Tedi je sinoć isprobavao kostim za Noć veštica, jer, računa, pozvaće ga neka riba večeras da bude njen “djavolak”.
Koliko mu prija kostim, vidite po njemu. U svakom slučaju, ako i ne bude otišao, spavaće pored mene, sa glavom u mom krilu!
Micko mali, ja mrzim ovakvo blesavljenje sa psima ali, Mima uživa da ga ovako nakaradi!
Danas nam je divan dan, divan dan, našoj Hanici rodjendan! Zivela, zivela i srećna nam bila, ZIVELA!
Danas Hana puni 9 godina. To je Timotijeva sestrica. Timotije je dobio tortu Pebetabisa a Hana ovu, koja liči na vešticin šešir. Kažem liči, zato sto bi trebalo da je malo viši, ali, pošto nema nikakve “armature” u njemu da drži taj deo onako kako treba, malo se spuvala, ali to neće uticati na ukus.
Ja sam se, zaista potrudila da Hana bude zadovoljna, ali, nije uvek sve u rukama majstora.
Ljubim ja nju i neka uziva u ukusu, ako joj se ne dopada izgled!
Procenite sami, primam i kritike! 
A ovako izgleda iz raznih uglova:
Pronadjoh u kutiji u svom ormanu, plavu maramu, koju je nosila moja mama. Obradovah se i odmah je pomirisah. Navalila sećanja. Volela je da nosi marame. Nameštala ih nonšalantno. Vezivala ih odmah ispod brade. Bio je to pokret koji nije iziskivao poseban napor.
Posle dvadeset godina, od kako više ne pripada njoj, marama nije mirisala na mamu. Ali sećanje na njen miris je ostalo duboko u meni.
Mirisala je na mene!
Bila sam po malo razočarana!
Dobih od komšija večeras! I dobro je da sam otvorila vrata, jer ležim u pidžami i mrzelo me je da ustanem. Sva sreća, pa jesam.
Dobih parče bajadere. Miriši na cimet, predivno. Ima još nekih sastojaka, koje, naravno ne znam, niti ću ikada saznati. Poslovna tajna.
Pitate se kakva?
S a p u n, dragi moji! Pravi, pravcati, organski sapun, napravljen rukama mojih mladih komšija!!! I odmah mi je pošla vodica na usta kada sam ga videla. Jedva sam se uzdržala da ga ne zagrizem. Neverovatno, kako izgleda, a kako se s njim kupa, pa, to ću vam reći tek posle 15. decembra, jer do tada ovaj lepotan mora da sazreva, kao sir! Tek posle tog datuma, moći će da se koristi, ako ga ne pojedem u medjuvremenu!
Stalno ga mirišim i ne mogu da verujem da je stvarno sapun! Gde će se tačno prodavati, ne znaju još ni oni!
Šta vi kažete?
Kad god se razbolim, što je vrlo retko, setim se moje koleginice Teodore. Ja cu se sada možda ponoviti sa postom, ali moram opet da je spomenem.
Naime, nas dve smo, nekada, radile u istoj firmi. Obe bile mlade. Onda su nam se putevi razišli i nisam je srela do proletos. Sa svim slučano i jako smo se obradovale jedna drugoj.
Osim formalnosti, ono, kao, kako si, dobro, sam, kako si ti, kreće priča:
- Ja: Pa, Teodora jesi li se udala, imaš li dece?
- Bila sam udata, ali mi je muž umro pre 5-6 godina i, sva sreća, nismo imali dece.
- Kako, izvini, sva sreća?
- Pa, tako, ziveli smo zajedno u ono nesrećno vreme. Otvorili našu štamparijicu, naravno, pojeli nas veliki, mi se zadužili, radili šta smo stigli, samo da se prehranimo. A jako smo se voleli. Onda se on jako razboleo, i otputovao, na onaj svet.
Zaboravih da napomenem, Teodora mi sve ovo, prethodno, i ovo što ću napisati, priča, smireno i sa osmehom na licu, kao da se to sve desilo nekom drugom.
- Ti si sada sama?
- An, ne, živim sa majkom, jer je tata, isto, umro pre par godina, a mama je dementna, ne priča, samo leži i ima napade besa, ili šta već, nemam pojma. Menjam joj pelene.
- A jel imaš brata ili sestru?
- Imam sestru, koja živi isto sa nama. Znaš, ona ima Daunov sindrom.
- Koliko ima godina Teodora?
- Ima 40 godina.
- A jel ona može da ti pomogne oko mame?
- Pa može, ali samo ako joj ja pokažem sta treba da uradi, onda to i uradi.
- Pa sta radi ceo dan?
- Voli da piše. Kupujem joj sveske i ona tu po ceo dan piše crtice. Uveče joj upalim Pink, voli narodnjake i onda je vesela i sve cupka i diže ruke. Onda se i ja s njom smejem.
- O bože Teodora, pa imaš li ti vremena malo za sebe?
Imam, sada sam angažovala jednu zenu da bude sa njih dve svako pre podne dva sata, da ja mogu da obavim lekara.
- Kakvog lekara, za koga?
- Znaš, u decembru su mi pronašli na dojci kvržicu, izvadili je, kažu kancerogena, pa čekam da me pozovu na zračenje!
Ja u zabezeku, ne mogu da verujem da je tako mirna, realna i pomirena sa svim što joj se dešava. Ali, samo taj mir, kako je njega stekla?
Pitam je, ne mogavši više da izdržim: Teodora, priznaj mi, da li si na lakšim ili težim drogama?
Kad je ona stala da se smeje, da crkne od smeha. Nemoguće!
- Ma nisam, veruj mi, ja sam se pomirila sa situacijom, pa one su mi sve što imam i ništa mi nije teško da uradim za njih!
- Verujem ti, ali sada si i ti bolesna!
- Ma, ja ću se izlečiti, videćeš!
Rastasmo se i počele da se dopisujemo sms.
Na sledećoj kontroli, ipak su morali da joj amputiraju dojku i izvade par limfnih čvorića ispod pazuha, pa, kada se oporavi, ide na zračenja.
Sretosmo se ponovo, ona u majici i vidi se prazno mesto. Kažem joj da se primeti, na šta ona, sa smehom, konstatuje, da mora dodati još vate u brus.
Smislim ja kako da joj od nekih mojih naramenica, koje su napravljene od filca, napravim “pomagalo”, što i učinih i poslah joj poruku da imam za nju malo iznenadjenje i da dodje do radnje.
Došla je i jaaaako se iznenadila i beskrajno mi se zahvalila.
Srele smo se ponovo, kada sam ja vadila zdravstvenu knjižicu (grrr). Tada je ona išla da podnese zahtev za protezu. Kaže, krenula je na hemoterapiju i super se oseća. Neverovatna žena.
Onda se nismo čule do pre desetak dana. Malo sam se zabrinula, pa sam joj napisala poruku. Odgovorila mi je da je bila sa sestrom i prijateljicom na moru u Crnoj gori a mamu je čuvala neka treća osoba. Mama je bez promene, a ona se oporavlja od hemo terapije. Odlično se oseca i jako joj je prijalo more u septembru. Razmišlja da to sve ponovi i sledeće godine.
Pitala me je da li sam postala baka i kako su moje ćerke! Nije ništa zaboravila u vezi samnom. Divna jedna žena.
I sta reći na ovo sve? Kako postati Teodora?
imala Salaš, videli biste vi, moji dragi prijatelji, kakvo bi to mesto bilo za život!
Imam sliku u glavi kao “idealno mesto za zivot”.
Ovaj na slici bi bio, nešto kao, sličan onom, kakav bi trebalo da bude, moj!
Znam da se kuća ne počinje od krova, ali pod pretpostavkom da ima dobru osnovu i sve zidove, na broju, krov bi bio od trske, one prave, pravcate, barske (iz Karlovaca)!
Promenila bih prozore, da ne piri sa svih strana, ali da zadrže autentičan izgled, pravi salašarski! Dimnjaka bi bilo više komada, jer bih imala i kamin i kaljeve peći! Za svaki slučaj, bilo bi montirano i podno grejanje, jer ne volEm zimu, pa to ti je!
Celo dvorište bi bilo popločano ciglama, izmedju kojih bi rasla travica. Sa leve strane glavnog objekta, bila bi “letnja kujna” u kojoj bi se, uglavnom, provodilo vreme, leti, naravno, kuvali ručkovi, mesili kolači i pogače.
Preko puta glavnog objekta, posadjeni bagremi a malo desno i ambar za kukuruz (valda bih imala i kukuruz, na zemlji posadjenoj oko salaša). U slučaju da ne bude kukuruza, to bi bilo odlično mesto za igru, deci. Sve bih im tapacirala da mogu da skaču do mile volje, i nabacala igračaka i tobogan!
Desno od glavne kuće, bile bi radionice, sa svim mogućim alatom i aparatima. Bila bi tu i kosilica za travu, kao i raznorazne bušilice, tremlice ineznamvećkakosesvezove! Kompletna stolarska radionica! Sto da ne? Pod istim krovom, šupa za ugalj i drva, a i prostorija za veš mašinu, peglanje i sušenje veša, sa grejanjem, naravno! Na zidu bi visio mali tv, jer obožavam da peglam i gledam isti. Tako mi to sve lakše pada!
Prelazim na glavni objekat!
Unutra se ulazi sa gonka, na par stepenika, ne visokih. Ulazi se u malo predsoblje, gde se nalazi čiviluk i cipelarnik. Odatle se levo ulazi u kujnu, a iz kujne može u glavno kupatilo, koje je takodje povezano sa spavaćom sobom. Iz malog predsoblja se desno ulazi u wc, gostinjski, a pored tih vrata, malo napred u dnevnu sobu i trpezariju a iz te sobe levo u spavaću, desno u gostinjsku sobu, koja ima i svoje malo kupatilo!
Iz dnevne sobe vode divne, drvene stepenice za mansardu, koja ima mali “kibic fenster” sa koga se vidi cela Vojvodina!!!!
Na mansardi postoji dnevna soba za klince i još dve, lepe velike sobe!
Dnevna soba je popločana velikim pločama a na zidu, pravo od vrata, gori vatrica u kaminu! Ispred njega, garnitura za sedenje od one “sirove” kože. Tv sa nalazi desno od kamina, zakamufliran u neku vitrinu, jer ne mora da kvari izgled cele sobe! U jednom delu ove prostorije, nalazi se trpezarijski sto za dvanaest osoba! Rezervne stolice u drugim sobama! Sto se, naravno, rasklapa, po potrebi!
Moj kompjuter se nalazi u mojoj, spavaćoj sobi, u kojoj je predivno toplo, i ja stvarno uzivam u svom miru! Kamin podložen, oko njega klupica za grejanje ledja a i za prileći! Gostinjska soba, lepo nameštena, sa minumumom nameštaja, kamin u ćošku! Moje kupatilo, veliko, sa kadom i tuš kabinom, umivaonikom i prozorom, visoko i sa rešetkama na njemu! Svi prozori na objektima bi imali divne rešetke od kovanog gvoždja i komarnike i roletne. E, pa, dobro, ne mogu i rešetke i drvene žaluzine! Sigurnije su mi rešetke!
U kuhinji šporet na drva i ugalj, a u nastavku peć, zidana, velika, na kojoj se nalazi krevet! Ne znam da li ste to nekada videli. Divota jedna! Zimi, vrlo praktična stvarčica. Opremljena svim uredjajima koji su potrebni jednom domaćinstu, ali sakriveni, da ne kvare rustičan izgled kuhinje. Na sred iste, veliki sto za kojim se okuplja familija, radnim danom.
U sklopu kuhinje, nalazi se i mala, priručna ostava, za višak posudja i zimnicu i eventualno, friz!
Rekoh već na početku, dvorište je popločano ciglama i malo izdignuto od tla oko mog salaša, čisto da se ne bi skupljala voda u sredini. Tu, leti, stoji, veliki sto, ispod nastrešnice, a naspram “letnje kujne”.
Ako pogledate fotku ovog salaša, videćete put koji je od zemlje, medjutim, moj bi bio asfaltiran, da mi gosti lakše i češće dolaze.
Naravno, ja bih imala neki dzipčić, da ne razmišljam kako cu odlaziti i vraćati se svom salašu, po mećavi.
Na svakom ćošku mog salaša, bila bi ogromna svetiljka, da mi se sve dobro vidi. I po dvorištu bi bilo puno svetla, da mogu mirno da šetam u bilo koje doba noći i ne bojim se!
Na prilaznom putu do salaša, bila bi napravljena garaža za, bar dva vozila, sa grejanjem, da bome!
Oko celog imanja, bila bi raširena žica, kao ograda, ali da se ne vidi i ne bode oči. Salaš bi imao i kapiju, koja bi se morala otvarati na” bzzz” a imala bih i video nadzor (pa šta, sama žena živi u divljini, normalno je, ne?)
Imala bih i par kučića, da mi prave društvo, ali ne u dvorištu, već u sobi, ali ih ne bih naučila da spavaju u mom krevetu (kao Tedi i Hambo), već pored kreveta ili ulaznih vrata! A pored mog kreveta bi bila i dvocevka, za svaki slučaj i ne bih pila tablete za spavanje (to sve može u maštanju, zar ne?)!
Kad bih ja imala salaš, bili biste pozvani svi vi, da mi dodjete jednog vikenda, da ostanete dva dana, da uživamo i družimo se. Steva bi pravio gibenice, Reminder bi kuvao paprikaš, Zmajček bi bio zadužen sa salatu (videli smo kako ajvar pravi), Deda bi pravio roštilj, eto, ja bih vas dočekala sa pitama i teletabisom, ha, ha, šalim se, naravno, i baklavom, ostali momci iz grupe “blogera” bi bili od pomoći glavnim kuvarima, a ostale dame bi uživale, ćaskale, smejale se, zadirkivale “momke” i nazdravljali bi domaćom radzom, pivom i vinom. Sokovi – ne dolaze u obzir. Makarona bi bila zadužena za muziku, adekvatnu, na zadatu temu! Nemojte se ljutiti ako nekoga nisam spomenula. Makicu poznajem lično, pa znam šta žena ume!
A zato bih ja volela salaš? Bila sam na jednom napuštenom, pre jedno 6 – 7 godina, sa prijateljima, koji su imali nameru da ga kupe i pretvore u kuću za stanovanje i ergelu! Krenuli smo da ga raskrčujemo, jer na njemu 8 godina nije kročila noga! Još su zavesice bile na prozorima a unutra haos. Što od lutalica, što od raznih životinja. Dopala mi se organizacija objekata na tom mestu. Sve je imalo svoje značenje. Zašto je sve bilo tako u kvadrat i zašto je toliko drveća i raznog rastinja bilo oko njega? Jednostavan odgovor: da zaštiti kuću od vetra i mećave! I onda je to sve imalo smisla! Kada sam izašla iz tog “kvadrata” na sveže uzoranu zemlju, uhvatila me neka sreća i želja da legnem i pokupim svu snagu te crne zemlje u sebe i osetim se neverovatno jakom i moćnom. A miris zemlje, mmmm, kako mi je prijao! A tek “tišina” koju ona daje! To je mir potreban svakoj duši! I gde god sam stala, videla sam zemlju, ravnu, tihu, pitomu, zemlju, koja hrani i daje!
Možda sam nešto i propustila, ali, nema veze, ispraviću, kada počne sredjivanje istog!
Kad bih ja imala salaš, bila bih najsrećnija na svetu!
PS: A i ovakve kifle bi vas čekale iz seljačke peći! Prijatno!
Ako se po jutru dan poznaje, onda sam već u pola deset mogla da naslutim kakav će mi dan biti 
Zato što sam ustala u 9,15 h, pa sve polako i natenane. Neradna mi subota, pa mogu kako hoću. Ali, ne lezi vraže! Setih se, iznenada, da ćerki, u 10 h, dolazi profa iz statistike. Važno je, jer u četvrtak ima ispit. Brzo oblačenje, nameštanje kreveta, budjenje Mime, očišćena jabuke je čekala,kafa na brzaka napravljena ali ne popijena i zvrrrrr….. stigao, 15 minuta, pre vremena. Jebo ga ja! Ju, pardon! A baš mi je falilo tih petnaest minuta da umutim puter i šećer za tortu, za jednom malog Timija, koji danas puni 2 godine i koji je presladak i sin jedne moje bivše komšinice, ali smo u kontaktu i u komšiluku, opet. Bar sam plazmu potopila u mleko!
Izvodim Tedija napolje, vraćam se, odlazim na pijacu, obavljam brzo kupovinu, smrzla se ko pe-du!
Vratila se kući, presvukla se u “borbenu” odeću, jer me je čekalo pravljenje Teletabisa. Imala sam omot od cd, istih. Izabrala sam zutog, po želji malog slavljenika. Jedino je bio problem što nisam pronašla zutu boju u prodavnici, a sve druge sam kupila. Ma, nema veze, praviću neku drugu boju. Gledam ja njega, gleda on mene. Pravim plan u glavi. Za pravljenje boje, izabrala sam belu čokoladu, kao osnovu. Sećate se Šreka u postu ZIVOT TEČE DALJE, koji je pravljen istom tehnikom.
Oblikovala sam malog Teletabisa. I to je bila relativno prijatna borba, jer ja volim da “stvaram” likove i pravim kolače i torte. U fil sam iseckala i mlečnu običnu čokoladu, inače je torta bez jaja, a plazma je odlična za modeliranje.
I počela sam da topim čokoladu da bih malom napravila rozikasti ten. Dodala “kajsiju”. Ispade to jako oranž, pa dodala ponovo bele čokolade i krenula da nanosim na facu. Naravno, boja je curila na sve strane. Pa, sada šta da radim. Tako je, kako je. Sećam se, isto se dešavalo i kod Šreka, ali sam je pokupila kada se malo stegla. Pravim “zuto” telo, od malo zute boje koju sam pronašla u frižideru. Naravno, ni nalik zutoj. Rešim da ipak bude zelen, pa dodajem boju u šerpicu, sa još bele čokolade. Ispada odvratna boja, koja lici na sadržaj nosa u “završnoj” fazi kijavice. Zelena, bljak! Zatim dodajem plave i crvene, ne bi li dobila neku ljubičastu. Neeeeee, dobila sam čokoladno braon boju, a kockicu na njegovom stomaku sam obojila nekom šućmurastom, koja mi je ostala u jednom delu šerpice. I krenuh da nanosim boju, koja se automatski slivala na tacnu na kojoj je otabačen mališa. Besna sam kao razjareni nosorog. Fil curi i po kuhinjskom elementu, ne stižem da ga pokupim. Uh, usput se sva mažem,prsti mi izmazani od raznoraznih boja kao da sam vrhunski slikar! Uguravam tortu u frižider, da se malo stegne i vadim povremeno, skupljajući fil – glazuru sa tacne i nanoseći je na malog.
Onako besnoj, ništa mi više he ide od ruke! Ispustam, lupam, mažem, galamim, psujem!
Vreme mi beži, slavljenik odlazi od kuće u pola četiri, a pola tri je kada sam to saznala. Brzo vadim mog “žuto-zeleno-braon” Teletabisa i trudim se da ga dovedem u red. Ispao je upravo ovako, kako nije trebalo:
Ja sam nezadovoljna! No, nemam vremena, pakujem sve u najlon kesu, odlazim. Timi se obradovao torti, zabio prst u stomak, olizao ga i rekao: NIJE BLJAK! Super Timi, baš mi je drago! To je Pebetabis, kaže Timi, što ja potvrdjujem, jer, ruku na srce, ne postoji ni jedan pod imenom Teletabis a da je braon boje. Da sam htela braon, jednostavno bih otopila pravu čokoladu i dobila bih sve mnoooogo lepše i lakse! No, važno je da je ukusna torta i da se Timi osmehnuo kada je video! Eto, izmislila sam i braon lutka!
I nije tu kraj mojim baksuzlucima!
Vratila se u dvorište, Mima mi poslala Tedija da obavi nuždu. Dečaci, sede na klupi i jedva dočekali nekog odraslog da se požale. Pala im lopta na terasu od jednog stana u kome niko ne živi, na prvom spratu. I sad ja sva važna, pokušavam da rešim problem, ali idem za Tedijem a gledam sebi iza ledja. I, upadne mi noga u rupu, padnem na kolena i izgulim jedno. O, bože, kao me je bilo sramota od dece! Jebem li vam loptu, da vam jebem, prosiktah! Došao jedan klinja do mene i pitao me da li je sve u redu, a ja crvena od stida, kažem da jeste i brišem kolena i sramota me da vide kako me boli.
Ne dohvatiše oni loptu, jer nije bilo načina.
Vratim se u stan, nastavim sa budalaštinama. Isprosipala vodu na sve strane, ispala mi kašika iz supe, isprskala sebe i pod, i evo, već, dok vam ovo pišem, sedamo da ručamo! Hm, da li sam završila za danas sa budalaštinama i baksuzlucima!
Samo da me onaj profa nije izveo iz takta, sve bi drugačije bilo!
Držite mi šipke da se ne ugušim dok budem halapljivo jela, jer, umirem od gladi!
Ajd, pa srećno mi!
Danas, po podne, udje mi u radnju, gospodin srednjih godina. Kaže, došao je da kupi ženi nešto lepo, diskretno, od belog zlata a opet da ne bude preterano skupo a ipak sofisticirano!
Hm, pomislih u sebi, možda ima i muzičku želju, ali sam to ipak prećutala.
- Dobro, rekoh mu ja, da li bi to nešto moglo da bude sa dijamantom?
- O, da, molim Vas, pokažite mi šta imate?
Otvorim mu ja kutiju sa dijamanskim prstenjem, naušnicama i privescima.
Kaže on:
- Znate, moja žena voli nakit onako malo da izgleda starinski!
- O, da znam, odgovorim mu ja, a kako vam se svidja ovaj prsten?
- Meni se jako dopada, medjutim, ima ona sličan.
- A ovakav privezak?
- Ima i privezak!
- A sta kažete za ovaj zeleni kamen, savorajd sa dva mala dijamanta sa strane?
- Ima i zeleni kamen, smarag, ako se ne varam!
- A šta mislite da joj napravimo neki prstenčic od nekog drugog prirodnog kamena? Evo, izvolite, pogledajte, ima ovde svega: turmalina, topaza, garneta, peridota, akvamarina…
- Znam da ima akvamarin, smaragd i onaj ljubičasti…
- A ovaj garnet (češki granat)?
- Ne, ne, to nije u njenom fazonu!
(Ovaj prsten nije iz naše radnje, ali bih ga ja rado nosila, jer imam sličan i isključivo nosim starinski nakit, usput da vam javim.)
Vratismo se na kutiju sa izloženim nakitom sa dijamantima.
- Vidite ove naušnice, baš su slatke, diskretne!
- Meni jesu, ali njoj se ne bi to svidelo!
Polako me izdaje strpljenje, jer sam iscrpila sve mogućnosti predlaganja kupovine nakita!
- A pogledajte ove naušnice sa biserom i dijamantom!
- E, rekli su mi da se biseri NIKADA ne kupuju drugom, da znače suze, tako da to ne dolazi u obzir!
- Ma nemojte molim vas, pa vi ste mladi, zar je moguće da verujete u te babske priče?
- Ne znam, ne bih se usudio, jer su mi tako rekli!
- A da li vi znate da svaka zena MORA da ima bisere u svojoj kutiji sa nakitom?
- Znam, ima ih ona, nasledila ih je od svoje tetke, ali ne znam kako se to tretira!
E, nećeš ni saznati volino jedna, pomislih, jer si toliko tup i glup i zaostao, ne mogu da verujem!
To je bio vrhunac mog dostignuća dobrog trgovca, morate priznati, da bih mu na kraju rekla:
- A da vi ipak kupite suprugi neku sliku, jer od nakita IMA SVE!
- Pa, da vidite, gospodjo, dali ste mi odličnu ideju, hvala vam puno!
Šta reći na ovo sve?
Kada se moja ćerka udala za vaterpolistu, to je automatski začilo GLEDAM VATERPOLO i NAVIJAM! O vaterpolu, do tada, nisam znala baš nista, a ne mogu baš da se pohvalim da i sada mnogo više znam, ali se trudim.
Prvo značajnije takmičenje, od kada je Sloba u našoj familiji, bile su Olimpijske igre u Pekingu. Naravno, znali smo uvek kada će igrati reprezentacija. On je tada bio drugi golman. Medjutim, nikada se ne zna kog će golmana ubaciti u igru.
Prvu utakmicu sam gledala sama. Važna je svaka, naravno. Ali, prva je prva.
Sedim sama u sobi i čekam početak. Stomak mi drhti, a utakmica još nije ni počela. I kreću. Naši napadaju, ja urlam: pucaj, pucaj, ma daj, šta čekaš, skačem sa troseda, šetam oko stola i psujem, na glas, kao kočijaš! Postižu gol, i bravooooooo, tako treba, bravo momci!
E, sada naš gol napadaju, opet skačem, majku majčinu odbrani, GDE STE, PIČKA VAM MATERINA, pa golman je sam, nikog nema da ga zaštiti, mamicu vam vašu, pucaju ONI, naš golman brani i ja srećna! Mi vodimo!
I tako redom, utakmica po utakmica i dodje red da brani moj zet!
Srce mi tuče, hoće da iskoči! Hajde Slobo, drži se, znaš da će tebe da okrive za svaki izgubljeni gol. Kao da si ti sam u terenu, ali, hoćeš vraga. Brani zetonja, kao pravi. Sa onolikim rasponom ruku, teško da može koja lopta da mu promakne. Naravno, ja sam malo pristrasna, ali, ako i malo pratite ovaj sport, videćete i sami! Na ovim Olimpijskim igrama, Sloba postaje prvi golman naše reprezentacije i prvi golman Partizana. Da vam ne kažem da su utakmice bile u raznim noćnim terminima. Nije mi bilo teško, jer sam mislila da im je svaka pozitivna vibracija bitna, pa makar bila i tako daleka. Izgleda da je upalilo. Navijala sam punom parom, dopisivala se sa ćerkom i sestrićem koji živi u Americi, komentarišući igru i naših i NJIH!
I tako naši osvajaju bronzu na Olimpijskim igrama! Bravo momci, svaka vam čast!
Ove godine je bilo Svetsko prvenstvo u Peskari. Osvojili zlato a moj zet je branio u svakoj utakmici!
I tako sam ja postala navijač, pravi pravcati a da o tome nisam ni sanjala, a i kako bih, kada me ni jedan sport u životu nije zainteresovao.
Od kada imamo vaterpolistu u familiji, počela sam da pratim i ostale sportove, no, ne tako strastveno, kao ovaj, ali sam u toku.
Posle svake odigrane utakmice, konstatujem kako sam dobro ostala živa i da je sva sreća da nisam ranije bila strastveni navijač, jer bi me već odavno, strefio srčani udar.
Polako učim i termine. Nekako, u vreme svetskog prvenstva, u našem tv studiju, obično sedi neki iskusan bivši vaterpolista, koji pomaže komentatoru u objašnjavanju pojedinih akcija i poteza. Poče taj tip da spominje reč “sidraš”. Ja ga samo slušam, slušam, slušam, poludim i nije mi jasno otkud odjednom taj termin. Nazovem ćerku i ona mi objasni da je to igrač koji ima poziciju “centra”. Aha, sad znam, ali ko bi ih povatao sve onako u onoj peni, kada se dohvate, jedan na jednog, pa frka tamo, frka amo…
No, svakako, navijam i dalje, mada mi je ovaj poslednji turnir u Bg, Partizanove legende, malo promakao, odnosno, nisam uspela baš sve da odgledam, ali sam bila sa njima, tamo na Banjici. I osvojili su trofej, nisam ni sumnjala, a moj zetonja je proglašen za najboljeg golmana. Mašala Slobo!
Kada Partizan gostuje u Novom Sadu i igra sa nekim trećim klubom, lako je navijati za njih i gledati ih uživo, ali, kada igraju sa Vojvodinom, onda se navija u sebi. Ne zna se koja luda sedi u publici i da li ćeš dobiti koju pikslu u glavu!
Eto, sada znate koji je moj sport NUMBER ONE i kako navija tašta!
Kako sam 8. oktobra bila vrlo uspaljena zbog jubileja, nisam stigla da vas častim, pa to činim danas!
Ovo je pita od jabuka, pa izvolite, dragi moji prijatelji, poslužite se!
Ove dve fotke sam naknadno dodala, čisto da vidite da iznutra nije “šarena laža”!
Jabuke su neprCkane, domaće, proverene!
Ja sam je probala, još dok je bila vruća, pa, kao što vidite, ziva zdrava i zadovoljna!
Uživajte!
