Mati, pakuje svoje i stvari svoja sina, odlazi kod svoje majke u kulu, onu, sa početka priče!

Otac više neće da čuje za sina! Otpisuje ga, kao da ga nikada nije ni bilo!

Sin, izdat od oca, koga je obožavao, koji mu je bio idol u životu i sportu, zapada u još veće probleme. Počinju tuče, droga i sve lošije društvo!

Mati, jadna, pokušava svašta. Bori se svim mogućim sredstvima ne bi li sina vratila na pravi put. Kriza u državi, posla nema, ali prihvata se, bilo čega, samo da bi on imao.

Pokušava i ona, poslednjim atomima snage, da ga ubedi pa počne da radi. Iznajmljuje mu stan, ne bi li shvatio da je odrastao, da je čovek i počne da se tako i ponaša. On, pronalazi posao na nekoj gradjevini i radi.

To je poslednje što sam čula od njegove mame. Više je nikada nisam srela!

Nedugo zatim, čitam u novinama da je On, zajedno sa još par njegovih drugova, izvršio ubistvo. Svi su pohvatani, osudjeni i služe kaznu zatvora, kako je i red!

Prolazim svaki dan pored kule u kojoj je živela njegova mati, jadna li mu majka i pitam se, da li je živa, da li je normalna, da li posećuje svog sina, da li se pita gde je pogrešila, da li se pita ko je kriv za ono što se desilo njenom Andjel(k)u? Da li je učinila sve što je mogla? Ja, mislim, da jeste.

A otac, koga srećem svaki dan, živi svoj “momački” život sa kučetom. I druga žena ga je ostavila, zbog alkohola. Ne volim da ga vidim i trudim se uvek da se pravim da ga ne primećujem. Teško mi je da mu se javim
zato što je izdajica i kukavica! Ni njima nije mesto na slobodi! Možda su zaslužili i veću kaznu od ubica!

Andjeo je ostao slomljenih krila! Nadam se, da će iz cele svoje životne priče, izvući neku pouku i izaći kao drugačiji čovek!

Nadam se…

A beše zaista pravi Andjelko!

FAMILIJA

Malopre sam svratila do Milane – Rukotvorine i obradovala se što je nastavila sa pisanjem. I evo, javila mi se želja da vam kažem kako smo Milana i ja rod. Rod, koji se nije rodio, odnosno posećivao, što, pretpostavljam, možemo da zahvalimo našim “starijim” rodjacima ili eventualno, spletu nekih bezveznih okolnosti.

Milana je ćerka moga brata od… uh, ne znam odakle da krenem. Ajd, krenuću od prababe, sa mamine strane.
Moja prababa je imala troje dece (ako se ne varam). Moju babu Paulu, Mezu i Peru. E, deda Pera je imao ćerku Maricu a ona je rodila jednog sina Milana, a on, pošto se oženio, dobio ćerku Milanu i sina Dragana!

E, to je Milana. Njen otac Milan je nešto mladji od mene. Jedno divno stvorenje, ali, na žalost, to sam ustanovila tek pošto smo se sreli pre nekoliko godina, na sahrani njegove majke Marice, a moje… opet ne znam šta mi dodje, recimo tetke. Javio Milan da je umrla tetka Marica, koja je živela sama u Novom Sadu a on, sa svojom porodicom, zbog posla, u mestu blizu Novog Sada.

Čudni su ti porodični odnosi. Ma koliko bili odvojeni, jedni od drugih, vremenski i prostorno, uvek je tako fino i prijateljski. A da li je zaista tako i onoj drugoj strani, pa, ne znam, čini mi se da jeste? Meni je lepo kada se sretnemo, ispričamo se i opet se sve na tome završava. Mnogi su razlozi, ima i opravdanih a i onih drugih, zašto se češće ne vidimo.

Zašto se nismo družili kada smo bili mali, ja to zaista ne znam. Sretali smo se tu i tamo i to je sve. Sestra i ja smo se uglavnom družile sa sestrama (i jednim bratom koji je živeo u Sarajevu) od tetaka, sa tatine strane.

Opet ne znam zašto.

No, kada smo se sredli, pre par godina, sedeli smo kod tetka Marice u stanu i pričali smo o godinama u kojima se nismo videli ni čuli. Tada je i Milana bila sa tatom i mamom. I slikale smo se i razmenile e-mail adrese i odmah krenule sa dopisivanjem. Eto, mislim da sam donekle ja i zaslužna što je Milana otvorila svoj blog, jedino što je trenutno u jako velikoj gužvi pa ne stiže baš redovno da ga “održava”.

I, od tog susreta, neverovatno je, da smo uvek naletali jedni na druge u centru grada. Bez dogovora! Jedanput sam izlazila iz telenora u neko bezvezno vreme, naletim na Milanu. Jedanput, u Zmaj Jovinoj, naletim na Milanu, mamu, tatu i Milaninog momka. I, evo, nedavno, opet, sasvim slučajno, sudarimo se u Pašićevoj ulici. Neverovatno. Očigledno nam je sudjeno da se srećemo i bar tako, održavamo porodične veze.

Preko Milane znam da je moj brat odlično, da ima srećnu i zdravu porodicu!

Milana, drago mi je što smo se srele i što smo obnovile familijarne odnose, koliko toliko, mada je u današnje vreme prilično teško posećivati svu rodbinu, što zbog blesavog radnog vremena, što zbog finansijske situacije, što zbog neznamnija čega!

A kako je kod vas?

DA VAM ŠAPNEM…

Živim u zgradi, četvorospratnici, odnosno trospratnici plus potkrovlje (moj sprat) i mansarda. Djubretarska posla, graditeljstva. Tako smisle trospratnicu da ne bi morali da se bacaju u trošak za lift. Elem, bilo, kako bilo, imamo dobre listove na nožicama, što jest, jest!

Malo ću popljuvati neke komšije, mada sam o njima već pisala.

Ovo je sada neka druga tema, koja mi ide na sve, komplet, živce, tj. na to malo što mi je ostalo!

Radi se o drugom spratu, mada nisam baš sigurna o kom stanu je tačno reč, ali, pretpostavljam. U jednom od tri stana, živi svež udovac. PREDSEDNIK naše zgrade! Ehej, ljudi, malo li je! Znači, boli ga dupe za funkciju koja mu je dodeljena, sem kada se neko požali da treba nama, koji imamo pse, ukinuti izlazak u dvorište. E, tu je naš PREcEDNIK (tako on govori, pa ću da ga malko “skinem”) jako hitar i brže bolje, promeni bravu na kapiji. Onda ja stupan u akciju i napičim ga da se sve puši. Ma, bre, čoveče, ko si ti da odlučuješ ko će da izlazi u dvorište a ko ne? Bre, jebo te onaj tranzistor na terasi sa ulice koji slušaš po vasceli dan i ideš nam svima na ganglije! A jel’ nas neko pitao da li nam odgovara da ti pereš tepih na toj istoj terasi i prebaciš ga preko ograde da se cedi po našim glavama i to tačno ispred ulaznih vrata? Nije, naravno! E, pa, vrći tu bravu na mesto, da ti ja ne bih nešto, da ne kažem nekog, jel? I tako, vrati on tu bravu, ali smo i dalje na “perVI” i na skromnom “klimoglavu” i promrljanom pozdravu. Bljak, mrzim takve odnose! Za malo da preskočim novog citroena, srebrnog, koji mora da je parkiran tačno naspram njegove terase. Čula sam od komšija iz drugih zgrada, da, ko god je stao na PREcEDNIKOVO mesto na parkingu, probušio bi mu gume, pa je i naš vulkanizer, odmah iza ćoška, dobro poslovao. Tu PREcEDNIKOVU rabotu je i sam radnik potvrdio! Eto, intelektualac al, prolupan!

E, taj sveži udovac (jadna supruga, otišla brzo na onaj svet, da ne kažem ko je pomogao brzom odlasku, rekle mi komšij, tračeri ), ima kuću negde južno od Beograda. Bitiše on tamo dosta vremena, jer, sad je slobodan ko ptica. A za to vreme, nakrka pun stan naftalina, da bog sačuva. Da mi je malo bliže, verovatno bi i ove mušice koje ušmrkavam, ispogibale od smrada. Ne oseća se taj naftalin dok su vrata zaključana. No, tačno se zna kad se on vrati sa puta, jer, da bismo prošli drugi, treći i stigli na četvrti (potkrovlje) sprat, morali protrčavati za navatanim vazduhom i uvlačiti se kroz ključaonicu, da nam se taj smrad ne uvuče u stan. Uh, majko mila! Pa šta on to ima u stanu što toliko mora da se čuva od moljaca, baš me kopka? I, pretpostavljam, da nikada nije čuo za lavandu ili neko mirišljavije sredstvo protiv moljaca!

Moram još nešto da vam šapnem! Ne smrdi samo naftalin, ali ne mogu da vam tačno definišem šta se to “čuje” još, iz njegovog stana. Moja baba je govorila za takve mirise “saga”, jebem li ga, šta to znači ne znam, ali da smrdi, smrrrrrdi!

Ima još jedan stan na tom spratu koji mi je sumnjiv, ali, u njemu živi jedan doca i to dečiji, onako, sav neugledan, uvek otvorenih usta (bez da se neko ljuti ), žgoljav, uvek miriši na svež znoj, uvek je u patikama i u žurbi. Žena, onako, čudna a imaju i klinca, koga su dobili već, prilično matori. Taj nam je klinja mast vadio kada smo se doselili. Bio je beba koja je legala posle svojih roditelja a nas, koji smo pokušali da legnemo pre njega, drndao je toliko, da smo morali, ipak, da sačekamo da se on onesvesti, da bismo mi odspavali po koji sat.

I iz njihovog stana vonja. Čudni neki mirisi!

Ostale komšije su ok, odnosno, poslednjih par meseci su neke silne selidbe, tako da više ne znam ko mi je preko puta, a ko će se useliti u stan ispod našeg.

No, materijala za “slatka moja”, sigurno će biti!

I molim vas, neka ovo sve ostane medju nama! Si?