BIO NAM JE ZMAJ

Kakav Zmaj? Praaaavi Zmaj!!!!

 

Da, drugarice i drugovi Blogeri, u nasem gradu je danas bio Zmaj, zvani Zmajcek u pozorisnoj skupini Vrsackog pozorista, sa predstavom Kokoska.

 

Kako nismo uspeli bas svi blogeri iz Novog Sada danas da se okupimo, Advokatica i ja smo dogovorile da pogledamo predstavu i vidimo se sa Zmajcekom!

Dogovor je bio da se nadjemo ispred Ben Akibe u 18,45, malo pre pocetka predstave. Medjutim, desilo se nesto nepredvidjeno! Banuli mi u radnju Advokatica i Zmajce. Bas sam se obradovala, pa sam rekla: Jao, sad cu se ubiti, kako ste me iznenadili! I opsti smeh, grljenje i ljubljenje. Tu pala po koja rec, pa oni odose na kaficu a dogovor ostao, za uvece.

 

Taman sam krenula da se nadjem sa Marijom, kad poce kisa da pada. Medjutim, nije me to omelo u nameri da sto pre stignem i ne zakasnim.

Docekala me je ispred vrata a u tom je stigao i glumac, iz predstave a nas poznati bloger! Opet smo malo caskali pa se razlisli. Mi ispred scene a on iza.

Predstava je drama, mada ima puno elemenata komedije. Dobro smo se nasmejali, svi. Glumci su svi vrsni. Vec, pred kraj, pojavio je Zmaj u divnom kostimu koji cete sigurno videti kod Advokatice  na blogu. Priznale smo jedna drugoj: meni je bilo neprijatno da fotografisem glumce za vreme predstave a njoj da ide na koktel, posle predstave. Zato ja imam samo fotke nas troje, posle predstave. Zmajce nije morao nista da kaze, jer je svojom pojavom, onako bosonog i sa tegovima, rekao sve!

Divno smo se ispricali, posle predstave. Svasta smo ga pitale, onako, kao prave novinarke!!! A on je nama rekao da je imao tremu od nas dve, koju inace nikada nema kada glumi! Obe smo se nasmejale, jer nismo mogle da verujemo da ga je to snaslo, a POZNAJEMO SE, zar ne?

I tako, razgovoru nikada kraja. Dogovorili se za novo druzenje, cim se ukaze prilika!

Zmajcek je jedan vrlo prijatan i simpatican covek, kao sto ga znamo sa bloga.

I pokazao se kao dobar DOMACIN, nama u cijem gradu je gostovao!

A sada uzivajte u slikama i ZAVIDITE NAM! Ha, ha, salim se, naravno! Ali vam preporucujem Zmaja, kad god vidite da negde glumi, a vi trk u pozoriste!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Eto, tako smo mi izgledali posle predstave!

I, dok sam se vracala kuci, puna prelepih utisaka i evocirajuci uspomene na divno vece, primetim ovaj rascvetali kesten u dvoristu Zmaj Jovine gimnazije! To, onako,  za zasladak!

 

“VIKEND” baka

Pretpostavljam da ste vec shvatili o cemu se radi.

Kada mi stignu cerka i zet iz Bg, dovedu i ovog malisu sa leve strane. Posto se, naravno, ide u “zivot” subotom, malog nema ko da cuva, a navikao da spava sa njima u krevetu, tacnije na “mami” (zezanje, naravno!).

A i ovaj desni slatkis je takodje navikao da spava u krevetu sa mojom mladjom cerkom, a kada njoj dosadi, narocito subotom, i on spava sa “bakom” (kratko “a”)!

I tako, oni svi zajedno lepo izadju u provod, a ja ostajem da se zabavljam sa “unučicima”. Sinoc smo, tako, pozaspali na trosedu, ja ne spremna za pravi krevet. Znaci, fali mi jos skidanje, kupatilo, sminka i leganjac.

Ovaj mali sa leve strane, prati me u stopu i cvili jer je pospan, a desni se vec smestio u krevet, naviknut na sve rituale.

I tako, pogasim ja svetla, zgrabim malog i u krevet. Veci spava na cebetu, uglavljen u obliku puza izmedju mojih nogu (molim lepo, bez ruznih misli:)), a mali je ispod cebeta ali na jorganu, meni na grudima. Viri mu samo nos, da se ne ugusi.

Uzmem malo nesto da procitam, pa kada me savlada san, bacim cvikere, ugasim svetlo i vatam “sove”. E, to sve tako, dok ne stigne “mladja” kuci. Onda ovaj veci, sto spava tamo dole, pocne da laje, probudi i ovog malog, poskacu sa kreveta, pa cerka mora malo da ih pomazi, smesti ponovo kod mene, a ona odlazi u svoj krevet.

I tako, okrecem se ja u krevetu, po zelji kučića. Kada mi se ovaj od dole, skloni, ovog srucim sa grudi na stranu, onda se, sa uzivanjem okrenem na omiljenu desnu stranu. Mali ne voli da spava tako, da mu okrenem ledja, nego mi se ugura ispod ruke i tako ostane. Bas zgodna poza za spavanje. Onako u spirali. Onda, u 9 sati, stize poruka od starije, da ne moze “tamo” da spava jer majstori lupaju od 7 sati i da dolazi da se uvuce u moj krevet. Dobro, pristanem ja, “veceg” ubacim u sobu kod mladje, a “mali” ne zna sta ce. Pijem kafu, igram se sa kerčetom i stize “starija”. Uvuce se u sobu i mali sa njom. Ali, nece da spava, vec sakriva neku granulu koju je juce ostavio u sobi. Ona ustaje, besna, izbacuje ga iz sobe. U tom, biva izbacen i “veci” iz sobe. I tako ja, ne znajuci sta dalje, nastavljam da “uzivam” u prvoj jutarnjoj.

Resim, obucem se, namestim kerovima povoce i izadjem s njima u suncano i vetrovito jutro. Setali oko kvarta, ali mali samo vuce nazad. Kada smo se vratili, operem ih i rasporedim po sobama. Bilo je zatisje jedno sat vremena, a onda je i doslo vreme za ustajanje devojaka. Taman sam imala vremena da nesto ubacim u usta i stavim rucak da se kuva.

Znam, pomislicete, vreme ti je Dudo da imas prave unuke. Da, da, u pravu ste, bice i njih, nadam se, uskoro!

NASA PLANETA

Zar ne treba svaki dan da bude dan Planete Zemlje? Zasto treba da obelezavamo samo 22. april kao dan Nase planete? Zasto bismo unistili ono sto nam je dato na uzivanje? Zasto ne bismo ugasili po jednu sijalicu, najmanje, da nam Planeta duze traje? Da li je moguce, da smo toliko nezainteresovani za ocuvanje ove, jedne, jedine Planete koju imamo? Zar bas moramo da se prskamo tolikim dezodoransima? Zar bas moramo da idemo uz očin i nasoj jedinoj  Zemlji koju imamo? Zar cemo je tako lako pustiti da propadne i tako lako dici ruku na svoju sopstvenu decu i na sav zivi i nezivi svet? A treba samo delica  svoga komoditeta da se odreknemo da nam zivi, zivi ovaj Svet!

Zar treba svega ovoga vise da nema?

 

 

 

Ili ovoga:

Ja dajem svoj doprinos ocuvanju Moje jedine planete, a vi?

NO NAME

Posto su ove slike nastale u vreme Uskrsa, ne bih ponavljala naslov! Vidi se!

Bilo je malo, ali odabrano drustvo. Moje dve cerke, zet i sestra, a sve kod njih, preko puta poznatog kupalista Strand (za one koji nisu iz NS).

Naselje je u nacionalnom parku, a zove se Ribnjak. Kuca je na obali Dunava, koji je u fazi strahovitog narastanja (slede slike).

Ovako je izgledala postavka za sestrinog unuka, poklone mu je zeka posakrivao po dvoristu. Sreci nije bilo kraja! (I njegova slika sledi). Pravila sam fotografije po dvoristu, iskoristivsi priliku, kada se drustvo nesto rasulo i to, kasno po podne. Nadam se da cete uzivati, kao i sto smo mi.

Hrane nam nije nedostajalo! I naravno slatkisa! Naklopali se, ispricali, nasmejali i sutra u nove radne pobede!

 

Deo praznicne trpeze.

A sada slede porodicne fotke!

Ja, kao da me Dunav izbacio, ne nasminkana, cista “natura”! Idemo dalje!

 

Ovaj deo, sa kolacima, uvek, najvise volim!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovo je magnolija, u punom cvetu i polaganom prolasku!

Ovom zbunu nisam mogla da odolim! Vidite vi te boje! Obozavam ga! Sada ide fotka jorgovana a ispod nje “raspevani i rascvetali zbun”!

 

 

 

 

 Zbunu prija blizina Dunava, koji je levo od njega!

 

 

Predivan je, zar ne?

A sada, nasa omiljena reka! Sve ove stepenice sto vidite uz ogradu,  silaze na betonske velike terase, a Dunav je, daleko, daleko, ispod njih. U letnje vreme, ima tu siroke obale, jedno 10 – 15 metara. Pogledajte kako sada izgleda. Ovo drvo, vrba ili topola, sada ne vidim dok pisem, nalazi se, uglavnom, na suvom!

 

 

Strasan je, brz, nosi drvece, grane, i brodovi plove po njemu (vidi se jedan iza drveta!

A sada jos malo prirode i cveca!

 

Ovo je dunja u sredini a levo od nje, stara kruska! Divno!

 

Puzavi dan (i noc, ali njega nema)! Vidim se i ja na staklu dok corakam sa fotoaparatom!

I jos sestrin unuk sa drugaricom iz komsiluka!

 

Nisam bas nesto pametno napisala, ali zato imate sta da gledate. Sudim po sebi, obozavam fotke!

Morate priznati da nam je bilo lepo, kao i svima vama!

USKRS

Dragi moji, zelim vam svima, srecan Uskrs, da ga lepo provedete sa najmilijima, srecni, nasmejani i veseli!

Sunkica i jaja su spremni, pecenje, salatica, sutra, pa tortice, kolacici i jos svasta nesto!

Naklopajte se i uzivajte!

S R E C N O i sve vas ljubim!

MUKE PO MUZIKANTIMA

Kako sam vec,  sto puta,  napisala da radim u strogom centru grada, onda vam je jasno da, samim tim, prisustvujemo raznoraznim dogadjanjima, hteli mi to ili ne. Tako na primer: protest ucenika, kroz nasu ulicu, protest radnika, kroz nasu ulicu, navijaci raznih klubova, kroz nasu ulicu, svi prolaze i odlaze.

Ali, oni sto ne prolaze, nego stalno dolaze, to su muzikanti. Kako se prolepsalo vreme, eto ti njih, na nase veeeeeeeliko  odusevljenje (kada bi se zezali!). Kamo srece da pricam o ulicnim sviracima, koji gostuju kod nas vec par godina. Tu zaista ima sta da se cuje a i vidi. To su pravi performansi i zaista covek moze da uziva.

Ovoga puta, ne pricam o njima, nego o onim sviracima, koji verovatno sebe tako nazivaju, a nama ostavljaju da uzivamo u njihovoj muzici.

Da krenem redom, dame imaju prednost.

Gospodja “drvena flauta” : Dosla je pre dve – tri godine. Ne znam gde je do tada svirala, ali bolje da je tamo i ostala. Ponese ona sa sobom hoklicu (šamlicu), pa stane na nju i krene sa melodijom. Nisam muzicki obrazovana, ali to sto ona svira, ljudi moji, to vi samo treba da cujete. Nemam mobilni koji bi to mogao da snimi. To su neke melodijice tipa: fru, fru, fru, fru, fruuuufru, fru, fru, fru, fruuuuufru. I tako u krug. Majke mi, padnem u takvu depresiju da moj kolega mora da pazi da ne dignem ruku na samu sebe, tj. da se ne obesim na nas kristalni luster, ili eventualno na kandelabr, koji nam je nakacen na fasadu iznad radnje.  Naravno, tu je i veliki sesir u koji “divni i dragi ljudi”, ubacuju po koji dinar,saosecajuci  sa njom (vazno je da ne krade, pa makar davila sve nas, ispred cijih prodavnica, dve godine zavija!) . Kako su meseci prolazili, tako je i ona avanzovala u poslu, pa je cak sasila i prigodnu haljinu crveno-zelene boje, stavila masku na oci, verovatno da je neko ne prepozna posle svirke pa je istambura u nekom pasazu a sve zbog “bedare” u koju je zapao slusajuci nju,  a  i sesir je presvukla u boje haljine.  Uglavnom, deca staju ispred nje, gledaju je kao zenu cudo :”porasla teta, jela spanata”, do cak nekih 2,20 m.

Da, zaboravih da kazem ispred nje stoje i oni sto su malo “svrcnuti”, mozda bas zbog takve muzike. Pilje u nju i smeskaju se. Njima je to smesno, jer se ne razumeju u “dobru muziku”.

Druga osoba je “gitara men”. On svira ispred vrata od biblioteke, naravno, tacno preko puta ulaza u nasu radnju. E, to jos mogu,  nekako,da svarim, zato sto su uglavnom pesme koje svi znamo. Stare, dobre, pesme. Ono sto mi smeta je da ni on, ni ona od gore, nikoga ne pitaju da li ce smetati, jer vide da su svima nama otvorena vrata od lokala, pa zaboga, zar mi nemamo prava da udisemo divan prolecni vazduh a da nas ne kolju razno razni muzikanti.

Treci je “gajdas”. Deda, od negde iz Srbije, postavi svoj stocic, prekije ga vezenim platnom, na njega stavi Ikonu Bogorodice, krst i posudu za lovu!

I udri gajde, deda! Mozete misliti kako je to interesantno ljudima, KOJI SU U PROLAZU. Nama, koji tu moramo da budemo, vise je tuzno.  Deda, sve po propisu: sajkaca, jelek, bela kosulja, pantalone od coje, sokne (malo vise kao doklolenice) sa vezom i obavezni opanci! I tako deda, satima “gajdi”!

Cetvrti je “guslar”. I on je slican ovom iz prethodne price. Jedanput je dosao ispod nase tende i namestio se da guslari. Ja, mozete misliti? Izadjem, nasmesim se i on me upita: Da li moze tu da sedi i svira? Bila sam ljubazna (teskom mukom, vec razbesnela od svih njih), kazem mu da nije zgodno, jer je jako blizu vrata, glasno je, pa ne mozemo da pričamo sa musterijama, i da ga molim da sedne tamo na cosak (levo od nase radnje, jedno 10 – 15 m). Kaze mi on, ne da mu ona ciganka u kolicima, koju su tamo dovozali i parkirali, jer ona tamo prosi, pa ce joj deda odvuci “musterije”.  Zaboravih da vam kazem i za tu ciganku, koja nema jednu nogu, da je svaki dan dovozena na “radno mesto”, sa “kafom” za poneti, cigaretom u ustima i “gazdom” koji je sedeo u blizini nje na klupi i motrio da ne proguta koju kintu. Ona je ZAPEEEVALA, za razliku od sviraca: Udelite koji dinar dobri ljudi, BOG CE VAM POMOCI! Cesto sam razmisljala, kako t0 bog tali ljude na one koji nemaju i one koji imaju? Znaci: ako ja njoj dam koju kintu, On ce meni pomoci, a zasto nije odmah njoj? No, dobro, to je neko moje filozofiranje, pa ako neko zna odogovor, moze da mi javi!

Peta je Kasandra. Cigancica sa harmonikom. Ona je jedna slatka klinka,koja svira i peva, mnogo interesantnije od Gospodje flaute, ali je i ona dosadna, jer se namesti ispred nase radnje. Izadjem ja, ubacim joj koji dinar i zamolim je da se premesti malo nize “da i one cike i tete, koje tamo rade, mogu da uzivaju u njenoj muzici”. I poslusa me Kasandra i ne dolazi vise, sem kada zeli da pogleda nesto od nakita da joj mama kupi za rodjendan koji je u sredu i u sredu ce ici u skolu! O boze, jadna, pomislim, koliko usta ona hrani?

A ima i sedmi: Subotar! On, verovatno, preko nedelje obavlja neki drugi posao, jer subotom, svira SAMO ZA NAS u nasoj ulici. I peva i svira usnu harmoniku. To sve, nije los sklop, medjutim, isto ispred nase radnje.

 

Pomislicete, pretpostavljam, da sam ja neki namcor, medjutim, ko je bio u Dunavskoj ulici u Novom Sadu, zna, koliko je uzana ta ulica, koja je u ovo godisnje doba, strahovito puna prolaznika, dece, kolica, biciklica, opsta frka i bez muzicara, a tek s njima? Izludesmo, nacisto! Nisam namcor, ali to sve stvara strahovitu nervozu, a treba ljudi, raditi!!! 

Sem toga, dosadno je svaki dan slusati jedno te isto, zar ne? Tesko nama s njima!

USLUZNO – SOVINISTICKA POSETA

Ovo je Zadar. Bio divan grad, koliko se secam, a bila sam u njemu davno, davno, kao klinka. Moj otac je imao tamo jako dobrog prijatelja, vojnog pilota. Druzili smo se godinama, sve dok moji roditelji nisu poginuli u zaobracajci.

Nisam sigurna da bi to prijateljstvo bilo nastavljeno i da su ostali zivi, zbog svog onog cuda sto nam se dogodilo sa Hrvatskom i Slovenijom.

No, neka prijateljstva su ostala, do dana danasnjeg. Ratna situacija je strasno izmenila ljude, mada, smatram, ako si pravi  covek, nije ti bitno odakle ti dolazi prijatelj, ako ti je stvarno prijatelj.

 

Ovo sto se desilo, pre par dana, u zlatari u kojoj radim, nikada nisam dozivela. Bilo je to pravo sovinisticko izivljavanje coveka, koji je dozao iz Zadra, na nasu teritoriju. Ne zelim ovde da se bavim politikom, vec samo da vam ispricam, koliko smo mi, koji zivimo na ovim prostorima, balkanci, milion puta finiji od onih, koji zive tamo, NA ZAPADU,  kako je rekao ON!

Pre podne, ulazi covek, sezdesetih godina, u pratnji jednog dosta mladjeg od njega, u nasu radnju. Ovoga sa repom, znam iz grada, iz vidjenja.  Javimo se medjusobno, jedni drugima. Ja mu se obratim pitanjem:

- Izvolite?

On: Imate li baterije za sat?

Ja: Imamo!

On: Koje imate?

Ja: Najbolje, svajcarske-Renata!

 On: Aha, i ja sam odande?

Ja: Stvarno, iz Svajcarske?

On: Ne, sa zapada, šjora, iz Zadra, Dalmatinac! (Tog momenta, onaj sa repom se pokupio i izasao iz radnje, pognute glave, jer je vec, pretpostavljam, ovaj scenario video, par puta)

Ja, dozivela prvi samar, ali, nastavljam, blago se nasmesivsi, smatram, došla musterija, pa da budem ljubazna, kao i uvek.

Ja: Aha, pa kojim ste poslom, ovde, kod nas?

On: Nemamo mi nista sa vama, ja sam samo u nekoj komisiji, jer pravi se neki auto put, pa da nadgledam koliko hocete da nas pokradete! Vi kazete, treba da se stavi neka podloga na tri metra, a ja kazem ne treba nego na dva, znaci, hteli ste da nam UKRADETE metar, necega, ne secam se cega, tucanika, recimo, ili nekog kamena! (Zamislite molim vas, koji bezobrazluk!)

Meni poceo vec ozbiljo pritisak da raste, pogledam u kolegu, koji je menjao bateriju u njegovom satu, vidim i on vec dobro crven u faci.

 

On: Eto, neki dan mi se pokvari poklopac na ovom mom telefonu (vadi iz dzepa nesto malo, debelo, srebrne boje sa kratkom antenicom), a on kosta 800 evra, ima kompjuter, znate, lap top (stvarno, mi ovde zivimo na granama pa ne znamo sta je to, morao je da mi objasni), i svasta jos, i eto, pokrali mi iz njega svasta!

E, meni sad vec lose, skupilo mi se u grlu, pa samo cekam kada ce da izleti, a vidim, moj kolega vec crven u licu (isto blizanac, kao i ja, MUTAVI, oboje), dodaje mu sat, sa promenjenom baterijom.

Sovinista: I, kolika je garancija na nju?

Kolega: Fabrika garantuje godinu dana, ali ce vam sigurno trajati duze.

Sovinista: Kod nas, na zapadu, garancija je dve godine!

 

E, tu puknemo NAS CETVORO (blizanci), u isto vreme, jer priznacete, bezobraluku je dosao kraj, pa svako za sebe:

 

Ja: E, stvarno, kako vas nije sramota da nas toliko pljujete!

Kolega: Da, kod vas su svi jako fini, nema lopova, uostalom, zasto niste,  kod vas, na zapadu zamenili bateriju, popravili telefon, a?

Sovinista: Ma, nisam mislio nista lose!

Ja: Da niste mislili NISTA LOSE, ne biste sve ovo rekli, sram vas bilo!

Kolega: mlati rukom od sebe i tera ga iz radnje, do vidjenja, ajde, ajde, izlazite napolje!

A, zaboravila sam da kazem, da je onaj tip, sto je dosao sa njim, sve vreme staja ispred radnje, pognute glave. Ma, srescu ja njega, pa ima da ga preslisam!

Sta kazete?  Toliko  smo nas dvoje bili besni, sve smo na smenu izlazili napolje, na ulicu, da vidimo da li ce se matori vratiti, da mu jos, po nesto, objasnimo, po SRPSKI!

I od toga dana, resila sam ja, da budem prava Srpkinja, da hvalim sve nase u nebesa, da hvalim kako imamo puno posla, da nema krize kod nas, da su ljudi divni, ljubazni, vredni, radni, kao sto i jesu.  Htedoh jos i ovo da vam kazem: po ocu sam Sremica, po majci hrvatsko – crnogorskog porekla,  rodjena i zivim u Novom Sadu, do skoro bila jugoslovenka, a bogami, od skoro i prava, pravcata Srpkinja. PUKO MI JE FILM, zbog sve pljuvacine po nama i tolikog ponizenja.

Pa dokle ce nas u svetu, ko god stigne, pljuvati, ponizavati, potcenjivati? DOKLE,  MAJKU IM HOHSTAPLERSKU!

E, NE DAM VISE, NISAM GLUPA, NISAM TUPA I NE DOZVOLJAVAM DA O MOM NARODU TAKO GOVORE! Pogledajte neki od hrvatskih programa! Mi, HRVATI, ovo, mi Hrvati, ono, u svakoj recenici! Pa nismo mi najgori.  NE DAMO NASE, PA MAKAR I USRANO!

SLAZETE LI SE SA MNOM?

 

 

Ovo je moje omiljeno cvece, pa jednostavno, nisam izdrzala da ga ne smestim, pa makar i u ovaj ruzni post! Bar ce ga malo ulepsati!

BIVSA SNAJKA!

Juce, stojim na vratima radnje u kojoj radim, kad, odjednom, stvori se ispred mene, mama od jednog mog bivseg momka. Zabavljali smo se oko 2 godine, pre jedno tridesetdve-tri.

Zeljka sam upoznala na kursu koji sam tada pohadjala. Bio je jako simpatican, zabavan, vedrog duha.  I, tako, iz dana u dan, nase prijateljstvo je preraslo u nesto vise. Poceli smo da se zabavljamo. Nisam ni slutila da ce ispasti,  sve, kako ne treba.  Da je tada postojao neko, ko bi mi dao orden za izdrzljivost, sigurno bih ga dobila.

 

Zeljko se hvalio kako je bio dobar boxer, u sta sam se uskoro i uverila. Ja sam radila u jednoj firmi u istoj ulici u kojoj je i on radio. U mojoj firmi je imao svoje spijune, koji su imali zadatak da ga izvestavaju o svakom mom pokretu.

I svaki moj pokret, mu je bio prezentovan.”Danas je stajala u hodniku i pricala sa nekim tipom” . Meni zvoni telefon u kancelariji i on: S kim si to pricala, zasto si ga gledala tako dugo, ko je on, zasto, kakao? Naravno, ovo se ponavljalo iz dana u dan. Onda je popizdim, ocitam mu predavanje o ponasanju, pa se on sav, jadan pokaje, obeca da ce se popraviti, ali, djavola.

 

Njegova bolesna ljubomora je trajala i trajala, odnosno, pogorsavala se. Upoznala sam se i sa njegovim roditeljima, koji su, susta suprotnost njemu. Otac jeste bio vojno lice, ali je bio misljenja, a to je i stalno dokazivao, da su zene samo za mazenje, milovanje i ljubljenje. Uvek su mu to stavljali do znanja u mom prisustvu. Njegova majka je bila ocajna, jer sam joj se ja jadala, kako mi pravi scene. Nisam smela nikada sama da idem u grad, vec samo sa njim ili sa mojom mamom!!! Zamislite samo, kako mi je to strasno tesko padalo! Svadjali smo se iz dana u dan! Jedno vece, kod njega, opet je bila svadja oko ljubomore, na sta sam ja demonstrativno ustala i krenula kuci. On je skocio na mene da me zaustavi i tu je pocela borba. Izasli iz sobe i njegovi roditelji, a on, posto nije znao kako da me zaustavi, razvali mi samarcinu, pred njima. Njegov otac skoci na njega, sav crven u licu, da je mogao, verovatno bi ga sravnio sa zemljom, ali sin je bio jaci od njega. Ja sam iskoristila priliku sa šmugnem. Ali, za kratko. Trcao je za mnom, plakao, molio me da ga ne ostavljam. I tako ja opet popustim. I da ne duzim pricu, gadjao me je i nozem, koji me je samo okrznuo po ledjima, za malo me nije pogodio pistoljem, kada je gadjao u jezero na Popovici, itd, itd. Kada smo izlazili uvece, po restoranima (nije bilo bas kafica, kao danas), nisam smela da gledam po sali, jer je to znacilo da se “sa nekim domundjavam pogledom”, nego u pepeljaru ili u njega.

I moji roditelji su bili ocajni. Ali, njega se bilo tesko otkrlepiti. Sva sreca, dopadne se meni jedan novi momak, tako da sam imala za “sta da se vezem”, a istovremeno i nekoga ko ce me odbraniti od onog idiota.

I raskinemo nas dvoje. Hm, mislila sam samo! Zvao me je telefonom, pretio, sacekivao me je ispred firme, spijunirao, a ja sam ga lepo molila da me ostavi na miru i da poseti neuropsihijatra, jer je box, definitivno, ostavio posledice u njegovoj glavi!

Njegovi su tih dana bili na vikendici, bez telefona, moji takodje, tako da stvarno nisam imala zastitu, a milicija ko milicija, treba prvo nesto da se desi, da bi oni intervenisali.

Moj novi momak me je u svojim kolima pratio kuci. Na jednom cosku, izlete Zeljko ispred mene na motoru, baci ga na zemlju, meni opet razvali samarcinu kroz prozor Spaceka, pa sam pala na suvozacevo sediste i bila sva krvava, mada ne znam sta mi je razbio, i pogledala u retrovizor i videla makljazu dva momka, oko mene. Ju, pomislio bi covek, ova stvarno nesto vredi

Zeljko je razvalio direkt Stevi i izbio mu dva zuba, a Steva je onom sipkom za skidanje gume sa tocka, ovog razvalio po ruci, i slomio mu saku. E, vala, neka je, zasluzio je.

Posle smo prijavili miliciji, ali se ovaj skrivao, bezao i ne znam sta je dalje bilo, medjutim, ja nisam imala mira.

Nastavio je da me povremeno zove telefonom, da me moli za pomirenje. I njegovi roditelji su znali za ovo sve, jer sam im ja ispricala a i on je.  Ljudi su bili ocajni, jer su bili svesni da sa njim nesto nije u redu.

Iskreno sam se bojala za sebe. Stalno sam bila na oprezu. Pronalazio bi me uvek i posle 10, 15, 20 godina. I ozenio se i ima dvoje dece, to mi je sve rekao telefonom, kada me je “slucajno” nazvao a zeleo je jednog prijatelja.

I tako, verovatno zavrsih sa Zeljkom, ali sa njegovom mamom, ne. Vrlo cesto smo se sretale, prethodnih godina, kao i juce, uvek se izgrlile, izljubile a ona bi uvek ponavljala reci: Moja bivsa, nesudjena snajka!

Stvarno mi je zao roditelja, koji sigurno nisu bili za to da mi dete trenira box.

I jos nesto. Zeljko je dobio divnu zenu. Cula sam, posle mnogo godina, da je bila prilicno “laka zenska”. E, pa takva mu je zapala, po zasluzi.  Nije se dovoljno raspitao!

Sva sreca, ostade snajka, bivsa, ziva!

SLUCAJNI SUSRET

Posto mi je juce bila radna subota, nisam obavila pazar na pijaci, nego sam to ostavila za danas.

 

Kao sto ste vec mogli primetiti, raspolozenje mi nije bilo na visini, poslednjih nedelju dana, ali, cini mi se, da se stvari odvijaju na bolje.

 

Elem, krenuh sa cegerom, po divnom, suncanom i toplom danu, put pijace. Trebalo mi je citavih 10 minuta da stignem do nje. Kupila neke namirnice, uobicajeno, ali mi se nesto nije islo kuci, tim pre, sto smo cerka i ja spavale sa dva kuceta (videli ste ih u ranijem postu), koja su se nesto blesavila celu noc, setkala, piškala, pila vode itd, pa sam zelela cerki da omogucim duzi san, jer bih, dolaskom u stan, probudila Tedija, a to znaci, lajanje do besvesti. I tako sam pronalazila ljude, sa kojima volim da popricam na pijaci. Mladu zenicu koja prodaje voce, zenu kod koje kupujem mileram, zenu i muza kod kojih kupujem zelen, mog (kako volimo da svojatamo ljude) mesara koji mi uvek odsece odlicno parce mesa itd. Uz put, srela sam i jednu zenicu sa kojom sam nekada radila. Ona sada zivi u Nemackoj. Nije bas, bog zna kako srecna tamo, ali su joj deca zadovoljna.

 

I izadjem iz pijace, razmisljajuci, kojim putem da krenem? Desnim - hladovinom ili levim-suncem! Resih levim i nisam se pokajala. Kao da je bilo zacrtano da taj put moze da mi promeni nesto u ovom raspolozenju!

Gledam zenu, koja ide prema meni i prepoznam osobu sa kojom sam se druzila pre, dobrih petnaestak i vise godina. Srele smo se jos par puta u toku tih proteklih godina, no, redom.

Kada su moje cerke krenule na dzez balet (mladja 5, starija 9), tada sam je upoznala, posto je i ona svoju cerku dovodila na balet. I tako, rec po rec, zdruzimo se mi jako. Cerke nam isto godiste, pa su ta druzenja krenula i van baleta. Postale smo vrlo bliske. Ona se bavila astrologijom, koja je i mene tada jako interesovala, pa sam joj cak i pomagala da pravi natalne karte svojim prijateljima. Devojcice su se lepo igrale, a mame kafenisale, pricale, smejale se, setale zajedno, pricale o knjigama, filmovima, znaci puno lepih trenutaka.

E, onda se desilo nesto u njenom zivotu, sto je nju i njenu cerku odvelo na drugu stranu, na kojoj nismo mogle da budemo nas dve (cerka i ja). Javila su se u njoj neka nova interesovanja. To je bila jedna vrsta sekte. Bilo mi je zao, sto smo morale da prekinemo druzenje, jer ja sebe nisam videla u svemu tome. Tada sam osetila veliku prazninu. Zaista mi je falila prijateljica kao sto je bila ona, ali sam u isto vreme razumela njenu potrebu za otkrivanjem necega novog.

 

I tu je prestalo nase druzenje. Povremeno sam sretala njenu mamu koja mi je pricala o mojoj prijateljici i kako to mama ne moze da odobri, ali sam, duboko u sebi, osecala da ce ona, kad – tad, izaci iz svega.

 

I jeste. Pre par godina, sasvim slucajno, srele smo se, obradovale se jedna drugoj, izljubile se i onda mi je ona ispricala kako je izasla iz svega, ali je jednostavno morala da prodje kroz sve. Trebala joj je neka knjiga iz umetnosti, za cerku koja je to studirala, pa je dosla kod mene  po istu. Bilo je zaista vrlo dirljivo kako mi se izvinjavala za prekid naseg prijateljstva i molila da joj oprostim. I oprostila sam joj. 

I opet se nismo videle do danas.

Danasnji dan je pokrenuo lavinu pitanja, secanja, druzenja. Izmenile smo e-mailove, brojeve mobilnih telefona i pocele novu etapu naseg druzenja.

Odmah smo startovale sa pisanjem, a druzenje uzivo, tek sledi.

Eto, ako ste u dilemi kojim putem da krenete, poslusajte svoj glas razuma, jer ne znate koga cete na njemu, slucajno sresti!

PROLECNA TUGA

Nisam u stanju ni sliku da postavim! Dakle, ljudi, cetiri puta sam stavljala i brisala sliku. Ne namerno, zato sto mi je glava prazna! Samo mi nije jasno, zasto uvek pozelim da napisem novi post, uvece, kada mi mozak radi na leru i ne mogu da smislim nista BAS PAMETNO? A imam potrebu!

 

Imam potrebu da se istresem, posto sam totalno u autu. Strasno sam tuzna, neraspolozena, nije mi stalno bas, do nicega. A ovu ZALOSNU vrbu sam stavila, zato sto predstavlja moje trenutno stanje u glavi i telu. Nista nisam mogla da nadjem adekvatnije, premda je drvo, kao drvo, prelepo. Jedino mi, uz mene ide rec ZALOSNA!

U stvari, delimicno znam sta me muci, i to jako. Mozda ce mnogima od vas ovo izgledati totalno bez veze, ali ja cmizdrim od juce, mada sam izdrzala citavih 6 dana da mi oci budu suve, od momenta saznanja ovoga sto sledi! 

 

Moja cerka je raskinula sa momkom, sa kojim se zabavljala oko tri godine, sa dva kraca raskida. Momak je bio divan decko, sportista, samostalan, vredan, zgodan, pazljiv, sladak, plavook, divnog osmeha sa rupicama na obrazima a sto je najvaznije, voleli su se (bio, kao bivsi momak, naravno, takav i ostao). 

Raskid nije usledio posle “neslaganja naravi”, prevare, tuce ili nekog tako ozbiljnog razloga, vec  zbog toga sto je on, usled cestih povreda i virusa, koji su ga stalno napadali, morao da prestane sa ozbiljnim bavljenjem sportom.

Naravno, njemu je to strasno tesko palo, zato sto, vec dobrih pola godine, ne vidi sebe ni u jednom drugom poslu, sem u sportu. Zivot mu se preokrenuo za 360 stepeni i strasno je  postao neprijatan. Moja cerka je zaista bila uz njega, bodrila ga, predlagala mu razne druge varijante, tesila ga, medjutim, on je ostao i dalje u strasnom haosu. Moje dete, pored svog fakulteta, predavanja, seminarskih radova, kolokvijuma, ispita, nije vise moglo, da izdrzi i pritisak njegovih problema, pa je veza pocela da slabi. I na kraju, prosle subote, na njegov predlog a njen pristanak, veza je okoncana, kaze ona “za vjeki vjekova”.  Kada mi je to saopstila, mislila sam da cu puci, jer je dete dolazilo kod nas, vrlo cesto. Nedeljni ruckovi, gledanje tv, pricice, sale, sve se to desavalo u nasoj kuci. Strasno sam ga zavolela i stvarno mi je bilo strasno to saznanje da ga vise necu videti.

 

Medjutim, sticajem okolnosti, dosao je on kod mene na posao da odradimo nesto poslovno, a ja kada sam ga videla, pozelela sam da mu pomognem, bilo kako. Predlagala sam mu neke poslove, a on je, jadnicak gledao bledo u mene, da bi se na kraju otvorio pricom, kako bi bilo najbolje da se zamonasi, jer za njega nema nikakve nade. Jao, strasno, crno dete, rekoh mu, pa ti takav lep, zgodan, pametan, steta bi bilo da to uradis. I krenuh ja da se derem pred detetom! Ne htedoh, ali suze same krenuse! Bilo neprijatno i njemu i meni! Ja se izvinjavah za suze, a on, jadan, ne zna sta ce, bori se i on da ne zaplace.  Uh, kako mi je bilo zao i tesko, strasno! I poljubismo se za rastanak, s tim, sto je i danas bio, ali smo danas bili bolje raspolozeni. I opet poljubac, ali ne znam, da li cemo se ponovo videti. Naravno, predlozila sam mu da svrati, po nekad!

 

Eto, to je moja tuga. Ma, nema to veze sa prolecem, nadam se, posto sam vec nekoliko momaka preplakala, kako od starije, tako i od mladje cerke. Jebes ga, sta cu, postala sam prava plačipička, a bila jaka kao stena. Nisi mogao iz mene iscediti suzu! I, svaki put kada se setim bivseg momka moje cerke, suze mi grunu.

To je sve bila kap, na vec moje lose raspolozenje. Gledam u napupelo drvece, lale u gradu koje samo sto se nisu otvorile, slusam ptice kako pevaju, gledam omladinu veselu sto je doslo prolece i sto mogu da se svrćkaju po gradu i uzivaju na suncu,  ali u meni radosti nema! Ne znam, koji mi je?

Resih malo da se vitaminiziram, da vidim da li ce mi biti malo bolje?

Nadam se, jer, ako ovo potraje, plus “pretnje”  KAKO CE NAM TEK BITI, verovatno cu zavrsiti u ludari, bez kompjutera i bez vaseg drustva!

Drzite mi šipke!

Da ne ispadne sada kako mi je samo zao njega, a nje ne, reči ću vam da je ona dobro, bar tako kaze,  a ona je neko, ko ne zna da laze i folira sa emocijama!

Iskreno, nadala sam se da ce njih dvoje zavrsiti u braku! Toliko su bili divan par, onako, bas, bas! Njmu sam pozelela da se cuva, jer, ako se unisti zdravstveno, bice invalid i beskoristan! A rekla sam mu, da ce naci neko resenje, ali prethodno mora da se smiri, da spava nocu, da bude bistre glave, jer izlaz iz problema je sigurno negde vrlo blizu, samo treba da ga prepozna.

I nije mi jasno kako je ovaj poslednji pasus ispao poslednji, a trebalo je da bude pretposlednji! Eto, sta sam vam rekla, nisam vise ni za sta! Tutnji mi u glavi, jos uvek kasljem, a i ne vidim  bas najbolje! Mozda, ali, stvarno mozda, odem i do lekara!

Sad opet ono, DRZITE MI SIPKE, koje treba da stoji ovde a ne tamo gore!

 

(I tri puta sam dodavala i brisale pojedine reci i slova, uzas )!!!)