SASVIM OBIČAN PONEDELJAK

Loša noć ne obećava lep dan. Ustala sam prilično nezadovoljna kvantitetom i kvalitetom noćašnjeg sna. A uspela sam i da odsanjam neku “sapunjaru” slaninu. Nije mi jasno zašto bas nju.

No, već posle prve jutarnje filteruše, bilo mi je mnogo lepše! Pogled kroz prozor na mirno i tiho dvorište, učinio je da mi se usne razvuku u osmeh “od uva do uva”. Izašla sam na terasu. Bilo je prijatno sveže napolju, sunce je već pustilo svoje zrake a nebo plavo, kao more!

Uglavnom, pre podne je bilo uobičajeno, kao i svaki dan, kada radim po podne, od jedan sat do osam!

Stigoh u radnju, kad tamo, moja deca i novi zet (ćerkin muž), sestrina ćerka i njen tata (gazda radnje), i moja dva kolege. Hm, dobar deo familije. Tu smo se malo smejali, zekili,  društvo se razišlo. Zauzela sam svoje mesto iza pulta, čekajući mušterije a misli mi odlutale, godinama unazad.  U ovoj radnji radim punih 10 godina, a iza pulta više od 20. Znači, toliko godina, 7 sati dnevno, kloparam i smeškam se ljudima i kada mi jeste i kada mi nije, do istog. To je cena rada sa mušterijama. Moraš biti ljubazan jer to ljudi očekuju od tebe. Znate i sami koliko puta vam nije bilo ni do čega ali osmeh je morao biti na vašem licu. Gledam i trudim se da svaku mušteriju čujem i shvatim šta želi.

 

E, onoga momenta kada shvatite šta ona želi, tog momenta postajete njena najbolja prijateljica! Ona je baš vas čekala ceo život, da vam ispriča svoju tužnu životnu priču i priču o tom komadu nakita koji je donela na popravku ili prepravku. Vi, naravno, želito to sve da znate, jer bože moj, sve to ide u rok službe. I sada, pokušajte da zamislite, slušanje raznoraznih priča, svaki božiji dan, hteli vi to ili ne! Ne mogu da grešim dušu, ima divnog sveta i divnih  priča:   dirljivih, smešnih, čudesnih, neverovatnih u koje po nekada, prosto ne mogu da verujem. Neki dan je trebalo da dodje budući bračni par po svoje burme, a došla je rodjaka po njih i ispričala nam  kako je budući mladoženja poginuo prethodne noći, u saobraćajnoj nesreći. A buduća mlada  je nekoliko dana ranije, bila sama u radnji i ispričala nam kako je, konačno, pronašla ljubav svog života, posle 16 godina od razvoda. Iz tog, prvog braka, ima divnog sina koji se super složio sa novim tatom. I zašto je to moralo njima da se desi.? Eto, to je samo jedna u nizu neverovatnih priča koje čujemo od naših mušterija. Ima tu i priča o švalerkama, švalerima,  nenadano ostavljenih žena,  porodica koje su izgubile dete, roditelje… to sve mi slušamo svakodnevno. Od čega to zavisi? Kako ljudi biraju osobu kojoj će se poveriti i otvoreno progovoriti o svom životu? Ne znam, nemam odgovor.

Sećam se naravno i lopova. To isto ide u rok službe. Stalno na oprezu, jer, današnji lopovi su fini, negovani, lepo obučeni, baš kao sav normalan svet.

I dok tako razmišljam o proteklim godinama, ukapiram da na ulici sve vri od mnoštva ljudi. Prolaze pored radnje i napolju je opšti žamor, cika dece, svadje oko ruksaka, novih patika,  jedan tamo pokušava da se izbori sa tamburom, jedan sa usnom harmonikom, jedna beba vrišti u kolicima dok joj roditelji mrtvi hladni ćaskaju sa prijateljima, avlijaner, isplaženog jezika, pokušava da se probije kroz svu tu gužvu, ne bi li se negde napio vode. Utrčava nam klinac u radnju dok tata pokušava da ga uhvati, pre nego razbije glavu ne videvši stepenik! Ulazi cigančica, gleda mindjuše, već 7. dan za redom. Sada mi već ozbiljno ide na živce, jer svaki dan pita jedno te isto, dok njena keva na ulici pokušava da uhvati neku od prolaznica “da ti gatam, da ti kažem nešto šta će da ti se desi”! I naravno, ne uhvati nikog, pa onda i ona udje u radnju i zapitkuje o cenama, koje su čitko ispisane, a ja joj samo kažem da “tu sve piše”. Sramota me da kažem, ali, ulaze da ubiju vreme i da mi zasmrde radni prostor. Hoću živa da se ispovraćam, posle njihovog izlaska, a sledeća mušterija kada udje, može da pomisli da ja smrdim. Jao, majko mila, onda radi osveživač, punom parom, pa i od njega hoću da se ugušim!

Onda izadjem malo napolje, ispred radnje i ne mogu da vidim kraj ulice od gužvanjca. Sve se sudaraju! Sutra je početak školske godine i porodično se nabavljaju sve potrebne stvari za klince. Hvala bogu, to sam odavno pregrmila i ne ponovilo mi se!

Onda sledi uzina. I to je jedan od vrlo bitnih momenata na poslu i ni malo lako doneta odluka: Šta jesti u popodnevnim satim, jer ručak je bio kolegi u 12 a meni u pola 1, što je, priznaćete, vrlo rano. Uglavnom se svodi na pecivo ili pica parce ili neki palačinak. Meni se danas jeo sladoled iz omiljene poslastičarnice “10 plus” . Uglavnom, ovakav je raspored kugli: prva u fišek ulazi šumsko voće, pa punč,  pa kajsija od gore. Danas me je poslužio gazda pa mi  je uvalio i četvrtu ,  da probam specijalitet “10 plus”. Ja, taman da progovim da ne treba, ne mogu toliko sladoleda, on mi ga tutne u ruku i kaže probaj, videćeš kako je super, namigne mi i ja ga probah. Seckani badem, jogurt i med, njam, njam, odlična kombinacija. Sva sreća da nisam to saznala pre, nego posle lizanja, jer ga ne bih ni probala, zato sto ne volim jogurt  u slatkoj varijanti. No, ovde se jogurt uopšte nije osetio. Jako dobar sladoled, preporučujem ga!

I opet, ulazi mušterija, poznata mi žena, sa starom majkom, koja odmah seda na stolicu ispod klime. Brzo hvatam daljinac da baku ne ispoliva onaj hladan vazduh, usmeravam ga prema sebi i pitam  ženu da li je to ona omršavila ili mi se samo čini?  Da, da, malo više, 27 kg sam skinula, odgovori mi! Ju, naopako, pa jel namerno ili ne daj bože, nešto sa zdravljem ne štima? Kaže mi da je počela namerno, pa se posle iskomplikovala dijeta, pa sada ne može da prestane da mršavi. O, bože, jadna žena!

Bude tu mušterija raznih zanimanja, koje vam ostavljaju vizitke, kada su ekstra zadovoljne, a 99% jeste, da vam se nadju na usluzi,  ako vam bude baš trebalo to, čime se oni bave.

Naravno, nude nam i parfeme, magične krpe, metle, knjige, razni reklamni materijal, zavese i obično im ne dozvoljavam da išta izvade iz svojih torbi, vadim se da gazda ne dozvoljava nikakvu drugu trgovinu u radnji, sem naše, naravno!

I skupljaju pare za razne bolesnike, što kod nas ne prolazi. Može da prodje samo ziro račun, keš nikome u ruke, a slabo ga i ima.

I naša kanta za otpatke, koja se nalazi ispred radnje je postala vrlo važan element za trgovinu. Ona stoji malo ispod naše perde, pa raznorazni preprodavci “divči CD” nas pitaju da li mogu da stave kutiju od gore i tako zarade koju  kintu. Naravno da ne može, dok je naša radnja otvorena, jer “radi bezbednosti radnje, milicija vam ne bi dala tu da stojite (i inače ih love po gradu, a ovi imaju organizovane kibicere koji javljaju kada plavci naidju)! Ha, ha, priča za naivne, ali uspeva! I tako, svaki dan, skoro isti. Smešak, smešak, lepa reč koja ljudima puno znači! Ima dana kada nam ulaze mentalno obolele osobe. Neverovatno, kao da su se dogovorili da izadju zajedno, pa onda pojedinačno ulaze i zapitkuju kojekakve gluposti. Ali, moraju se i oni ispoštovati, čak sa više pažnje i ozbiljnosti!

 I tako, dan je već otišao na drugu stranu planete, veče se primaklo a i kraj radnog vremena! Napolju je još uvek prijatno toplo!

Hvala bogu, bio je ovo jedan, dosta miran i običan ponedeljak!

KAKO NAZVATI OVO…

 

što se desilo mojoj dobroj prijateljici. Pozvao je odličan prijatelj da dodje sa novim čovekom u goste, da se upoznaju.

Prihvati ona poziv, sednu i priča krene. Domaćin se zaleteo i samo o njenom bivšem ovo, ono, mi smo bili drugarcine, mi smo pekli rakiju, mi smo išli na pecanje, mislim, on je super lik i  tako dalje.

Ovaj novi, siromaško, kulturan čovek, sluša, klima glavom, jer, razumljivo, ne može da učestvuje u monologu, jer ne poznaje čoveka.

Gošća u zabezeku, crvena od neprijatnosti, jer zaista nije očekivala da će  druženje ići u tom pravcu.  Samo je želela da ode. Gost, pokuša da ispriča neku priču, ali mu domaćin to nije dozvolio, jer je njegova priča bila “interesantnija”. Kome?

Kada su konačno rešili da odu, u kolima su prepričavali druženje. Ona mu se izvinjavala jer je prijatelja nahvalila punim ustima. Naravno, od svega toga ni zera. Pitali su se zbog čega je u stvari on to sve uradio i zašto ih je pozvao, ako nije mogao da “prevali “novog čoveka pored svoje prijateljice?

E, verovatno to samo domaćin zna!

Ona je bila užasno besna i ne može da dodje k sebi.

I bio bi tu kraj ove priče da se nije pojavio njen bivši muž kojem je “prijatelj” ispričao o druženju sa novim momkom njegove bivše. Naravno, samo mu je sujeta proradila, jer je nikada nije voleo! To zna ceo grad, jer se trudio da svojim postupcima to i dokaže!

Provela se kao bos po trnju. Osećala se kao posledjnja profuknjača kojim je sve rečima počastio! I, naravno, mislila je da će je tu i ucmekati, jer, bože moj, ispalo je da je otišla od kuće zbog novog momka, a pravu istinu znamo svi mi a i on, samo ne može to sebi da prizna.

Bila je izvredjana i od deteta, koje ona nesebično podržava u svemu, vodi računa o njemu, voli ga bezgradnično! S kojim pravom? Zar mama nema pravo na sreću i ljubav? No, sve se dobro završilo.  Dete se izvinulo, molilo za oproštaj, a onaj nesrećnik, koji je ovo sve i započeo, pojma nema šta je uradio! On misli da je uradio dobro delo, kao božiji izaslanik, obaveštavajući bivšeg o novom zivotu bivše mu žene!

Ovo nazvati zabadanje nosa u tudje stvari, a nisi rešio svoju situaciju! Mi, žene imamo “epitet” torokuše, opajdare, tračare, ali, čula sam već bezbroj priča u kojima muškarci prednjače.  Što oni zakuvaju, to ne može svariti ni masna soda!

Razmislite dobro, kada činite “dobra dela” jer neko može debelo da nadere zbog vaše” naivne priče”!

FOTKE I ČESTITKE

Veceras, u roku od pola sata, pišem dva posta na istu temu. Prvi, lepo sve napišem, sva u emocijama, kad, hoćeš, objavi i prc, nestane kao da ga nisam ni napisla! Besna kao ris, pišem novi post, dok nisam zaboravila sta sam htela da napišem!

 

Elem, dobih dve divne velike bele kutije iz Ikee i reših da oslobodim svoju donju policu garderobnog ormana. Na njoj su 8 albuma, albumčića, slika, štedne knjizice koje ne važe brat bratu 20 godina, ali, nikad se ne zna u ovoj državi, sta ćes morati da dokazujes, pa čuvaš sve i svja!.

Premestajući albume, naravno, zavirih u svaki i nasmejah se gledajući u fotke: Mima, pogledaj svoju facu, na ovoj slici, ha, ha, baš si blesavica bila, stalno si neke grimase pravila…. a vidi maju na ovoj slici sto je mačka, minić, sunčani cvikeri (smrc, izgubila ih), a, sta kažes, … a vidi Nedu, molim te, kako je mršava na ovoj slici, jao…. majko mila, kao da ništa jela nije…

I tako redom! Dodjoh i do našeg poslednjeg zajedničko-porodičnog albuma. Polihrono, 1995. godine. Nije bilo loše i nije se baš 100% naslućivao kraj. Medjutim, čim dodjosmo kući, ukapirah ja, da od silnih obećanja mrka kapa i podvukoh crtu i ćao dragi, tebi ovde više nema mesta. Dosta je bilo praznih obećanja, bruke i sramote od drugara iz škole tvojih ćerki. Imao si sijaset prilika koje nisi iskoristio. O fotkama oca, nema diskusije! Toliko!

I krenuh novi album da pregledam, kad ispade čestitka. Napravljena dečijom rukom, narandzasta, od gore nalepljen isečen kolačić! Otvorim je i pročitam tekst napisan na izvučenim linijama, olovkom: MAMA JE VEĆA OD RADOSTI, MAMA STAZAMA TRNJE SLAMA, RUKE JOJ JASTUK OD NEŽNOSTI, MAMA, MAMA, ŽIVELA MAMA! U potpisu Mimi, moja mladja cerka.  Ne mogu da se setim kojom prilikom je napisana, ali me je sigurno jako raznežila.

 

I listam dalje albume, smejem se i patim, u isto vreme. Zao mi sto su brzo prošle godine i što su mi deca postala ljudi. Mislim da ih nisam dovoljno ljubila i mazila. No, sada je kasno, postale su zene, pa ih je teško nahvatati. Sada imaju svoje druge polovine.

I opet pronadjoh čestitku. Napisala je Neda, za osmi mart, verovatno u srednjoj skoli: DRAGI KEVI, SREĆAN TI 8. MART I ŽELIMO TI DA SE NA OVAJ POSEBAN DAN OSEĆAS PRETERANO!!! Žele ti tvoje jedine Marina i Neda. Ha, ha, ne secam se da li sam se osećala preterano, ali mi je sigurno bilo lepo jer sam dobila tu čestitku i poklon, kao i svake godine. Kada su bile male, jako mi je bilo slatko kako su se domundjavale šta će mi kupiti, od para koje sam im ja ostavila, kao “za nešto sto im bude trebalo”.

Zao mi je samo, sto za takve uspomene, tipa čestitke, nikada nije bilo dovoljno mesta, pa su sigurno mnoge zaturene a možda i bačene.

Nadam se da ću opet, kada budem pravila novi premeštaj, opet nabasati na neku staru čestitku ili poruku.

Imala sam i poruke koje mi je Mima pisala u ime Žan Klod Van Dama, i to u ono vreme, kada se pojavio, zgodjušan lep, i meni se dopao, a mala utripovala da sam se ja “zaljubila za njega” pa mi je sekla iz novina njegove slike i lepila iznad jastuka i jedan dan mi je napisla pismo: Draga gospodjo! Vido sam vas danas sa ćerkama na Spens i jako ste mi se dopal. Dal možemo da se vidimo? u potpisu Žanko! Ja sam mislila da ću se upišati od smeha, ali sam morala da glumim iznenadjenje, kao sto je i ona sama. Naravno, nisam dugo izdržala jer sam pukla od smeha. I to sam negde čuvala, da se smejemo kada poraste, medjutim, ne znam gde sam ga ostavila.

Lepo je podsetiti se starih dobrih vremena i setiti se da vas neko voli a i vi volite njih!

NJENO VISOČANSTVO “TOALET ROLNA”

 

Verovatno će mnogi od vas pomisliti da sam malo ćaknuta kada pišem o toalet rolni. Ma, ne bih ja, da me nije naterao bes! A zašto, videćete!

Ima tome već izvesno vreme, da, kad god udjem u svoj ili tudj wc, dočeka me prazan prostor, namenjen toalet rolni (u daljem textu: wc papir).  Ne mogu da verujem da mi se to dešava, svakodnevno!

Naročito sam besna u svojoj kući, jer sam,  očigledno, omanula u vaspitanju, čim nisam naučila decu da, čim vide da je rolna pri kraju, nameste drugu, ili stave od gore, na plastični poklopac držaca iste, novu.  Eto! To je razlog mog besa.  Ma sigurno ste “x” puta doživeli takvu neprijatnost. Naročito, nama, ženskaćima je to vrlo neugodno.  Kod mene u kupatilu, wc papir je poredjan preko puta wc šolje,  u element koji se nalazi prilično visoko, iznad ogledala, tako da nije baš zgodno, istezati se i dohvatati ga kada je, jelte, vreme za ustajanje sa iste.

Meni se nije dogodilo da izadjem iz kupatila i ne pogledam da li nedostaje papira, na odredjenom mestu. Može da mi se desi da zaboravim ga kupim, ali, tu su salvete, koje služe za nuždu, kada ovog nema. Važan je i podatak da se troše ogromne količine istog, bože mi oprosti, kao da mažemo dzem na njega i klopamo ga! Neverovatno! Najžalije mi je da trošim pare na njega, jer, zna se koliko traje!

Inače, kod nas u kući, wc papir ima multi-praktik primenu. Od brisanja usta posle karminisanja, do brisanja kereće upišancije i povraćancije, pa kadkad, i umesto salvete, naravno, samo kada smo mi, domaći, u kući! Naravno, koristan je i za brisanje po koje fleke na prozoru, a i za skidanje šminke, kada zaboravimo da kupimo vatu.

Kad već pišem o tako važnom delu naših života, vreme je da se osvrnem na prošlost. Kada sam bila mala, koristio se onaj u listićima, koga je više bilo po podu nego u kutiji za isti. Prilično me je i on nervirao. A po priči moje bake, šta se nekada koristilo kada nije bilo papira, odgovarala mi je šapurike i kukuruzovina. Ajoj, to mora da je bolelo, a pomislila sam, koliko ari  kukuruza bi trebalo samo nama za potrebe wc-a! Strašno!

Secate se i one krize, kada je inflacija jela sve sto je stigla, a u ponudi je bila samo jedna vrsta wc šmirgle, jer se to nije moglo nazvati papirom. Pa, sva sreća, mi smo vrlo prilagodljiv narod pa smo se i na to navikli. Kada se posle svega, pojavio beli papir, svi smo bili srećni, kao mali majmuni! Kako čoveku malo treba da bude happy!

I na kraju, moram da završim u duhu teme. Znate kako Piroćanac štedi na wc papiru? E, pa, otkine jedan listić, probuši rupu, natakne ga na srednji prst, obriše se, papirom svuče sa prsta sadržaj i baci u wc. Ops, jeste malo bljak, ali je vic, najavila sam!

Eto, to je bila moja muka, a sad odoh da vidim kakva je situacija sa papirom, jer sam već jedanput, danas, na poslu, morala da ustajem i montiram isti, za svoje i tudje potrebe!

Srećno svima i da bog da ga imali uvek, pri ruci!

UDOVICE, RASPUŠTENICE I PO KOJA “NORMALNA”

 

 

Prošle srede, stigne meni poruka od najstarije sestre od tetke, sledeće sadržine: Pozivaju se Vesele udovice, raspuštenice i po koja “normalna” na druženje, kod mene u šumi. Očekujem vas u ranijim prepodnevnim satima, nemojte kasno, da mi ne razjebete koncepciju!

 

Ovo je ta šuma u Čortanovcima u kojoj su ona i pokojni muž, kupili kućurdu od poznate novosadske porodice, davnih dana. Ona provodi celo leto u ovoj kući i zaista uziva.

Ono “razjebavanje koncepcije” je značilo: da ne dodjemo kasno i ne odemo kasno, jer je ona navikla da leže u 9 – maksimalno pola 10 h, a ustaje kao veštica. Tako je navikla.

Sada bih kratko da se osvrnem na naslov. Ona je udovica, snajka (od nedavno preminulog nam jedinog brata u familiji, sa tatine strane) udovica, jos jedna sestra od tetke raspuštena, kao i ja, a tri su nam “normalne”. Ima nas raznih, ali nam je jedno zajedničko – zajebancija i smeh, kao i crni humor. Sestra je ostala udovica pre jedno 17 godina, a snajka pre tri meseca. No, ostala je normalna, bez obzira koliko joj je teško na duši. Trudi se da zivi normalno, ali, samo ona zna kako joj je. Uklopila se u naše društvo i familiju. Na zalost, tek posle smrti svoga muža, a našeg brata.

Od kada njega nema (a i sestrina mama je umrla dan pre bratove saobraćajke), mi se češće okupljamo, uglavnom na dan njegove smrti, svakog 25. u mesecu a i čujemo se telefonom.

E , ta sestra je pokušala sve da nas okupi, ali je jedna omanula. Morala je baš danas da peče paprike, mada je znala i mogla je planirati da to ne uradi baš danas. Da je znala kako će nam biti, sigurno ne bi propustila.

Sedele smo na ogromnoj terasi nas 6, pile domaću rakijicu, kafu i evocirale uspomene na detinjstvo. Svaka od nas je po nešto dodavala, karikirala, pa je sve ispadalo smesno. O crnjacima je malo degutantno ovde da pišem, ali i njih je bilo “puna kola”. Kako je kuća na samoj obali Dunava, ispod njene terase je kafana (koju je ona izdala nekom tipu), tako da se tu skupljaju uglavnom domoroci i svi se poznaju. Bilo je tu dobacivanja sa obe strane. Na donjoj terasi su uglavnom sedeli “momci” a na našoj “devojke”, od kojih ni jedna nema manje od 53 godine.

U jednom momentu, jedna od sestara, snimi dva tipa kako gola izlaze iz vode. Kako je to rekla, tako smo sve mahinalo poskalale i iznenadjeno povikale: kako, pa ovaj ima gaće! Ma ne taj prvi, onaj drugi! Kad stvarno, tip go golcijat, sa sunčanim cvikerima. Ha, ha, to ga je baš sakrilo od radoznalih zenskih pogleda. Ova naša najstarija sestra, ustade i poviče mu: Ne vredi ti sada da  se sakrivaš (pokrio medjunožje obema šakama , sve smo videle. U tom momentu, neko sa donje terase povika: On je Talijan, na sta sestra, okuražena, nastavi: Nemaš čega da se stidiš, nisi ti kriv, u tom momentu viknem ja: a i hladna je voda, na šta počesmo svi u glas da se smejemo, a Talijan, onako kiselo, gleda i, postidjen, dodje na terasu i zamače nam sa vidika. Eto, svašta u šumi možes videti! Pristigao i pecaroš sa dve ogromne ribetine, za kafanu večera!

Ta sestra ima još dve sestre i sve tri su prosvetarke. Dve u penziji a jedna je još aktivna.

Posle ručka, nastavismo cerepačenje i pade predlog da nastavimo malo kod njene srednje sestre, koja zivi u selu Čortanovci. I krenusmo. Vreme je nesto bilo blesavo, tako da smo se malko i posmrzavale na terasi, pa smo u novoj kući rešile da sedimo u kuhinji, pijuckajući kafu sa nekim novim pričama!

Nas šest sestara smo se jako družile kada smo bile male. Ova sestra je najstarija, ja sam treća po redu, a razlika izmedju nas dve je 8 godina. Ona nam je bila “duhovni” vodja. Da nije bilo nje bile bismo osakaćene “neznanjem” o pušenju, kao sto to obično biva, kada imaš stariju sestru ili brata. Ona nas je vodila i u bijonju, jer su stanovali blizu bioskopa u Petrovaradinu. Ona nas je vodila i na Oficirsku plažu s obećajem da će nas paziti, ali joj to nije bilo ni na kraj pameti. Pazile smo se same, a ona je samo povremeno bacala poglede i prebrojavala nas.

Zimi smo se sankale kod njih na Petrovaradinskoj tvrdjavi, na vojničkim sankama, na koje je stalo bar nas desetoro. Sjurili bismo se do puta, a posle je bilo teško vući te ogromne sanke do gore.

Posle bismo, onako mokre i promrzle, dolazilile kod njih, skidale se a tetka bi nam skuvala čaj i mazala pekmez od šljiva, dok smo mi sedele oko šporeta sa nogama u rerni. Bila su to lepa i bezbrizna vremena.

Eto, i toga smo se ponovo sećale, sve upadajući jedna drugoj u reč!

Predivan dan, pun emocija, razne fele!

ZAŠTO na terasu pre 7 h?

 

Proslu noć sam nesto zaglavila na blogovima, pa se deca vratila iz grada, pa daj tuširanje, grabež za prvo mesto u kadi, pa rasporedjivanje kučića, ko gde spava i na kraju “gutnula apče” i bacila se, oh, konačno u moj divni krevet!

Upalila tv, jer najviše volim da zaspim uz njega. Ugasim ga, bog zna kada, verovatno kada mi se ukoči vrat od visokog jastuka, pa moram da ga smaknem i podmetnem tanji i udobniji.

I tako, pored otvorenih vrata od terase, usnim svoj slatki san! Cuju se samo zrikavci, ako je sreće, mada vrlo cesto i bagra ispred prodavnice, sa flašama piva i “unučićima” pelinkovca.  Tako se zajebavaju, koliko im volja, jer se, retko ko, buni.

I da ne skrećem sa teme, utonuh u san. Premetala sam se, bog zna zbog čega i u jednom momentu ukapiram da čujem zvuke. Jedva otvorih oči da vidim koliko je sati i spazih da nema jos 7. Svanulo, vidim, a buka dolazi sa terase, ispod mene, ali desno. Znam da tu zivi mlad bračni par, sa devojčicom od jedno 3 godine.

Malu je taja izveo na terasu, verovatno da ne probude dragu majku koja bi verovatno, sve po spisku i tati i detetu. Mala je drndala stolicu po terasi, pričala kao navijena, a bogami i taja je grlat.

Ja, sve bešnja. Ne mogu da verujem da ljudi nemaju toliko obzira. Ako mu je dete već ustalo tako rano, zar nije humanije poigrati se s njom unutra, nego buditi komšiluk?

Vrtela sam se u krevetu, pokušavajući da zaspim, ali, hoćeš vraga! Mala se ne utišava, već, sve glasnija, kako je vreme odmicalo!

Pomislih, ustaj Dudo, ništa od spavanja i to i učinih!

Podignem roletnu da proverim da li sam bila u pravu! Naravno, buka je od njih.

Retko se desi da zaspim u tišini kao te večeri, ali mi nije bilo sudjeno da se i probudim u istoj.

E, reših da me, u buduće boli dupe, da li mi kerovi laju, da li pišaju po hodnicima, da li klepeću nečije papuče u stanu, da li sam rešila da se kupam u dva ili tri noću, jer to je sve činjenično stanje, koje mene izbezumljuje. Komšija kuca po lavabou sto puta na dan! Ne znam sta radi, ali, kada skupim dovoljno besa, moraću da ga pitam! Ovi preko puta, svaki dan vežbaju električnu gitaru, ovi ovo, ovi ono, tako da nema šanse da imam grižu savesti zbog svega navedenog, a imala sam je “zbog komšija, da nekome ne smetamo”!

Briga me, isto kao i njih! Nema više niko obzira! Je*em ti život u ovim kokošinjcima!

DRUGARSTVO

 

Ovo je tipična slika drugarstva! Kažu ljudi da ti je pas najbolji prijatelj, u sta se svakodnevno uveravam!

No, zaista, čovek, tek  kada ga pritisnu problemi, sazna ko mu je i da li mu je baš taj i taj, stvarno prijatelj.

Od malena nas uče kako treba biti dobar drug, što podrazumeva: podeliti loptu, kamion, lutku, bonbone, žvaku i svašta još, sa onim sa kim se igraš, a to ti je, pretpostavlja se i drug. A sa najboljim drugom ili drugaricom, moraš deliti i gaće, tako kažu. Ako ti  se drugarica poveri, to je kao da si zakopala u raku  sve to “u poverenju”.  Ali, da li si i sam dobio to od najboljeg druga. E, pa, nije baš uvek povratno.

Imala sam dobru prijateljicu oko 20 godina. Pocele smo da se družimo još dok smo se zabavljale sa našim budućim muževima, pa onda se udala ja, pa ona, pa su nam se radjala deca, naizmenično i zaista smo uživali i fantastično se družili, tj. nas dve smo se posebno družile, dok su muževi radili. Imale smo običaj da zajedno čitamo smešne članke iz nekih novina koje su tada bile aktuelne i smejemo se do raspadanja. A onda, strašno saznanje da je njena ćerka teško bolesna i da neće dugo poživeti. Užas! Nastavile smo da se družimo. Prisustvovala sam čestim napadima gušenja, panike moje najbolje prijateljice, bodrila je, bila uz nju svih osam godina patnje. Slavile smo sve decije rodjendane, naše rodjendane, praznike. I, desilo se ono najgore! Umrla je devojčica moje najbolje prijateljice! Imala sam potrebu da je držim u naručju, da je zaštitim od bola koji je trpela gubitkom svog deteta. Stalno sam bila uz nju, grlila je, mazila po glavi, obrazima i pokušavala da pronadjem reči utehe, kojih nije bilo. Samo smo ponavljale da je “njoj dobro tamo gore, da je čuvaju moji roditelji i prijateljicin otac”. Odlazile smo na groblje svake subote, kako sestra i ja našim roditeljima, tako je išla i ona. I to je trajalo godinama. Ona je zaista bila jedna hrabra žena, koja se trudila da bude normalna jer je imala i starije dete, zdravo i koje je bilo, silom prilika, malo zanemareno zbog bolesti sestre.

Onda sam se ja razvela, trudeći se da nikoga ne maltretiram svojom pričom, koja se nije desila odjednom.  Nevolja je trajala godinama, samo je trebalo da se prelije čaša. Jedna od mojih prijateljica, nije pokaza baš neko razumevanje i pravila se kao da to nije ništa, dok nije doživela istu sudbinu iz istih razloga, pa mi se strašno izvinjavala zbog nevere.

I tako, ona moja najbolja prijateljica, počinje da zaboravlja sve što je vezano za mene. Naime, upoznala je novu osobu, koja joj je, očigledno, bila interesantnija, fizički bliža (stanovala je blizu nje). Mene je gurnula, negde pod otirač. Stalno se vadila na “zaboravnost druže”. Ja sam sve to trpela, dok mi nije pukao film, podvukla crtu i nikada više. Pokušavala je nekoliko puta da me dobije telefonom, ali ja nisam želela da se javim. I to je sve, od našeg prijateljstva. Da usput kažem da je i njen muž radio kod nas u zlatari, naučio zanat i mnogo godina kasnije, otvorio i sam svoju zlataru. Ni dan danas ne mogu da je zaboravim, kao sto vidite!

Naravno, nije ona jedina sa kojima sam se družila, ali mi je bila jedna od najdražih. Ne rekoh vam još nešto važno, da smo i radile zajedno, u istoj kancelariji. Ona mi je pronašla posao kod nje u firmi u kojoj i sada radi.

Ne družimo se, eto, 10 godina. To je bilo prijateljstvo, ali, da li i drugarstvo?

Bilo je puno prijatelja kojima smo pomagali finansijski, još dok nam je dobro išlo. Bilo je njih koji su, kao pravi prijatelji vraćali pozajmljene pare, a mnogo njih se nikada nije javilo da iste vrati. Uostalom, imate i vi takve prijatelje, zar ne?

Drugarstvo podrazumeva i uzajamnu podršku, nudjenje pomoći bilo koje vrste, kao sto su selidbe, pravljenje zimnice, spremanje (zasto da ne, pa i to sam radila, noseci kirbi po prijateljima), jadikovke svih vrsta. Drugari su za to, ma koliko vam po nekada to sve ne prija, ali, ima dana, kada i vama treba neko za TO.

TO, u današnje vreme, skoro da nije moguce, jer drugarstva je sve manje. Prijatelja ima, ali drugara nema. Nema više niko da ti se ponudi za finansijsku pomoć, za selidbu,  ali, ako je slavlje u pitanju ili daća, mnogi će se izvući iz svojih rupa da ti se “nadju”, pa pojedu i popiju to što si spremio.

Jednom sam učinila uslugu prijateljici pa smo  špijunirale njenog muža, prateći ga kolima, jer je ona sumnjala da ima švacu. I to sam jedva preživela i zamolila je da mi to više ne radi. Sva sreca, nije išao kod švalerke, kako je ona verovala.

 

 Tvoj najbolji drugar će ići  nekoliko puta na more, dok, recimo, ti nemaš da platiš detetu časove iz jezika ili lekara ili zubara, ne bitno! I neće ti se ponuditi da ti pomognu, bez obzira što si diskretno nabacio temu “potrebe novca”. Zaista nisam prokleta, davala sam i davaću ono što mogu, ali ne razumem, kakva su to vremena došla i zašto je to tako? Pa zar drugari ne treba da su tu kad ti je zaista teško i kada ti zaista treba pomoć?

Da li sam samo dobra drugarica ako “njoj” kažem da joj se muž švalera ili bi bilo bolje da to prećutim,  pa da sama i uvek “poslednja” sazna? Ili sam dobra drugarica ako  joj saopštim da joj se dete drogira ili pije kao smuk ispred lokalne prodavnice? Zar drugari samo zato služe?

I zato što sam takva, nikada neću odbiti da pružim pomoć, a razočarala sam se, bezbroj puta.

Ili su to samo naše godine u pitanju! Jedno je sigurno, najbolji prijatelj mi je compjuter! Doduše, i on me po nekad zezne, ali me brzo prodje, jer ga ne uzimam za ozbiljno, mada one što zive u njemu, vrlo mnogo poštujem i cenim njihovo mišljenje!

PRAVO NA SRECU

On i ona,  poslednjih par meseci, postali su ljubavni par. Do tada, bili su samo drugari, od osnovne škole. Svako od njih, ziveo je svoj zivot sa familijom.

Pošto dame imaju prednost, počeću od nje:

Bila i ostala lepa. Godine su na njoj stvorile samo bore patnje, pošto nije bila srecna u braku, u kome je dobila dve cerke. Ruku na srce, ona je muža obožavala a od njega je dobijala samo podsmeh. Od ljubavi, dobila je samo malo sexa, tek toliko da naprave decu. Bila je očajna. Pokušavala je nekoliko puta da ga ostavi, medjutim, vraćala mu se “zbog dece”.

Sa drugom se vidjala vrlo često. Imali su zajedničkih tema, smejali se do suza i prepričavali detinjstvo.

Drug je imao ženu i dve ćerke. Na zalost, zena mu se teško razbolela i bila vezana za postelju.  On je deci bio i mama i tata. Kuvao im, nabavljao za kuću sve sto je trebalo, savetovao ih, brinuo o ženi, kao sto bi ona o njemu.

Medjutim, godine teške bolesti, učinile su da se on i žena i fizički i mentalno udalje jedno od drugog. On je bio zdrav, radan, vredan, decu razmazio, pa su mogle da mu rade sta su želele. Nije mu bilo ni malo lako. Pa zar on nije zaslužio ljubav i pažnju, koju je delio nesebično!

Ona, raspolovljena od silnih svadja, jada se svom drugu, kao i ovaj njoj.

 

I u svom tom jadanju, skontaju njih dvoje da su stvoreni baš, jedno za drugo.

I, šta sad?

Ona pakuje kofere, objašnjavajuci deci istinu o sebi i svojoj ljubavi, odlazi kod svoje majke, dok i njen drug ne obavi istu radnju u svojoj familiji.

Deca je razumeju, svesne cele situacije u svojoj kući, godine netrpeljivosti, svadje, suza, grdnje , daju blagoslov majci. One ostaju sa ocem! Ovaj joj je jedino prebacio to “sto je ostavila decu”. Nikada ih nije ostavila, znam ja, jer su svaki dan zajedno i fizički i telefonski.

Drugar, iscrpljen bolešću supruge, cerkinim bezobrazlucima, ali materijalno vrlo dobro obezbedjenim, rešava da napusti familiju. Naravno, nije mu lako da to sve obavi, ali, dobro je razmislio, jer, nije naišao na poštovanje i ljubav u svojoj porodici, kojoj je dao više od pola svoga zivota. I on odlazi, pronalazi stan za sebe i svoju novu ljubav.

Zive ona i drugar, kao divan zaljubljeni par! Kazu, nije lako, ali uspeva. Smeju se, vole, maze, ljube, poštuju se i vole se!

Ona se razvela a on, koliko znam, još nije. Njegova žena je prilično besna, jer nema koga da maltretira, olajava ga po gradu, medjutim, ko god ih zna, kaže, da je on dobro postupio, jer, ruku na srce, ima i on pravo na srecu i ljubav, kao i njegova drugarica iz detinjstva.

Ja sam ih podržala, naravno, jer smatram da je jedan život i čovek ne sme da ga protraći.

ŠETNJA SA “DZOJSTICIMA”

Večeras mi je nešto posebno bilo žao kučića, premda ih je ćerka izvodila nekoliko puta i bila po sat vremena sa njima, napolju.

Dahtali su, pratili i mene i nju te sam rešila da ih, obojicu, izvedem u šetnju, na kej. Nikada nisam išla sama sa njima, na duže staze. To znaci, dva sata šetnje.

 

Ovo je Hambo i on ima ogrlicu oko vrata i povodac, dok  Tedi

 

ima am i povodac.

Znaci, jedan u jednu ruku, drugi u drugu i put pod noge, trećom brzinom.

Naravno, nikako to ne ide onako, kako sam ja zamislila. Prepliću se  povoci, a dzojstici samo škljocaju. “Tedi, gde ćes Hambu ispred nogu, Hambo, stani, cekaj, piškiće ti Tedi na glavu, sačekaj svoj red, Tedi, staaaani, bre, malo, kud si navro!” i tako stalno, dok malo ne lipšu, a i ja zajedno sa njima.

Stigosmo do keja. Uglavnom, Hambo je glavna atrakcija, zato sto je mali. Inace, Tedi je mnogo komunikativniji i prilazi i ljudima i svakom psu, na koga smo naišli u šetnji. Hambo je asocijalan, totalno. Voli samo nas i ne prilazi nikome. Ne ferma ni pse ni ljude, tj. decu. Posebno njih ne voli, zato što vrište kada ga ugledaju. To ga jako uplaši i odmah zbriše iza naših nogu, zabaci uši pozadi i ceka, dok “opasnost” ne ode.

Kerovodje staju, da nam se psi jave jedni drugom, popricamo svako o svom ljubimcu i nastavljamo dalje. Oni trčkaju, čas na jednu, čas na drugu stranu. Istovremeno, ja motrim na bicikliste i roleraše, koji tutnje, kao da su sami na ŠETALIŠTU! Ovo sam posebno naglasila, jer to kej treba da bude, a sto neće biti u narednih sto godina.

Prevalili smo dobar deo puta, piškili su sto puta obojica, obavili i drugi deo nužde po dvaput i posle sat vremena, okrenusmo dupeta na jug, pa pravac prema kući. Počeli su i grčevi u prstima da me hvataju.

Kuce su već poprilično lipsale i jedva se popesmo na četvrti sprat. Okupala sam ih, nahranila i evo ih, pored mene, izvrnuti na parketu, spavaju kao bebe.  I vode su se napili da malo brinem, kako ce izdržati noć bez izvodjenja!

Uzivanje ih je gledati!

“VERNICE”

 

 

 

Ovo je Medulin. Mestašce u samom špicu Istre. U njemu se rodio moj teča. Kada sam imala nekih 11 godina, rešili smo da letujemo u ovom preslatkom mestu.

Smestili smo se kod tečine mame, u staroj kamenoj kući. Debela hladovina, nema sta.

Preko dana smo se muvale od plaže do kuće, koja je bila u samom centru, a preko puta jedne, jedine, crkve, koja ima dva bela tornja. Vidi se odlično na slici!

I tako, jedne nedelje, bilo dosadno meni i sestri od tetke, pa je ona predlozila da odemo u crkvu. Naravno, bile smo u kupaćim kostimima, od jutra do sutra. Što bismo drugačije uradile, rešivši da promenimo dnevni raspored.

Taman je pocinjala služba u 10, pre podne i nas dve, onako bosonoge, ušetamo unutra i pravac u sred srede. Sedosmo i ljudi počeše da ulaze. Svi nas gledaju, a nas dve, tupsike, ne kapiramo zašto. Kada se popunilo i poslednje mesto na klupama, ušeta i sveštenik. Ostavi svoju knjizicu i krene prema publici. Svi ga prate pogledom, pa i nas dve. Zaustavio se, malo ispred nas i onako, sav sladak i ljubazan, upita nas: Djevojčice, da li ste vas dve verne? A nas dve, onako blentavih faca i uplašene do koske, samo tiho progovorismo: Jesmo!, uz klimoglav.  Na to, naš sveštenik, blagim i finim glasom, nastavi: Deco, sada ostanite na službi, ali vas molim, drugi put, nemojte doći tako obučene, nije, zaista lijepo!

Nas dve, pocrvenesmo, poželesmo da se otvori kamen u crkvenom podu, da propadnemo, al hoćeš!

I nastavi sveštenik sa službom, a nas dve se tiho provukosmo izmedju redova i uhvatismo bežaniju iz crkve!

Eto, verovatno zato, imam problem da ulazim u iste! A čovek je bio toliko  fini, kao da ga i sada čujem!